Досије

Серафим Саровски и Пушкин: светац и геније

Николај Берђајев

Почетком XIX века су живели највећи руски геније – Пушкин и највећи руски светитељ – Серафим Саровски. Пушкин и Св. Серафим су живели у различитим световима, нису се познавали, никада нису имали никаквог контакта. Једнако је вредна узвишеност светости и узвишност генијалности – оне су неупоредиве, несамерљиве, као да припадају различитим бићима. Руска душа се једнако може поносити и Пушкиновим генијем и Серафимовом светошћу. И била би осиромашена када би јој одузели Пушкина, исто као и када би јој одузели Серафима.

И ево ја питам: да ли би за судбину Русије, за судбину света, за циљ Промисли Божје, било боље да у Русији почетком XIX века нису живели велики светитељ Серафим и велики геније Пушкин, већ два Серафима, два светитеља – свети Серафим у Тамбовској губернији и свети Александар у Псковској губернији? Ако би Александар Пушкин био светац, попут Св. Серафима, он не би био геније, не би био песник, не би био стваралац. Али религиозна свест, која светост попут Серафимове проглашава за једини пут усавршавања, генијалност као што је Пушкинова мора да прогласи за лишену религиозне вредности, за несавршенство и грех. Само због своје религиозне немоћи, због своје грешности и несавршености Пушкин је био генијални песник а не светитељ сличан Серафиму. За божанске циљеве било би боље када би у Русији живела два свеца, а не један светац и један геније-песник. Пушкиново дело не може бити религиозно процењено, јер се генијалност не признаје за пут духовног успона, стваралаштво генија се не сматра религиозном активношћу. „Световна“ Пушкинова активност не може се поредити са „духовном“ активношћу Св. Серафима. У најбољем случају религиозна свест допушта и оправдава Пушкинов стваралачки чин, али не препознаје у њему религиозни чин. И Пушкину би било боље да буде попут Св. Серафима, да оде из света у манастир, да крене путем аскетског духовног подвига. Русија би у том случају била лишена свог највећег генија, стваралаштво би јој било оскудније, али стваралаштво генија је само наличије греха и религиозне слабости. Тако мисле Оци и проповедници религије искупљења. За чин искупљења није потребно стваралаштво, није потребна генијалност – потребна је само светост.

Светитељ ствара самог себе, друго, савршеније биће у себи. Геније ствра велика дела, чини велике ствари у свету. Само стваралаштво спасава само себе. Стварање великих вредности може да разара. Св. Серафим ништа није стварао, осим самога себе и само тиме је преображавао свет. Пушкин је ствараo изузетно дело, неизмерно вредно за Русију и за свет, али себе није стварао. У стваралаштву генија као да постоји саможртвовање. Рад светитеља је пре свега самоостваривање. Пушкин као да је уништавао своју душу у свом генијално-стваралачком излажењу из себе. Серафим је спасавао своју душу духовним делањем у себи. Пут личног прочишћења и усавршавања (у јоги, у хрићанском аскетизму, у толстојевству, у окултизму) може бити ненаклоњен стваралаштву.

И ево, поставља се питање: зар у жртви генија, у његовом стваралачком заносу, нема другачије светости пред Богом, другачије религиозне активности, која је по вредности равноправна канонској светости? Ја дубоко верујем да је Пушкинова генијалност, која као да је пред људима разорила његову душу, пред Богом једнака светости Серафима, која је спасла његову душу. Генијалност је други религиозни пут, по вредности једнак и једнако достојан путу светости. Стваралаштво генија није „световна“ већ „духовна“ активност. Благословено је то што смо имали светитеља Серафима и генија Пушикина, а не два светитеља. За божанске сврхе света Пушкинова генијалност је исто тако потребна као и светост Серафима. И у јаду, да нам није одозго био подарен Пушкинов геније, ни неколико светаца нас не би могло утешити у том јаду. Само светошћу Серафима без Пушкиновог генија се не постиже сврха стварања света.

