Досије

Од медицине, преко медикализације, до систематизације

Непоражена смрт

Иван Илич, Amicus Mortis

Давне 1974. године, кад сам писао Медицинску Немезу, могао сам говорити о „медикализацији“ смрти. Западњачка вештина умирања – резултат христијанизације Европе – устукнула је пред загарантованом терминалном негом (негом о смртно болеснима). Сковао сам тај израз да бих означио медицински естаблишмент који је преузео функцију доминантне цркве и чији симболички учинци укључују, између осталих, обликовање људских веровања и перцепције, потреба и захтева. Оно што су стручњаци видели као коначан терапијски неуспех, пред тим су лаици стрепили као пред ограниченом финансијском покривеношћу. У то је време кориштење израза „јатрогенеза“ било прихватљиво не само за симптоматске нуспојаве које су појединци претрпели услед суочавања с лекарима, лековима или болницама, већ и за празноверно преобликовање друштва и културе кроз усвајање митова медицине.

Данас, два деценије касније, морао бих написати сасвим другачију књигу. Раније сам користио медицину да бих илустровао опште својство главних институција са средине столећа – њихово контрапродуктивно деловање које је било у томе да циљеве за које су биле створене чине недоступнима већини својих клијената. На пример, школе ометају учење; транспорт је ноге учинио сувишним удовима; комуникација је изобличила конверзацију. Анализирао сам медицинску делатност као постхришћанску литургију која је у своје вернике улила огроман страх од бола, инвалидности и смрти. Данас су разне институције, нарочито оне за пружање социјалних услуга, изгубиле свој идентитет; системи за образовање и медицину испреплетени су с војним, економским и другим системима.

Средином века многи су појединци доспевали под медицинску негу онда кад би били на самрти. Из властитог искуства знам каква све нереална очекивања побуђују бескорисни медицински ритуали и рутина, те како је тежак задатак медикализација поставила пред породицу, пријатеље или свештеника: како побудити умирућег на спремност да прихвати неизбежно, како пронаћи снагу у лепоти сећања и како уопште отићи с овога света.

У галенској су традицији лекари били обучени да поштују Летин зов и да омогуће људима да кроче на Харонову лађу; учили су препознавати facies hippocratica, симптоме који показују да је њихов пацијент закорачио у предворје смрти. На томе је прагу природа сама прекидала уговор о исцељењу, а исцелитељ је морао спознати своје границе. У таквом је тренутку повлачење било исправна услуга којом је лекар свом пацијенту омогућавао благу смрт.

У бело обучени лекар који се бори са смрћу не појављује се у графичкој уметности све до касног 19. столећа. Поука о томе како разликовати излечиво од неизлечивога није нестала на америчким медицинским факултетима све до Флеxнеровог извештаја 1910. године. Док су се лекари усредоточивали на борбу против смрти, пацијент је постао најпре резидуални објект, а потом технолошки конструкт. Данас се поставља питање: постоји ли још уопште аутономна особа способна за чин умирања?

Данас, 1995. године, не могу да кривим медикализацију за такав развој. Као што се то десило с музичком телевизијом, нове технологије мењају природу деловања; тако су у здравственом систему оне потпуно преотеле древни плес смрти. Констелација унутар које би маса академског образовања, инструмената, лабораторија и болница могла бити издвојена као медицина, избледела је. Храна, лекови, гени, стрес, животно доба, ваздух, AIDS или отуђеност више нису медицинска, већ системска питања. Етиологија се више не односи на специфичан узрок, већ на хијерархију петљи повратних спрега. Пацијент је сад „живот“ који из генског фонда израња у екологију. Некад су људи тражили дијагнозу своје болести, и очекивали третман који ће им олакшати тегобе; данас се животима управља, и оптимизација је та која влада. Биоменаџмент сад укључује индустријску емисију флуора, одвоз кућног отпада, рат против дроге и слободну дистрибуцију инјекцијских игала.

Године 1978. први пут је употребљен израз „имунолошки систем“. Исте године Мајкрософт је лансирао свој оперативни систем, DOS. Пет година касније, чак су и научно-популарни текстови говорили о здрављу као стању биолошког система и о смрти као о неповратном слому, „паду система“ живота. Од тада, највећи део средстава уложених у здравствену заштиту заправо је ишао на финансирање примопредаје медицинских компоненти у власт глобалних управљачких система. Темељна анализа увела је у здравство нове појмове и праксе, али исто тако је кришом утицала на то како људи себе саме поимају. Све више људи данас говори о свом здрављу као „стању свог система“. Концепти аналитике система променили су наше самопоимање.

