Дисплеј

Униродни свет

Сем Вакнин, превео: Бојан Вицулин

[1] Две недавно објављене студије су ме подстакле да се поново позабавим темом родних односа, или заправо, одсуством односа између родова у постмодерном свету у којем, на нашу несрећу, обитавамо. У овој дистопији, родови не разговарају међусобно. Они се нису само раздвојили, већ су постали непријатељски настројени супарници, понекад смртоносни непријатељи. Размотрићу две студије.

Аутори прве студије су Oliffe, Kellly, Гао и други. Њен наслов је Неотрадиционалистичке, егалитарне и прогресивне мужевности у интимним, хетеросексуалним партнерским односима мушкараца. Она је објављена ове године у тому 333 часописа Друштвена наука и медицина. Ево абстракта. Промене у идентитетима и односима од 1980-их настављају да утичу на мужевности унутар интимних партнерских односа. У данашњим хетеросексуалним везама мушкараца предњаче позиви за родном једнакошћу и родном равноправношћу као начин за унапређење менталног здравља и благостања партнера и њихових породица.

Већина претходних истраживања била су фокусирана на патологизовану улогу мушкараца у везама, на пример, на насиље интимног партнера. Мало тога је познато о начину на који мушкарци перципирају интимне партнерске односе користећи перспективу засновану на снази. Тренутна фотоглас студија је тематизовала истраживачко питање – које су везе између мужевности [множина] и хетеросексуалних интимних партнерских односа. Аутори су проучавали мушкарце у распону доби од 19. до 43. године и питали их о њиховим искуствима и перспективама о интимним партнерским односима. Аутори су навели: ‘абдуктивно смо извели три типологије мужевности: 1. неотрадиционалистички мушкарац, 2. егалитарни мушкарац, 3. прогресивни мушкарац. 24% учесника су карактеризовале неотрадиционалистичке мужевности, које одликују ослањање на традиционалне мушке норме које домаћинство сматрају женским и хвале мушке улоге хранитеља и заштитника. Половина учесника су се намерно дистанцирали од традиционалних мушких норми како би се ангажовали у егалитарним мужевностима. Ти мушкарци су идеализовали једнаке доприносе и реципрочност где је бројање често коришћено за процењивање релативног труда и доприноса оба партнера у вези.‘ То је једна врста рачуноводственог приступа.‘ Прогресивне мужевности су биле евидентне код 26% учесника, који су се фокусирали на правичност и друштвену правду, ограничавајући сопствене привилегије како би правично функционисали у вези и, шире, у друштву.‘   

Студија број два је објављена у септембру од стране признатог Pew Центра (ради се о институту). Према овој недавној студији, међу хетеросексуалцима 63% мушкараца (две трећине) и 34% жена (трећина) испод 30. година су се самоописали као трајни самци (сингл). Ситуације није много другачија у LGBTQ+ заједницама. 62% мушкараца и 37% жена су се самоодредили као самци. Једна петина (20%) припадника генерације З се идентификују као квир [queer]. Ситуација је слична у земљама као што су Кина, Индија, Јапан, Јужна Кореја и чак Уједињено Краљевство и Русија. Само 21% мушкараца и 41% жена је разговарало са пријатељем у току претходне недеље, према једној студији из 2021.

То је, дакле, слика потпуне изолације од супротног пола, потенцијалних партнера и  сопственог друштвеног круга. Према истраживању Pew Центра, 57% самаца у свим старосним групама избегавају чак и необавезне [цасуал] везе – другим речима, избегавају секс. Ово је повећање за 20% од 2019., које је генерисано углавном од стране незаинтересованих мушкараца самаца. Мушкарци одустају од жена. Упркос томе, 50% више мушкараца него жена трага за посвећеном [committed] везом. Шокантно, жене не желе посвећену везу; мушкарци је желе. Жене су склоне необавезном сексу више него мушкарци, што разбија стереотип.  

У једном интервјуу који сам дао, сугерисао сам да постоји шест трендова који су нас довели овде где смо – у рату који бесни између све више обазривих, антагонистичких и непријатељски настројених мушкараца и жена. Постоји анимозитет између родова, конфликт који понекад пређе у мржњу. Ситуација је веома лоша, и то у свим старосним групама, што је, мислим, први пут у људској историји. Растући међуродни проблем је једна врста вируса, који погађа све старосне групе. Постоје жене од 65, 45 и 25 година које говоре потпуно исте ствари о мушкарцима и обратно. Мизогинија је распрострањена међу мушкарцима, као и мизандрија међу женама. Постоји шест разлога за ово погоршање уљудности између полова.