Не само да сви не могу да буду свеци, већ сви и не треба да буду свеци, нису сви од Бога предодређени за светост. Светост је избор и посланство. У светости постоји мисија. И путем светости не треба религиозно да креће онај ко није за то позван и предодређен. Религиозни преступ пред Богом би био, ако би Пушкин, у узалудним покушајима да постане светац, престао да ствара, ако не би писао стихове. Идеја посланства је у суштини религиозна а не „световна“ идеја и извршавање посланства је религиозна дужност. Онај ко не извршава своје посланство, ко у земљу скрива своје обдарености, чини тешки грех пред Богом. За пут генијалности човек бива исто тако одабран и предодређен, као и за пут светости. Постоји усуд генијалност, и постоји усуд светости. Пушкинов усуд је био генија-ствараоца и не само да није могао да буде светац, већ и није требало, није смео то да буде. У стваралачком генију Пушкина се акумулирало искуство стваралачке светске епохе, религиозне епохе.

У свакој правој стваралачкој генијалности се акумулира светост стварлачке епохе, светост другачија, пожртвованија него што су аскетска и канонска светост. Генијалност и јесте другачија светост, али она може бити религиозно појмљена и канонизована само у открићу стварлаштва. Генијалност је – светост смелости, а не светост послушности. Живот не може бити до краја апсорбован у светости, без остатка узвишено хармонизован и логицизиран. Могуће је да Богу није увек пријатна побожна покорност. У тамним понорима живота вечито има бунтовне и Богу непокорне крви и пулсира слободни стваралачки извор.

Стваралачки пут генија захтева жртву, ништа мању жртву него што је жртвовање на путу светости. На путу стваралачке генијалности је исто тако неопходно одрећи се „света“, победити „свет“, као и на путу светости. Али пут стваралчке генијалности захтева још и другачију жртву – жртвовање безбедне ситуације, жртву осигураног спасења. Онај ко је кренуо путем стваралаштва, путем генијалности, мора жртвовати животно спокојство, мора се одрећи сопствног мирног живота, безбедног развоја своје личности. За ту жртву је способан само она ко познаје стваралачку екстазу, ко у њој излази преко граница „света“.

Пут стварлаштва и генијалности је пут напуштања свих безбедних обала. Пут светости је тегобан пут подвига и захтева изузетну духовну снагу, одрицање од нижих области бића. Али на путу светости постоји сигурност личног остваривања. Генијалност је – суштински трагична, она се не налази у „свету“ и „свет“ је не прихвата. Геније – стваралац никада не одговара захтевима „света“, никада не извршава наређење „света“, он не подлеже никаквим категоријама „света“. У генијалности увек постоји некаква неуспелост према суду „света“, скоро непотребност за „свет“. Генијалност је „свету“ несхватљива, не може се сместити ни у какве „светске“ варијације људске делатности. Генијалност се не може објективирати у ствалаштву диференциране културе, она се не односи на на коју специфичну форму културе, не производи никакве специфичне културне вредности. У генијалности нема ничега специјалног, она је увек универзални доживљај ствари, универзална порив ка другачијем бићу.

Генијалност је целовито постојање, универзална особина. Генијалност је увек особина човека, а не само уметника, научника, мислиоца, јавног радника, и сл. Генијалност је посебан напон целокупног људског духа, а не специјални таленат. Природа генијалности је – религиозна, јер у њој постоји супротстваљање целокупног људског духа „овом свету“, постоји универзално осећања „другог света“ и универзална тежња ка другом. Генијалност је другачија онтологија људског бића, његова света неприлагођеност „овом свету“ Генијалност је „други свет“ у човеку, људска природа која није од овога света. Гениј обузима човека као демон. Генијалност и јесте откривање стваралачке природе човека, његове стваралачке мисије. И судбина генијалности је у предтворачким светским епохама увек трагична судбина жртвовања. У генијалности се показује жртва сваког ствралаштва, његово неприпадање сигурном устројству света. Стваралаштво, које се показује у генијалности, осуђује на пропаст у овом свету. Онај коме је генијланост усуд не може да се сачува у овом свету, он не поседује способност прилагођавања захтевима овога света. Зато је живот генија подвиг жртвовања.

