Интервју

Рукописи не горе

Aутор: Бојан Томић

Дејан Ристић, интервју

Пред научном јавношћу, али и широм читалачком публиком у Србији појавила се једна  изузетна књига - „Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941“ из пера Дејана Ристића. 

Историчар, архивиста, преводилац и сценариста, некадашњи управник Народне библиотеке Србије, господин Ристић је извајао споменик једној од наших најзначајнијих културних институција као трајно сведочанство о почетку и оснивању, трајању кроз читав један век, и догађајима из априла 1941. године када је Народна библиотека Србије уништена у нацистичком бомбардовању Београда. Чувена реченица Михаила Булгакова „Рукописи не горе“ чини нам се потпуно адекватном при оцењивању значаја ове књиге Дејана Ристића, али и као вишеслојна метафора нашег постојања. 

Дуго је било уврежено стајалиште да је Народна библиотека основана 1832. године у Београду, али сте Ви у својој књизи, на основу темељних архивских истраживања, несумњиво утврдили да је она основана 1838. године у Крагујевцу. Укратко, које су околности довеле до оснивања Народне библиотеке и како је дошло до тог чињеничног превида?

Дозволите ми да на почетку укажем на то да су још крајем 19. века двојица еминентних српских историчара, академика и управника Народне библиотеке Србије, Стојан Новаковић и Милан Ђ. Милићевић, у својим научним радовима наглашавали како наша национална библиотека своје корене вуче из библиотеке у саставу Министарства просвете Кнежевине Србије, а не из приватне библиотеке Глигорија Возаревића коју је он отворио за јавност 27. фебруара 1832. године у Београду. Стојан Новаковић је свој научни рад о Народној библиотеци Србије објавио 1871, а Милан Ђ. Милићевић 1888. године. У том раздобљу драгоцено сведочанство оставио је и др Милован Спасић који је још 1844. године извршио први попис књижног фонда националне библиотеке. И др Спасић указивао је на то да је теза по којој је НБС проистекла из библиотеке Глигорија Возаревића погрешна и те исте године записао је да је Народна библиотека Србије настала у оквирима Министарства просвете. У другој половини претходног века ту тврдњу заговарао је и др Гаврило Ковијанић који је први публиковао обимну архивску грађу о НБС у периоду од 1821. до 1944. године. У том изузетном тротомном делу које је НБС објавила у раздобљу између 1990. и 1992. представљена је и архивска грађа која се односи на оснивање НБС 1838. године у Крагујевцу, као и на њено пресељење у Београд до чега је дошло средином наредне године.

Као историчар и некадашњи управник НБС осетио сам се одговорним и позваним да учиним напор не бисмо ли коначно дошли до релевантних чињеница заснованих на архивској грађи које би нам помогле да сазнамо када и где је уистину основана Народна библиотека Србије, као и ко су били њени утемељивачи. Моје истраживање трајало је неколико година и било је усмерено на најзначајније архивске фондове у нашој земљи, а пре свега на пребогате збирке похрањене у Архиву Србије. Коначно, у архивском Фонду Министарства просвете (МПс) у Архиву Србије чува се грађа која недвосмислено доказује да је Народна библиотека Србије настала 30. јуна, по Јулијанском, односно 12. јула, по Грегоријанском календару, 1838. године у Крагујевцу, као и да је средином наредне године пресељена у Београд. Подсетио бих, такође, и на одредбу Указа о формирању Државног савета (Владе) Кнежевине Србије од 26. фебруара 1835. године којом је Министарству црквених дела и народне просвете (под тачком бр. 186) било наложено да оснује и стара се о библиотеци.

Дакле, поступајући по налогу Државног савета министар просвете Стефан Стефановић Тенка упутио је 12. јула 1838. године акт кнезу Милошу Великом обавештавајући владара да се у Крагујевцу, при Министарству просвете, оснива библиотека и молећи га да се сагласи са иницијативом да се књижни фонд похрањен у оквирима Државне штампарије (Књажеске типографије), основане у Београду 1831. године, пребаци у Крагујевац и присаједини библиотеци у настајању. Истог дана, дакле, 12. јула 1838. године, кнез Милош Велики потписао је акт којим је дао одобрење да се књиге из Београда пребаце у Крагујевац и прикључе књижном фонду библиотеке у настајању при Министарству просвете. Тако је зачета Народна библиотека Србије која је од 1838. до 1853. функционисала као библиотека у саставу Министарства просвете да би 1853. године прерасла у самосталну установу културе. Те године Државни савет именовао је и првог управника у личности Филипа Николића. На предлог потоњег управника Ђуре Даничића та установа је 1859. године добила назив Народна библиотека (Србије) који носи и данас.