Први разлог називам ‘сигналирање неповредивости‘. То је израз који сам сковао. Мислим да два пола сигналирају један другом – ‘Ниси ми потребан, ја сам самодовољан, брига ме. Ја сам аутономан, имам своје циљеве и фокусиран сам на њих. Немам емоције, ја сам неангажован, нисам рањив.‘

Тако да, док су прошлости, до пре, рецимо, четрдесет година, људи сигналирали једни другима своје рањивости како би, на пример, имали сексуални однос или ступили у везу, људи данас сигналирају једни другима своју нерањивост. То је нешто попут ‘Од..би‘ поруке или сигнала и ово је постала окоштала идеологија – кул је бити нерањив, тако треба.

Други разлог је оно што је Барбара Рисман описала као родна вртоглавица [гендер вертиго]. Родна вртоглавица је исход ратосиљања од класичних, традиционалних родних улога – мушкарци и жене. Ове родне улоге нису модификоване, оне су елиминисане у корист онога што ја зовем униродни свет [унигендер world]. Овај прелаз је имао погубан ефекат на бихејвиоралне скрипте, укључујући сексуалне скрипте. Нико не зна шта да чини, сви су изгубљени. Нико више не зна како да буде мушкарац; нико више не зна како да буде жена. Стога, данас не знате шта значи бити мушкарац. На пример, током састанака [датинг] или секса. Више нема сексуалних скрипти, ни скрипти за састанке. Нема родних улога, нема смерница и то резултира огромном конфузијом у погледу тога шта је подесно а шта неподесно понашање и шта је друштвено кодекс који треба усвојити и на који се треба угледати.

Данас о свакој вези мора да се преговара испочетка. Када су се моја мајка и отац, баба и деда срели и када су били на путу да постану пар, њих су водили кодови родних улога на нивоу друштва. Они нису морали да се отисну на марш од хиљаду миља; морали су само да пређу последњу миљу до куће. Данас, ако хоћете да започнете нову везу, немате смернице. О свему морате да преговарате – шта значи бити мушкарац у овој вези, шта значи бити жена у овој вези; шта је прихватљиво понашање, шта је неверство, шта су границе, етц. 90% времена се потроши на преговоре. О свему мора да се преговара испочетка и то је екстремно трошење времена, расипничко и деструктивно. То ствара фрикцију и исцрпљује. Тај тегобан процес неизбежно води ка избегавању, повлачењу и шизоидној атомизацији. Људи напросто одустану од веза, уморни су и неће више то да раде. Остају код куће – Нетфликс и мачке, не нужно тим редом. 2016. је била прва година у којој већина жена и већина мушкараца у САД нису имали ниједан значајан контакт са припадником супротног пола, осим можда са достављачем пице.

Следећи тренд је оно што се назива заустављеном револуцијом. Заустављена револуција значи да жене себе све више описују користећи традиционалне мушке придеве. Унирод је мушки род. Женственост је практично укинута. Постоје мушкарци са пенисима и мушкарци са вагинама. Тачка. Ми смо сви мушки. Жене су постале хранитељи. Жене су претекле мушкарце у многим областима. Оне су знатно образованије, на пример. Жене су постале мушкарци. Жене су тежиле да буду мушкарци, или, прецизније, нарцистички и психопатски мушкарци. Тако да постоји конвергенција у томе да се буде мушкарац и томе да се буде жена. А, политички коректни медији обожавају ову униформност, улепшавају је, промовишу је. Размотримо моронску фразу ‘трудни људи‘. То је налик томе када бисмо рекли ‘Људи са тестисима‘, уместо мушкарци. У новом свету сви смо људи, нисмо мушкарци, нисмо жене, ми смо само људи. Неки од нас мистериозно постану трудни. Тиме се елиминише лепа разлика, чудесност, шарм између полова. Извор, мотор привлачности секса, сексуалности, плодности, размножавања и рекреације. Елиминисање тог поларитета између мушкараца и жена учинило нас је много сиромашнијм. Ми смо данас сасвим осиромашени када је реч о односима - односно ономе што је од њих остало - између мушкараца и жена.

