Блог

О „кризи мужевности“

Бојан Вицулин

Годинама се говори о ’кризи мужевности’, под чиме се сматра да мужевности има мање него, нпр., током двадесетог века. Ако нечега мање има, можда је то отуд што за тим има мање потребе. Технолошка достигнућа су учинила живот много лакшим – пре свега у физичком смислу – и безбеднијим. Отуд мање потребе за физичком снагом и пружањем личне заштите (путем неких од елемената мужевности).
Зато што је мање потребна, мужевност је и мање вреднована у друштву. Зато што је мање вреднована, мушкарци су мање склони да је стичу и исказују. Из тог разлога су жалбе због недовољне мужевности данашњих мушкараца депласиране.
Мушкарци који, нпр. много времена проводе радећи на својој мишићној маси одавно често делују као људи који форсирају остављање мужевног утиска. Много мање мушкараца се тиме бавило педесетих и шездесетих, па опет, већина људи ће се сложити да су тада мушкарци били мужевнији него у тренутној епохи. А, зашто су били мужевнији? Између осталог, просто зато што су услови животног станишта били тежи – укључујући физички тежи – и читав свет је био сиромашнији и озбиљнији.

Зашто су мужјаци (људске јединке мушког пола) у ранијим временима у много већем броју настојали да одрасту и постану мушкарци?

1. Зато што су услови животног станишта били тежи, и стога у знатно већој мери захтевали мужевне особине као услов опстанка и извесног просперитета.
2. Зато што су награде за достизање одраслости и мужевности биле релативно знатно веће него у данашњој епохи.

Мужевност (позитивна) је данас један непривлачан посао. Посао који многи мужјаци не желе да обављају. Разлог за то је исти као и код других непривлачних послова: неповољна процена о користима које доноси за уложени труд и рад.
Није лако бити мужеван. За то треба бити сталожен и емотивно стабилан, што захтева владање собом, самосавладавање, непредавање афектима и импулсима тренутка. За то је потребан труд. Једноставније је бити каприциозан и импулсиван.

Потребно је бити правичан. За то је потребно упуштати се у одмеравање разлога за и против различитих мишљења, ставова и поступака. Једноставније је заузети страну која нам се прва учини као у нашем интересу или у складу са доминантним ставовима.

Потребно је бити практично мудар. За више информација о томе упућујем читаоца на Аристотелову Никомахову етику.
Потребно је размишљати критички. То захтева известан интелектуални напор и стицање знања. Лакше је прихватати мишљења околине без критичке дистанце.
Потребно је бити компетентан у ономе чиме се бавите. За то је потребно уложити труд у стицање знања и вештина.
Потребно је бити упоран. То изискује труд, штавише то је труд сам. То захтева и толеранцију на фрустрације. Лакше је одустати после првих напора и препрека.
Потребно је бити у подручју реалности и остати у њему и у тешким периодима, а не бежати у свет фантазије, пустих снова и wishful thinking.
*
Мужевност је, између осталог, психолошка потреба жена када је реч о мужјацима. Та потреба је, притом, знатно мање присутна него у ранијим епохама.
Зашто је та потреба мање присутна него раније? Зато што су у лакшим и безбеднијим условима савремених животних станишта мужевне особине мање потребне.

Можда то објашњава и феномен повећања броја мушких транссексуалаца у земљама политичког Запада: разумно је претпоставити да природа смањује број мушкараца у оним људским стаништима у којима је умањена потреба за њима.
Смањење количине тестостерона са сваком новом генерацијом у протеклим деценијама могло би бити ефекат све мање физичке тежине егзистенције и мањег степена опасности у стаништима човека у савременим друштвима. Можда се ради о томе да природа с обзиром на околности животне средине регулише ниво тестостерона код мужјака људске врсте.
Ако је то тачно, онда се степен мужевности може повећати уколико дође до повећања тежине услова животног станишта. Степен мужевности данас и јесте већи у земљама у којима су животни услови знатно тежи него у лагодном Дизниленд-свету Запада.

Осим тога, већ скоро 80 година Запад није имао велики рат на својој територији, који би, као што се редовно дешавало током историје, значајно смањио број мушкараца у популацији.

За одржање постојеће величине популације, као и за њено повећање након њене изненадне редукције (нпр. услед рата, глади, пандемије), потребно је много мање мужјака него женки.
То је изражено и у чињеници да је главни фактор у демографији не број деце по жени, већ број ћерки по жени (стопа репродукције).

Мушкарци који проводе много времена радећи на мишићној маси ради импресионирања жена нису приметили или нису исправно разумели наведене измењене околности у станишту. Примећујући да су мање тражени од жена као мушкарци, они доносе (погрешан) закључак да је стога неопходно да аугментују себе као мушкарце (барем споља, физички). Тај погрешан закључак их води у углавном губљење времена и ресурса.
Исто важи и за тзв. ’looksmaxxere’, који због истог циља настоје да се улепшају не само у оквиру граница њиховог природног изгледа, већ и путем козметике и пластичних операција.

Војни рок

Разлог зашто велика већина мушкараца у Србији од пре најмање двадесет година не жели да служи војни рок је околност да у Србији не постоји друштвени уговор у оквиру којег та служба има смисао.

У СФРЈ је постојала субвенционисана државна станоградња, као и бесплатно здравство и школство на свим нивоима. Осим тога, мушкарцу је служење војне обуке давало и извесну друштвену вредност (нпр. као неформални чинилац подесности за брак; многе послове није било могуће добити без „регулисане“ војне обавезе). Те околности биле су подстицаји за служење војног рока, у смислу враћања дуга држави и стицања извесне вредности у друштву.

У Србији ништа од наведеног није случај, и стога мушкарци исправно процењују да војни рок није нешто што дугују држави, нити нешто што би им донело некакву вредност у друштву.

Служење војног рока је некада било важан показатељ мужевности. Међутим, мужевност је у међувремену девалоризована (на Западу уопште у још већој мери), те мушкарци налазе много мање разлога за стицање таквих „одличја“.

Професор Милан Брдар ламентира над затварањем низа касарни на подручју Србије. Па, наравно да су затворене, јер су биле вишак из времена СФРЈ, која је, као у суштини војна диктатура, имала потребу за великом војском. Требало је обрачунати се са класним непријатељем, затим са непријатељском емиграцијом, „петом колоном“, „страним шпијунима“ и „домаћим издајницима“. И, уз све то, не бити лак залогај за СССР. Иако та велика војска није била способна да испуни свој основни задатак, што се показало 1991.

И он се сад придружује онима који проповедају војску као нужну за стасавање мушкараца и поправљање мушкараца. Као и многи други, и он у пензији, из разлога генерацијске предрасуде, жели да се младима наметне оно што је и њему наметнуто. Сад он говори како му је драго што је одрадио (читај: одробијао) војни рок. То је само накнадна рационализација, и можда и романтизација, малтретирања којем је повргнут у комунистичкој војној диктатури.

По њему, војска је неопходна, јер иначе човек не може да има искуство дугог пешачења са теретом на леђима. Зашто? Је ли забрањено пешачити са ранцем на леђима кроз природу, преко брда или планине? Ко хоће аутентични доживљај војске не мора притом ни да се купа пет дана. Додаје још и да је стекао кондицију за трчање тек у војсци. Као да у цивилству иначе није дозвољено трчати.

А на крају похвале војсци признаје да је отишао у њу тек са 27 година, јер је то одлагао колико год је законски било дозвољено. И ту нам, нехотично, открива истину. Никада заправо није хтео да иде у војску, а сада само накнадно романтизује то искуство као што људи и иначе обично романтизују своју младост.