Као и сваки почетак, и овај је био бременит многобројним тешкоћама. Ипак, фасцинира понашање Кнеза Милоша и његово ослушкивање духа времена, то фино предосећање европеизације које је чекало Србију након векова у турском мраку. Премда практичар, заинтересован за политичка питања, давао је налоге за куповину књигу, преса за штампање, матрица, увео институцију „обавезног примерка“. Савршен инстинкт за доба које долази?

Сматра се да су најстарије световне библиотеке у Србији биле библиотека Књажеске канцеларије и књижница при државној Типографији, настале током прве владавине кнеза Милоша Великог (1815–1839). Иако неук у вештинама писања и читања, кнез Милош је показивао завидно интересовање за књиге и чинио је значајне кораке ка успостављању и обогаћивању библиотечких збирки при својим седиштима у Београду и Крагујевцу. Један од најстаријих извора који указује на владарево интересовање за књиге и њихово прикупљање јесте писмо које је он, 1817. године, упутио Михаилу Герману у Букурешт, а у којем примећује да „прота Милоје до данас још дошао није, нити је књиге донео". У овом случају, у питању је била пошиљка књига Комитета руског Библијског санктпетербуршког друштва, посредством српског опуномоћеника у Санкт Петербургу, Петра Добрњца. Радило се о десет примерака Светог писма и стотину примерака Новог завета. Значајно је нагласити и да посреди нису биле богослужбене књиге, те се може претпоставити да је један њихов део задржан од стране самог кнеза Милоша. Неки историчари су мишљења да се овај догађај може сматрати оснивањем прве званичне, световне библиотеке у Србији, на почетку 19. века.

Прва владавина кнеза Милоша Великог представљала је и почетну фазу европеизације српског друштва и постепеног напуштања сфере Оријента. Чињеницу да је Балканско полуострво, а у оквиру њега и вазалну српску кнежевину под Милошем Великим, тадашња Европа доживљавала као друго у односу на себе саму, није потребно посебно доказивати. Стога су континуиране активности истакнутих Срба у правцу успостављања установа просвете, културе и науке представљале одлучујући замајац европеизацији српског друштва. У том смислу, посебно су важни били кораци ка формирању просветних установа и јавних библиотека. Поред књижног фонда у владаревом власништву који је временом обогаћиван, почетком 1831. године настала је још једна библиотечка збирка, такође под окриљем кнеза Милоша Великог. Догађаји који су уследили су управо том књижном фонду наменили улогу својеврсног нуклеуса српске националне библиотеке.

Наиме, током друге половине 1830. године, по налогу кнеза Милоша, у Санкт Петербургу су боравили српски депутати (изасланици) Аврам Петронијевић и Цветко Рајовић. Иако примарно посвећен овим политичким и државотворним темама, кнез Милош је својим изасланицима наложио и да у Русији купе пресе, матрице и другу опрему неопходну за оснивање штампарије, као и књиге за успостављање библиотеке. На основу садржаја писма грофа Карла Несељродеа, руског царског министра иностраних послова, директору Департмана спољне трговине, Бибикову, сазнајемо да су изасланици српског кнеза, крајем те године, из Санкт Петербурга понели тридесет сандука са „уложеним разним књигама, пресама и другим прибором типографским". Убрзо је тај књижни фонд био прикључен новоформираној Типографији, основаној 1831. године у Београду, да би 1838, успостављањем библиотеке при обновљеном Попечитељству просвештенија (Министарству просвете) у Крагујевцу, постао њен саставни део. Важно је напоменути да се, у појединим историјским изворима који сведоче о књижном фонду при Типографији, уз њега помињу и речи „народна", односно „београдска" [библиотека]. Треба указати и да се на тај начин истицао њен званични јавни и државни карактер, иако та збирка књига још увек није имала статус самосталне установе, односно правног лица. Наиме, израз „народна библиотека" први пут се помиње 1833. године, и то у два писма администратора (управника) Типографије, Димитрија Исаиловића, упућена Придворној цензури у Крагујевцу, од 15. и 19. маја.