Последњи тренд је оно што бих назвао ‘заштићени двоструки стандард‘. Одувек је постојао двоструки стандард, наравно. Жене које су се понашале на известан начин када је реч о сексуалности, биле су куђене као дроље. Мушкарци који су се понашали на исти начин, били су слављени као мушкарчине. То се сматрало добрим и исправним за мушкарце, а за женску репутацију је било веома лоше. Стога је то двоструки стандард. Али, нешто запањујуће се догодило. Жене су усвојиле мушки двоструки стандард. Жене покушавају да се ускладе са мушко-шовинистичким стереотипима о сексуално еманципованим женама. Данас постоје параде поноса дроља. Жене не схватају да бити дроља значи повиновати се најекстремнијем мушко-шовинистичком стереотипу о женама. Ако сте поносни на културу раскалашности, ви сте влажни сан мушког шовинисте, ви се повинујете његовом светоназору и његовој перцепцији вас као жене.

Жене тврде да су оснажене, али постоје бројне студије, на пример, од Лизе Вејд и Кери Коен и многих других, које показују да су жене које тврде да су оснажене заправо потиснуте жене. Жене које највише тврде да су оснажене су жене које су усвојиле и интернализовале мушки двоструки стандард. На пример, најпромискуитетније и најдрољастије жене су истраживачима рекле – ‘имала сам четрдесет сексуалних партнера, али немојте никоме рећи, зато што је то срамотно.‘ Дакле, те жене су еманциповане, оне су оснажене, али оне то раде тајно. Зашто? Зато што ће иначе мушкарци и друге жене имати лоше мишљење о њима, и ако би ико знао за број њихових сексуалних партнера биле би остракизоване. Тако да су те жене заправо усвојиле мушки двоструки стандард, и та дуалност, то само-порицање раздвајају полове, јер се жене повинују стереотипима које заступају нарцистички, шовинистички, мизогинистички мушкарци. Већина мушкараца сматрају то одбојним, јер већина мушкараца нису шовинистички, нису психопатски, нити нарцистички. Већина мушкараца су добри мушкарци, и ти типични мушкарци почињу да сматрају жене одвратним и одбојним, на исти начин као што сматрају нарцистичке и психопатске мушкарце одбојним. Добри мушкарци презиру психопатске и нарцистичке мушкарце, и када жене почну да наликују тим психопатским, нарцистичким мушкарцима, оне одбијају добре мушкарце, постају одбојне за друге мушкарце.

Дакле, постоји раскол, шизма између полова, зато што жене играју улогу за коју већина мушкараца заправо не би хтела да је оне играју. А, мушкарци играју улогу коју жене одбацују, јер се не слаже са типом нарцистичког, шовинистичког, психопатског, ‘алфа‘ мушкарца. И, стога, мушкарци одустају. Мушкарци одустају од образовања, од проналаска посла, од обавезивања, од улагања. Мушкарци чије личности спадају у тамну тријаду, мушкарци који су психопатски, нарцистички просто искоришћавају женску промискуитетност и доступност и малтретирају их на разне начине. Они постају предатори.

Жене одбацују себе, жене су интернализовале мушки двоструки стандард. Када кажете ‘Ја сам дроља‘, претпоставља се да је то поносно самоодређење, али заправо дубоко у себи осећате срамоту и та срамота је интројект мушког погледа. Та унутрашња дисонанца ствара самоповређујућа и самоклеветничка понашања. Стопа сексуалног самоклеветања и других облика самоповређивања међу женама је данас много виша него пре четрдесет, тридесет или чак пре двадесет година. На пример, стопа депресије међу женама испод 25 година је порасла за 300%. Поремећаји анксиозности међу тинејџеркама су порали за 550%, према студијама, нарочито студијама Твенге и Кемпбела спроведеним између 2008. и 2018.

Све је то почело много пре ковида. Ковид је можда послужио као мањи катализатор. Утицај друштвених медија и изложеност екранима су били постулирани као могуће етиологије, али ја сматрам да чињеница да се жене осећају лоше има везе са тим што су интернализовале мушке шовинистичке , психопатске, нарцистичке стереотипе о себи. То их је одвело у самокажњавање, самоодбацивање, самодеструкцију и самопораз. Жене се осећају его-дистонично, срамота их је, осећају кривицу зато што тако поступају, оне издају себе, поричу себе, зато што се од њих очекује да се тако понашају јер су оснажене. А, ко им је то рекао? Инцијално мушкарци. Мушки поглед их је одувек дефинисао. Сада их дефинише као промискуитетне. Али, ако се изнутра жене осећају лоше, осећају да то нису оне, осећају да глуме, да играју улогу, ја то сматрам самоповређивањем и самоклеветањем, самокажњавањем за то што нису оне саме, за приклањање, за лажирање и издају себе ако сте жена. Све жене нису мадоне и све жене нису курве, али можемо безбедно генерализовати, статистички гледано, о понашању нарочито млађих жена. Истински феминиста би охрабрио жене да се сасвим ослободе мушког погледа, дефинишућег мушког погледа. Истински феминиста би их охрабрио да не усвоје поглед психопатског нарцистичког мушкарца, предатора који оберучке користе женску промискуитетност.

