Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Е-хроника

Како пародирати пародију

Александар Јерков, Време

Има ли нешто важније од избора који су пред нама, а избори су и пред другима, рецимо Французима и Немцима? Важни су и избори који су за нама, они су нам донели ово са чим живимо, а ако опет погледамо око себе, ту су и Брегзит и Трамп. Колико је, међутим, умесна или неумесна позорност да се главни промотер Брегзита зове – за Британију крајње атипично, словенски – Борис, а да Трампово име, штогод да председник Трамп учини, ипак нико не би требало да преведе са енглеског? Све је то као нека чудна пародија коју нико није написао него је настала сама од себе. Можемо ли се у време без смеха, па чак и осмеха, насмејати овако чудним и безначајним случајностима?

Тешко да бисмо се баш много шалили са низом политички важних имена, иако рецимо Ангела не би баш личила на анђела, док госпођа Тачер не би оправдала своје презиме ни колико садашња британска премијерка, госпођа Меј. У низу имена која одлучују о животима и судбинама има и крајње смешних, или претећих као што су називи сваковрсног звериња. Један чудесан човек, велики стваралац понудио је сасвим другачији низ имена, такав да нико без осмеха неће моћи да га понови. Ко се насмеје неће се спасити многих зала овога света, али би могао да упркос свему осети ведрину живота. Боље је кад има у њему и нешто духовито.

Низ је саставио Станислав Винавер у својој чувеној књизи пародија, једном од најбољих догађаја у историји српске културе. Гоњен најфинијим демонима који шалу и хумор претварају у цинизам вишег реда, Станислав Винавер наводи како су се велики песници пре више од десет хиљада година, наводно у време настанка света по једној хришћанској рачуници, звали: "Ака, Мака, Фака, Тентобака, Мума, Тума, Табума, Бумбума, Синта, Финта, Параминта, Тегда, Регда, Тадра, Гарда, Авангарда, Тек, Метек, Пек, Крек, Керефек, Ррррр, Дан, Богдан, Кан, Тута, Мута, Гугута, Ггггг, Ллллл, Ууууу, Ппппп, Оооо, Ссссс, Ттттт." Уз нека од ових шаљивих имена Винавер додаје још и разјаснице, коментаре и полемичке ноте, а свако ће одмах приметити како се шали и на рачун своје Авангарде и професора Богдана Поповића, који ју је оспоравао у име једне раније естетике. Осим што директно каже финта и керефека, што ће свако разумети, на крају треба сва једнословна имена прочитати као једну реч. Уколико узмемо по једно слово тих вајних имена као што је Ггггг, Ллллл, Ууууу... добићемо – ГЛУПОСТ. Без ње ништа не бива, а како је Винавер писао у Мислима, нема те глупости која није добра бар за нешто.

Ако сте се насмејали од срца, погледајте колико је Винавер док се шали проницљив и потресно систематичан и колико његова духовитост зависи од промишљености и тога како припрема коначни ефекат. Најбоља шала има своју логику, бити духовит то управо и значи имати духа. Детаљ из непоновљиве Винаверове Пантологије (пародичан назив пантологија је наравно добијен од антологија), као да је увод у његове непоновљиве преводе Раблеовог Гаргантуе и Пантагруела и Хашековог Доброг војника Швејка, или Вијонових стихова. Редак и оздрављујући хумор проговорио је у овом чудесном човеку непоновљиве културе, који је прошао два светска рата и ратно заробљеништво, упознао две стране тоталитарне државе, нацистичку и бољшевичку, доживео две домаће диктатуре, краљевску и комунистичку, претрпео сва оспоравања и опет остао јединствена појава. Комичко извртање, пародично изокретање, цинично подругивање и ведро исмејавање су знак оштрог, проницљивог критичког мишљења које није било кобно него духовито, што је једна од најређих особина у нас.

Винавер је писао песме, приче, критике, манифесте, есеје, путописе, публицистичке текстове и репортаже, вести и извештаје, полемике, студије, памфлете и преводио са више језика. У свему је оставио видан и велики траг, па опет као да се није усадио у наше памћење чак ни последњих година када је најзад добио репрезентативно издање сабраних дела (приредио Гојко Тешић у Службеном гласнику) и нови зборник критичких огледа (уредио Предраг Петровић, објавили Институт за књижевност и Библиотека шабачка). Винаверу би се, наравно, имало шта и замерити, пре свега да је књижевноисторијски значај његових књижевних дела надмашио њихово читалачко трајање, а наша је историја књижевности и културе везана за трајност дела у читању, а не у поштовању и памћењу. Напокон, новинар и коментатор, критичар и полемичар, есејиста и зналац, као да је разнородним својим радом још више остављао у сенци оно што је могло бити најважније. Познавалац музике, сликарства, позоришта и филозофије ослобађао се терета знања на начин који су тешко могли да прате они који нису знали ни довољно, некмоли да су хтели да превазиђу знање као Винавер.