На челу ове важне институције српске културе налазили су се многобројни угледници свога времена, али ми се чини да сте оставили најдирљивији портрет Јована Н. Томића. Својим професионалним и људским квалитетима далеко је превазилазио своје савременике, и пресудно допринео периоду за који се може рећи да је златно доба Народне библиотеке Србије?

Историчар академик др Јован Н. Томић се на челу Народне библиотеке задржао дуже од било кога другог пре и после њега – укупно 24 године (1903–1927). Његово руковођење националном библиотеком, упркос страдању установе током Првог светског рата, сматра се једним од најзначајнијих и најпросперитетнијих периода у њеној дугој историји. Овај угледни историчар и академик је, током читаве професионалне каријере, посебну пажњу и наклоност показивао према библиотекама. О томе сведоче и његови записи, настали пре него што је постао библиотекар Народне библиотеке. Истовремено са обављањем одговорне дужности библиотекара Народне библиотеке, Јован Н. Томић је, по налогу Министарског савета, током 1908. године, у више наврата, тајно боравио у Загребу, како би помогао српско-хрватској коалицији да ојача уочи избора за Сабор, односно у Италији, ради упознавања тамошње јавности са последицама анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. У Риму је, по налогу владара, такође тајно боравио, од октобра до децембра 1912. године.

У време када је Томић преузео управљање Народном библиотеком, она је, према Извештају о раду у 1903. години, поседовала 38.100 дела у 82.219 свезака (од којих 13.887 дупликата), 834 рукописа, 1.288 писама, 198 раних штампаних књига (од којих 16 дупликата), 2.422 географске карте и слике (од којих 68 дупликата) и 1.625 бројева новина и часописа (од којих 419 дупликата). Библиотека је и даље располагала крајње оскудним простором – свега неколико одаја у Капетан Мишином здању. Корисницима су на располагању стајале две скромне читаонице, укупне површине од око 110 квадрата, са 33 корисничка места (25+8). Осим недовољног и неусловног простора, Народна библиотека је имала и неадекватан број запослених – свега четири стално запослена лица и двоје привремено ангажованих.

Дошавши на чело Народне библиотеке, Томић је дефинисао три основна правца активности националне библиотеке, према којима је установа требало да „помаже неговање науке у Срба, олакша ширење народног образовања и прибира за српску библиографију обе азбуке и објављује ју". Изузетним трудом и залагањем Јована Н. Томића и његовог малог тима, Народна библиотека је континуирано обогаћивала своје фондове, кроз пријем обавезног примерка, куповином, пријемом поклона и разменом са другим установама и појединцима. Библиотекар је посебну пажњу посвећивао идеји да се установи на чијем је челу обезбеди одговарајући простор, по могућству наменски грађено здање. Прво раздобље Томићевог руковођења Народном библиотеком, од његовог постављена на положај библиотекара 1903. године до почетка ратног периода (1912–1918), било је прекинуто само једном, и то на свега петнаест дана, између 23. јуна и 8. јула 1911, када се он налазио на дужности министра просвете и црквених послова. Томић је посебан труд уложио у рад на библиографији, каталозима и инвентарима. Будући да је један од приоритета било уређење инвентара и каталога, „јер ни један ни други инструмент нису били ваљани, пошто сам се уверио о многим недостацима", библиотекар је одбацио могућност коришћења „палијативних" метода и одлучио да са активностима у тој области „треба поћи изнова".