Што се тиче мушкараца, зашто би мушкарци изабрали да буду моногамни? Моногамија је трошак. Зашто бисте ишта платили за нешто што можете да добијете бесплатно. Бесплатно. То није лепо рећи, али током епоха жене су размењивале секс за стабилност, за дуготрајност веза и за одгајање деце. Секс је био међуродна валута. То је био договор. То је било трансакционално. А сада, жене то дају бесплатно. То је потпуно самодеструктивно и то зову самооснаживањем. Све што је постварено је обезвређено. Жене осећају притисак да ступају у сексуалне односе, што је у прошлости било резервисано само за интимне партнере. Жене и мушкарци су увек имали известан инвентар – ‘Ове акте чиним са странцима, а ове акте резервишем само за моје интимне партнере. Никада се не љубим са странцем, на пример. Постоје ствари које никада не радим са странцем и које чиним само са мојим интимним партнером, да би мој интимни партнер могао да се осећа посебно.‘

Ово је такође нестало. Посебност и мистерија су нестали, и то је веома тужно. То је рашчарани свет – Вебер је то називао великим рашчаравањем. То је нарочито тужно за људе мојих година, зато што сам ја искусио свет пре садашњег. Жене би могле рећи да је то био патријархалан свет. Да, то је у великој мери био мушки свет, то је тачно. Требало је ратосиљати се тих остатака мушке доминације, али ми смо бацили бебу заједно са водом, са купатилом и са целим станом, бојим се. Претпоставке међуродног дијалога су промењене. Све се задржава на површини, стварна интимност се избегава и то нас враћа на први тренд, сећате се – сигналирање неповредивости. Ако икога пустите унутра, он ће приметити вашу рањивост, а ви не желите да спозна вашу рањивост, зато што ће онда моћи и хтети да вас повреди. Повредиће вас, сигурно, искористиће вас, то се подразумева, и стога га нећете пустити унутра.

Постоје нови трендови који су веома проблематични, веома забрињавајући. На пример, од пре неколико година, већина жена су се психолошки одрекле мушкараца, у смислу да жене сада трагају за онима које маносфера [маноспхере] назива ‘бета мушкарцима‘. Већина жена у студијама од 2018. извештавају да оне заправо бирају оне које маносфера назива бета мушкарцима чак и за секс за једну ноћ. То је зато што су жене усвојиле нарцистичке и психопатске мушке узоре и сада желе да се осећају супериорно и да имају осећај контроле чак и у краткој интеракцији. Недавне студије показују да је дошло до промене у преференцијама по први пут у људској историји – од алфа, емпатичних, успешних победника који формирају тимове, ка бета губитницима. Наравно, мушкарци из маносфере поричу то, али они просто нису добили нове информације; они се ослањају на бесмислене не-студије. Многе жене сада имају каријере, много жене су економски самодовољне; оне заправо траже бета мушкарце, које могу да припитоме и потчине код куће. Оне желе да господаре над мушкарцима, чак и да их малтретирају. И, да, многе жене мрзе мушкарце. Ту је укључена извесна наплата, одмазда и такво стање ума, јер су се мушкарци огрешили о жене током миленијума. Мушкарци су малтретирали жене толико дуго; сада је ред на жене.

Понављам, жене су усвојиле нарцистичке и психопатске мушке узоре уместо здраве, конструктивне мушке узоре. Нисам сигуран зашто су жене уопште усвојиле мушке узоре, али су дефинитвно изабрале погрешне. Истополне везе и сексуалност ће постати много чешћи. Зашто би мушкарац изабрао слабу имитацију мужевности ако има приступ оригиналу. Исто важи и за жене – зашто бисте изабрале женскастог мушкарца, када можете да просто изаберете жену? Истовремено, биће много више атомизације. То је већ евидентно – на пример, учесталост секса и састанака међу људима испод 35. година, и нарочито међу људима испод 25. година, је много нижа него у генерацији њихових родитеља и баба и деда. Људи испод 25. година одлазе на састанке много ређе и имају много мање сексуалних партнера него људи iz prethodnih генерација у њиховом добу. Одлажење на састанке [датинг] је смањено за 60% током периода од 10 година. Чак је и број необавезних веза смањен.

Дакле, људи су цинично одустали једни од других. Они гравитирају ка истополним односима или ка експерименталном настраном сексу или ка целибату. Отприлике 3% дијада свој однос самоидентификују као отворену везу или отворени брак. 3% звучи као мали број, али то је огроман скок у односу на педесете године прошлог века. На крају ћемо завршити зачаурени у нашем дому, интеракције ћемо обављати дигитално и пронаћи ћемо замене за секс. Стопа конзумирања порнографије је веома порасла – пет пута је већа него пре само пет година. Постоји књига под називом ‘Миљарда злочестих мисли‘, која документује тај феномен. Порнографија је сада, што се тиче мушкараца, главна замена за тродимензионални секс и главни извор сексуалног образовања међу младим људима. Мушкарци сматрају порнографију за пуну замену за праву ствар. Жене још увек не, иако гравитирају ка порнографији, текстуалној порнографији, али такође и визуелној. Следеће што долази су секс-лутке и дигитални секс са тактилним инпутом. Људи су просто одустали од било какве изводљиве алтернативе, скрасили су се са било чим до чега могу да дођу – е.г. аранжмани попут ‘пријатељи са бенефитима‘.

Лиза Вејд у својим студијама описује разговоре са младим женама у добу од петнаест до тридесет година. Те младе жене су јој рекле да најгора ствар коју можете да урадите јесте да покажете емоције. Никада не би требало да се емотивно везујете, никада не би требало да пишете вашем сексуалном партнеру након првог сексуалног односа, првог секса за једну ноћ.Те жене исмевају жене које то чине. Оне кажу да је честа пракса да им мушкарци пошаљу смс поруку у којима пише ‘не зови ме поново, не контактирај ме поново; то је била једнократна ствар‘. Оне кажу да постоји кодекс понашања, према којем се обе стране намерно напију, тако да могу да криве пиће, и затим кажу ‘то није било ништа, то није било емотивно, само смо били пијани‘. Тако да је конзумирање алкохола постало једна врста алибија или изговора. Притом, ово није супкултура, ово, према Лизи Вејд, обухвата 81% младих жена. Лиза Вејд је истакнути учењак и она каже да се отприлике четири петине младих жена придржава овог кодекса, који је кодекс одбацивања, кодекс отуђења, кодекс хладног одвајања, кодекс цинизма, кодекс онога што ја називам сигналирање неповредивости – ‘Не требаш ми, искористила сам те и сада ми више не требаш. Ја сам самодовољна, ја сам све што ми је потребно. Нисам заинтересована за тебе. Немам емоције, чак ме ни не привлачиш сексуално. Била сам веома пијана, нисам знала шта радим. Немој никада да ме зовеш, не усуђуј се да ми пишеш, ти козависно, одвратно не-биће‘. Ово је, углавном, међуродни дијалог међу младима данас.

Постоји и феномен самопорнографије. Велики број људи данас - већином жене, али такође и мушкарци – стварају порнографију, коју затим просто деле. - Укључе камеру у реалном времену и, често, не због новца. Самопорнографија је пролазна замена за било какву врсту повезаности. Тренутна лажна интимност путем самообјектификације  Секстинг са непознатим људима покреће иста психолошка мотивација и потреба. Дакле, данас се сматра да са женом која одбија да мастурбира пред камером нешто није у реду, да јој је потребна помоћ, да је пуританац који негира сопствену сексуалност.

‘Оснаживање‘ је у потпуности диктирано од стране мушкараца, ради се о интересу мушкараца. То је иронично, откачено, то је земља чуда [wonderland] за мушкарце, а жене се са тим слажу и сарађују, као што су то увек чиниле. Жене претварају себе у робу, објектификују себе и дају себе слободно мушкарцима који су то захтевали јер имају стереотипе о промискуитетним женама, и онда су те жене поносне на оно што су постале. 

 

[1] Превод предавања Сема Вакнина о родним односима - Gender Firewalls in Unigender Vertigo.