Умео је Винавер и да нашкоди своме делу, као када је политички интонираним записима о совјетској Русији, коју је сликовито назвао земљом која је изгубила равнотежу, можда отежао да се види како су његове Приче које су изгубиле равнотежу уз Исидорине Сапутнике уочи Првог светског рата биле знак преокрета у српској књижевности. Његова позна збирка песама Европска ноћ превише је остала окренута унатраг да би могла да покаже како је Европа у све дубљој ноћи и после ратних траума – што је Ниче знао и пре оба рата, а вредело би знати и данас док мислимо да ће се наш мрак у њој развејати сам од себе.

У коначном исходу, Винавера је изневерио дар који је имао. Велики је парадокс да се његова књижевна имагинација није језички остварила. Рећи то за највећег мајстора језика је рискантно, али његов смисао за језик управо га је удаљио од оне језичке кристализације у којој уметничке вредности добијају своју вечност. Винавер је боље познавао језик и више се поигравао њиме него што је налазио савршенство у њему – то књижевност не опрашта ни ономе ко све зна и све може. Тако се десило да је главно оставио недовршеним, па је испало да је све што је радио било помало споредно. И колико год му је све споредно ишло од руке и по вољи, стално се чекало и није дочекало да уради и оно главно: да да дело које се не може и не сме заборавити.

Од свих његових богатих и вредних настојања незаборавна је остала Пантологија, књига пародија у три наврата, у којој оно што Винавер пише зависи од туђих дела и песама, од онога што се пародира колико и од саме пародије. У пародирању, песник постаје делом биће онога што се пародира. Ако би о Станиславу Винаверу требало казати нешто сасвим јединствено, али тако да се не набраја све што он јесте и није, тај двоструко невероватан низ, можда би вредело рећи да је он био највећи песник туђег стиха. Јер, када затворимо очи и пустимо да као неки сентиментални и потресни филм пред нама протекну Винаверова чуда, чини се да после свега остаје једна књига која нема премца у српској књижевности, али има понеког наследника, у пародијама Миодрага Раичевића из његовеМузе ветрова или гаргантуовској еротоманији Саве Дамјанова.

Свет у којем живимо и многи процеси у српској култури изгледају као да су пародије, а не би то хтели да буду. Како пародирати пародију, да ли је то могуће и мора ли да заврши као кардинални цинизам, тешко је и више него озбиљно питање. Смех и доброћудна духовитост су нам, међутим, неопходни. Зато нам Винавер толико недостаје да својом озбиљном шалом и пародијом избрише на тренутак тежак утисак недостојности и нежељених пародија у које се претворила стварност.

Трећа генерација

Од отварање Универзитетске библиотеке 1926. године, кадгод је био у Београду Станислав Винавер је, углавном понедељком, са својим чувеним кофером у руци, тридесет година долазио у Одељење набавке да прегледа нова издања која су у то време редовно стизала из света. Вратио би књиге које је прочитао или их консултовао, прегледао часописе и нове публикације, натрпао колико је у легендарно коферче могло да стане и враћао се натраг ка Цветковој пијаци, својој кући.

После његове смрти, у Универзитетску библиотеку долазила је редовно, да у Професорској читаоници истражује, Винаверова снаха проф. др Надежда Винавер, која и данас седи за истим столом на којем се смењују књиге и никада не попушта пажња. Отмена госпођа Винавер као да је душа библиотеке. Њено последње истраживање, о усташком логору смрти у Јасеновцу, потресно је сведочанство о геноциду и томе како се губи и поништава историја.

А историја породице Винавер у библиотеци се ту не завршава. На новоуређеном спрату Универзитетске библиотеке њена ћерка проф. др Милица Винавер Ковић отворила је уз подршку Ректората Универзитета у Београду франкофони центар, део регионалне мреже за упознавање и ширење франкофоне културе у којем се редовно одржавају изванредни програми за све заинтересоване, а пре свега за студенте и истраживаче београдског универзитета. Њеним лепим трудом и умешним вођством ова нова институција већ је постигла запажене резултате, а Универзитетска библиотека остала домаћин и трећој генерацији Винавера.

 

Аутор је директор Универзитетске библиотеке у Београду

 

Извор: Време

 


 

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari