Дисплеј

Жртвени цветови

Софија Поповић

Припадајући плејади књижевних стваралаца чији опус карактерише висока осетљивост за национални и верски идентитет, Тајана Потерјахин, која се први пут пред књижевном јавношћу појавила као ауторка трилогије Варошка легенда, својим новим романом Вукови и пастири понудила је додатни извор писане речи о изразито тешким ратним годинама које су неумитно обележиле Србију. Т. Потерјахин је на овај начин, у сарадњи са издавачком кућом Дерета, пред читаоце донела још један историјски роман, што упућује на то да, барем тренутно, не постоји намера да се представи у другачијим оквирима – уместо окушавања у више различитих форми, што представља својеврсни феномен савремене књижевне продукције, ауторка остаје доследна једној, у оквиру које истражује нове могућности. Премда се у новом остварењу враћа ономе што јој је познато – граду Краљеву и мотиву породичне историје, она уједно одлази и корак даље од свог пређашњег опуса, пружајући читалачкој публици прозу израслу на крхотинама ратних сукоба који не обликују само појединачне, него и колективну судбину.

Ауторкин аутентични приказ ратних година и бруталности којој је српски народ био изложен у периоду Другог светског рата открива свакодневицу која истовремено потврђује сав смисао и бесмисао постојања у замаху рата. Међутим, упркос чемерној слици човековог безнађа, смисао живота се у роману брани на једном од најважнијих фронтова, тамо где је смештена „најсветија војска“ – у српском избегличком дому за децу у Матарушкој бањи. Иако детињство, као период који формира индивидуу и њену суштину, представља чест мотив домаћих писаца, код Тајане Потерјахин оно преузима другачију, симболичку улогу, на коју алудира већ и самим насловом романа. Обликовање насловне метафоре око деце која, као „непобедива клица живота“ (109), у делу фигурирају као стадо Божје, ефектно је на симболичком плану будући да их оваквим поступком ауторка смешта не само у тематско-мотивски центар, него и у средиште ратних сукоба који се воде између непријатеља и српског народа, односно вукова и пастира: „Ово су за нас границе Србије. Њих бранимо. Мала је та наша Србија, али чувамо у њој семе живота. Ова нејач, то је наш народ.“ (320) С обзиром на то да прикази дечје туге и радости спадају међу најуспелије аспекте романа (дозом саосећања и нежности, као и честом употребом еуфемизама, подстиче се сентиментално саживљавање са судбинама штићеника), избеглички дом, као место које симболизује борбу против смрти и слома људског духа, представља главни простор одвијања романескне радње.

Премда се највећим делом задржава на сценама боравка у дому, Т. Потерјахин их успешно оставља по страни када је потребно да радња продише. Иако се може тврдити да ауторка гради књижевни свет не прибегавајући минимализму на плану садржаја и форме, уочљиво је да не избегава само претерану смену локалитета, него и ликова, концентришући се на тек неколицину оних који у роману заузимају значајно место. Исписујући историју дома на обали Ибра, Т. Потерјахин акценат ставља на заокружен, јасно оцртан лик протагонисте Милана Несторовића, службеника окупиране државе и санитетског официра у Матарушкој бањи, који чини главну наративну нит романа. У питању је лик којим се успоставља веза са ранијим ауторкиним опусом, тако да не чуди читаочев утисак да је исти дуго стасавао и формирао се у њеним мислима. Међутим, иако је присутна нескривена симпатија коју Т. Потерјахин испољава према протагонисти, важно је истаћи да он ипак није идеализован. Филозофски продубљен, Миланов психолошки портрет открива непоколебљивог, пожртвованог, али и суморног човека саморазорног карактера под теретом крвног сродства и мученог тешким моралним питањима. Ограничавајући текст на једног протагонисту и неколицину споредних ликова који око њега гравитирају, ауторка је сугерисала идеју о симболичком значају главног лика који, будући издвојен, постаје уоквирујући агенс на плану радње у чијем се центру налази избеглички дом. Услед тога лик Милана Несторовића фигурира као својеврсни бедем чији је задатак да у „малој српској нојевој барци“ сачува највећу светињу – не само невина дечја тела, него и њихове невине душе.