Медикализација је навела људе да виде себе као двоножне комплете дијагноза. Међутим, није она та која је расточила самопоимање; системско размишљање пак јесте. Људи данас прате криву својих виталних параметара. Како се приближавају крају својих дана, иза њих је дуготрајно искуство себе као „живота“, као и стручног управљања – код неких још добрано пре рођења.

Некад се о последњем часу говорило у активном облику: „Надам се да ћу умрети благом смрћу.“ Користили су се и непрелазни глаголи: „Знам да ћу умрети.“ За умирање се може припремити, може се створити добар став. Касније, али не много касније, виђао сам људе – чак и у јединицама интензивне неге – како оживљују своја сећања о вештини умирања, већ према традицији у својим породицама. Након Другог светског рата, закон и цркве подржавали су лекаре у медикализацији смрти. Сарадња с донкихотовским хероизмом медицинских стратегија и пацијенту и породици била је представљана као дужност. Сасвим ретко су верски и морални ауторитети још увек говорили о праву да се одбију ванредни поступци. Но, та је квалификација само подупрла општу обавезу покоравања диктату лекара. На агонију се почело гледати као на настојање медицинског тима, а на смрт  као на фрустрацију тима услед крајњег чина корисниковог отпора. Ипак, медикализација друштвених аранжмана и културних норми није успела постићи интензивну бестелесност, на основу самосвести стечене доживотном опседнутошћу самодијагностицирањем, саморегулисањем и анксиозно прогностичким самотретманом.

Способност да се умре властитом смрћу зависи о дубини властите утеловљености. Медикализација је изазвала зависност, али не и сâму неутеловљеност. Неутеловљени људи су они који данас о себи мисле као животима којима се управља – као што је RAM јединица на персоналном рачунару. Животи не умиру, они се сламају, „падају“. Могуће је припремити се за смрт – као стоик, епикурејац или хришћанин. Но, слом живота не може се замислити као предстојећа непрелазна радња. Крај живота може се само одгодити. За многе, ово управљано одгађање траје целог живота; код смрти, пак, дешава се прекид меморије. Они знају да је живот почео у часу кад је њихова мајка опазила фетус на монитору ултразвучног апарата. Живот, то је кад се бива објектом еколошких, образовних, те биомедицинских здравствених политика. Данас то није софистицирани терминални третман, већ обука која траје целог живота, у погрешно смештеној конкретности, која је главна препрека горко-слатком прихватању наше неизвесне егзистенције и последичне спремности да се припремимо за сопствену смрт.

Кад та ситуација постане распрострањена, оправдано је говорити о аморталном друштву. Мртвих у њему нема; има само успомена на живе који нису тамо. Обична особа пати од неспособности да умре. У аморталном друштву, способност да се умре – то јест, способност да се живи – више не зависи од културе, већ од пријатељства. Старо медитеранско правило, да мудра особа мора стећи и пажљиво чувати amicus mortis – онога ко ти каже горку истину и остаје с тобом до неумитног краја – најављује свој препород. И не видим никаквог непобитног разлога зашто онај ко практикује медицину не би могао бити и пријатељ – чак и данас.

Извор: Анархистичка библиотека

Иван Илич (1926-2002) је био филозоф, полихистор и радикални критичар савремених друштвених институција. Илич је рођен у Бечу од оца далматинског Хрвата и мајке Сефардске Јеврејке. Његови тзв. матерњи језици су били италијански, шпански, француски и немачки. Током времена он је научио и хрватски, старогрчки, латински, португалски и хинду, између осталих. Студирао је хистологију и кристалографију на универзитету у Фиренци, теологију и филозофију у Риму, и средњевековну историју у Салцбургу. Илич је 1951. постао свештеник у сиромашном предграђу Њујорка. Од 1956. надаље, он је екстензивно путовао кроз Латинску Америку у улогама истраживача и едукатора. Његов вишестрани рад га је редовно доводио у сукоб с Ватиканом. Као резултат тога, крајем шездесетих Илич је самовољно напустио све позиције у католичкој хијерархији. Књига која је Илича довела у центар јавне пажње је била Deschooling Society (1971). Deschooling Society је радикална критика образовне праксе у савременим друштвима. Школовање је, према њему, по својој природи дехуманизујуће и деструктивно, а једино су хумани и креативни они облици образовања који се појављују изван формалних институција школовања. Зато је овај мислилац препоручивао укидање школе и креирање мрежа учења.