Генијални живот познаје тренутке екстатичког блаженства, али не зна за мир и срећу, увек се налази у трагичном расколу са светом који га окружује. Сувише је добро познато како је тужна судбина генија. Чак и они генији којима је живот наизглед текао срећно, као, на пример Гете и Толстој, интимно су били близу самоубиства и нису знали за сигруност сређеног живота.

Али генијалност је општија од генија. Генија, у правом смислу те речи, рађа се врло мало. Генијалност поседују многи који се не могу назвати генијима. Потенција генијалности је положена у стваралачкој природи човека и сваки универзални стваралачки нагон је генијалан. Постоје карактери који су генијални по својој онтолошкој природи, по својој стваралачкој неприлагођености „овоме свету“, мада нису генији. Генијалност је посебна врлина, која није дата свима, али која је подложна потврђивању и развоју, она је посебно осећање света, посебан напор воље, посебна моћ да се жели друго. Генијалност се радикално разликује од талента, нема са њим ништа заједничко. Генијалност уопште није већи ниво талента – она се квалитативно разликује од талента. Таленат је диференцирани, спецификовани дар, који одговара захтевима посебних облика културе. Таленат је особина сликара, научника, јавног радника а не човека. Гениј је сједињавање генијалне природе са специфичним талентом. Генијални уметник спаја у себи генијалну нарав са уметничким талентом. Природа телнта није органска, није онотлошка, већ функционална. Природа талента није универзална.

У таленту нема жртве ни усуда. Таленат може да ствара савршеније објективне вредности него генијалност. Он је прилагођен захтевима диференциране културе, он је успешан. Генијалност са становишта културе није узорна; таленат је узоран. У генијалности трепери целовита природа људског духа, његова жудња за другим бивстовањем. У таленту се оваплоћује диференцирана функција духа, прилагођена захтеву који поставља свет. Генијална природа може да сагори, не остваривши у свету ништа вредно. Таленат уобичајено ствара вредности и процењује се. У таленту постоји умереност и одмереност. Генијалност је увек прекомерна. Природа генијалности је увек револуционарна. Таленат делује у културном просеку, са његовим „наукама и уметностима“. Генијалност делује у екстремима и зачецима и не познаје границе. Таленат је послушност. Генијалност је – смелост. Таленат је „од овог света“. Генијлност је „од оног света“. У усуду генијалности постоји светост жртвовања, које нема у судбини талента.

Култ светости мора бити допуњен култом генијалности, јер се на путу генија одиграва подвиг жртвовања. И стваралачке екстазе на том путу нису мање религиозне него екстазе светости. Прелазак у светску религиозну епоху мора пре свега довести до схватања религиозне природе генијалности. Није само светост, него и генијалност пут. И ако свима није дата генијалност, свима није дата ни светост. А потениција генијалности, као и потенција светости, постоји у сваком лику и подобију Божијем. Творац је човека предодредио за генијалност. Стваралачко искуство генијалности ће бити признато као религијски једнако вредно аскетском искуству светости. И као што је жеља за светошћу већ одавно проглашена религиозним императивом, тако ће и жеља за генијалношћу бити проглашена религиозним императивом. Онтолошка стихија генијалности се мора потврдити и развијати као религиозни поступак, као пут победе над „светом“. Генијална воља је могућа само зато што је генијалност пре свега воља, страсна воља за другачијим постојањем. Недаровитост је грех, погрешно одређење свога места и посланства у свету. Недаровита воља је увек плашљиво прилагођавање „свету“. Воља за генијалношћу је – одважно савладавање „света“. Генијалност је позитивно испољавање лика и подобија Божијег у човеку, испољавање стварлачке природе човека, природе која није „од овог света“.

(Одломак из књиге Николаја Берђајева "Смисао стваралаштва", поглавље "Стваралаштво и аскетизам, генијалност и светост")

Извор: srodstvopoizboru.wordpress.com