Обликујући роман у својеврсно сведочанство истрајности, Т. Потерјахин показује списатељску зрелост успешним избегавањем помпезне глорификације, која представља ризичан камен спотицања када је реч о оваквим и сличним тематским преокупацијама. Иако је у њеном приповедању уочљив траг личне меланхолије, који се уједно може и мора посматрати и као траг једне више, надличне туге, израз напослетку успева да остане депатетизован, чему највише доприноси уздржан и дистанциран свезнајући приповедач. Важно је, међутим, истаћи да је ова уздржаност присутна у мери која не наноси штету емотивности теме, те се испод ауторкиног владања изразом осећа суптилно пулсирање неизрецивог и, стога, прећутаног, што роману даје неопходну дозу саосећајности. Овакав одабир неспектакуларности није случајан – у питању је приступ који је омогућио успостављање равнотеже између сувопарности излагања чињеница и приповедања обележеног страшћу и посвећеношћу. Будући да изостаје расплинутост која би угрозила основни циљ приповедања, очигледност ауторкиних интенција на приповедном плану не само да се препознаје, него и одише дозом достојанства које је у складу са тематским тежиштем романа.

Приповедна структура романа је чврста – темељ приповедања све време остаје непољуљан будући да нема превише одскакања од главног приповедног тока. Иако се повремено стиче утисак како поједине епизоде које представљају додатак основној нити приповедања одликује опширност која није усклађена са доприносом тематској суштини романа, овакво увезивање дигресија у тематски ток ипак не нарушава успостављени склад и ритам. Оно што спречава да се нарација умртви јесте  ауторкин стилски приступ на пољу приповедања, обележен израженом способношћу опсервације – пажња приповедача креће се готово фотографски преко мотива, без предугог задржавања на њима, али уз уочљиву емоцију према дескрипцијом обухваћеном објекту. На овом плану пажње су вредни и ефектни екстеријерски описи, који нису безразложно уведени у роман. Описи природе не само да сугеришу надилажење људске ограничености, него њена лепота ауторки служи и као контратежа приказу рата као личној и колективној трагедији. У том контексту парадигматичан је лајтмотив реке Ибар која је премрежила роман и која на симболичком плану резонује са његовим епиграфом („Мртви су тежи но живи... Теку воде и отвориће мој гроб“ – Отац Драгослав Обућина), алудирајући на чињеницу да време, попут воде, тече упркос свему, те да постоји сила јача од смрти, која обећава исправљање неправде и коначну победу добра над злом.

Концизан, непретенциозан израз који карактерише овај роман ипак не шкоди слојевитости текста. Наиме, Т. Потерјахин у Вуковима и пастирима прибегава специфичним стилско-језичким особеностима, а избор изражајних средстава успоставља богатство српског језика као њено најефикасније оруђе. Једнодимензионалност романа онемогућена је ауторкиним стилом који обухвата мешавину аудитивног, визуелног и тактилног, а оваква дескрипција засићена чулношћу на моменте прелази у домен поетизоване прозе, будући да је на приповедном пољу приметан повремени искорак у лирско интонирање. Готово песничким сензибилитетом, ауторка испољава богато етнолошко и антрополошко знање на плану садржаја и израза, а извесна доза архаичности која је притом интегрисана у њен језички регистар представља суптилан вид отпора модерном добу, који је засигурно издваја из корпуса савремене домаће књижевности. О језику лишеном једнообразности и естетског сиромаштва сведочи сведена употреба аориста, инверзија, метафора, али и других стилских фигура међу којима је издашно заступљено поређење, које, иако доминантно, не чини приповедни стил китњастим. Још један од примера јесте и присуство крњег перфекта, како у описима тако и у говору ликова, који, иако овакав облик заправо не напушта оквире савременог језика, ипак успева да архаизује израз. Премда није у питању пренаглашена компонента, експресивност овог облика доприноси специфичној интонацији романа, чиме се она приближава народном језичком изразу и доказује ауторкину инвентивност на овом плану.

Несумњиво је да је у питању роман настао из ратног искуства српског народа, те да се ауторка посветила проучавању аутентичне архивске грађе како би овакво искуство пренела у достојанственом руху. У преплету стварносног и фикционалног, Т. Потерјахин је написала дело о човечности и нечовештву, о жртвовању и издаји, али пре свега о родољубљу и вери као снагама којима човек, упркос искушењу, побеђује пролазност и мења земаљско царство за оно вечно – небеско. На тај начин суштина романа надилази његово тематско-мотивско средиште, израстајући у опомену о важности спаса људске душе и опстанка вере која се под теретом недаћа ломи. Уз свест о вечитости ове борбе, али и с уверењем у уточиште које пружа љубав према ближњем, као ванвременска вредност, оно зрно пшенично које „ако ли умре много рода доноси“ ауторка је пресадила у своје дело које, стога, представља својеврсно завештање и одату почаст „непобедивој клици живота“, деци преко чијих се леђа сломио један од најтежих периода националне историје и чија је свака смрт представљала један изгубљени рат, а сваки осмех једну извојевану победу.

И смеје се. Сви се смеју. Гледа их и тад му се чини, премда се не подаје тој опсени, да је рат већ добијен. (326)