„Комедијант случај“, води нас до три 6. априла (1921, 1933, 1941) који су пресудно утицали на трагичну судбину Народне библиотеке Србије. Оног првог, 6. априла 1921, управник Јован Н. Томић упућује иницијативу министру просвете да се у циљу трајног решавања проблема неусловности простора НБС купи зграда на Косанчићевом венцу и та иницијатива врло брзо бива усвојена. Нико, а понајмање онај који је толико учинио за развој ове институције, није ни могао претпоставити да ће управо то место свега две деценије касније постати згариште. Ипак, тај период је искориштен за консолидацију и опет, упркос великим изазовима (небрига Краљевине, мизерни буџети којима је НБС располагала...) отворена је библиотека са више од 250 000 свезака књижног фонда! Наспрам небриге државе посебно сте истакли импресиван број појединаца и институција који су поклањали своје књиге, свесни да је НБС коначно нашла свој дом?

Свестан неопходности да се за националну библиотеку коначно обезбеди иоле одговарајући простор академик Томић се 6. априла 1921. године обратио ресорном министру просвете дописом којим је упутио иницијативу да се за потребе те националне установе културе купи здање ,,Картонаже" Милана Вапе које се налазило на Косанчићевом венцу у Београду. Министар је подржао управникову иницијативу те се Народна библиотека Србије крајем лета исте године нашла у купљенм здању које је прилагођавала својим потребама све до пролећа 1925. године.

Зграда је била саграђена у неокласицистичком духу. Прочеље је било оријентисано према Косанчићевом венцу, док је дугачко крило зграде било окренуто према Сребреничкој улици. На предњој фасади истицала су се два бочна симетрична ризалита, а у приземљу, у средини, био је додат четвртасти портик који је уједно био и носач терасе. Терасу на првом спрату, са зиданом балустрадом и лепом зиданом пластиком, носили су тоскански стубови постављени удвојено, по четири са десне и са леве стране улаза. Зграда је била богато декорисана фасадном пластиком са класичним мотивима. У приземљу, прозори су били украшени балустрадама, конзолицама и рељефним пољима у натпрозорнику. Углове фасаде у приземљу и на спрату украшавале су удвојене лизене, украсне имитације стубова у плитком рељефу, које су се у приземљу завршавале коринтским капителима, а на спрату елементима керамопластике упечатљивих зооморфних мотива и женских неокласицистичких лица која су се понављала дуж целе фасаде. Централне одаје биле су намењене за смештај ауторског и предметног каталога библиотеке, читаоницу и службене просторије. До њих се долазило свечаним мермерним степеницама које су водиле од улаза у зграду. Цео простор грејао се централном пећи. Читаоница и канцеларијски простор били су опремљени електричним осветљењем, што је омогућавало рад националне библиотеке и у вечерњим сатима.

Све збирке, фондови и каталози Народне библиотеке Србије који су се налазили у здању на Косанчићевом венцу у Београду, као и сâма грађевина, у потпуности су уништени током нацистичког бомбардовања Београда, 6. и 7. априла 1941. године.

Други 6. април, онај из 1933. године, показаће се као сенка која ће прекрити Народну библиотеку Србије и Београд осам година касније; тог дана је  покренута иницијатива за спаљивање „ненемачких“ књига која је „успешно“ провођена широм Немачке и окупираних земаља, а кулминацију је доживела 6. априла 1941. године у Београду када је горела цела једна библиотека - Народна библиотека Србије. У том смислу, речи наредбодавца за рушење Београда генерала авијације Александра Лера „У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно. Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”, не остављају ни мало сумње у мотиве нацистичког бомбардовања Народне библиотеке?

Убрзо после победе на парламентарним изборима у Немачкој почетком 1933. године дошло је до првих јавних демонстрација мржње и деструкције у оквирима немачког друштва. И ту долазимо до појаве која је својим трајним трагичним последицама и недвосмисленом мрзитељском поруком у потпуности осветлила саму суштину нацистичке идеологије зла. Било је то масовно и организовано спаљивање књига.

Ломаче са књигама које су организоване широм Немачке почев од маја 1933. године биле су само увод у потоње организовано и систематско спаљивање (уништавање) људи, читавих друштвених група и народа (овде пре свега мислимо на Холокауст). Спаљујући знања садржана у ,,ненемачким" књигама нацисти су јавно демонстрирали вољу да се са подједнаким жаром обрачунају са хуманистичким вредностима које су представљале потпуну супротност суштини њихове идеологије.

Акцију спаљивања књига покренуо је Главни уред за штампу и пропаганду Немачке студентске организације. Датум када је та акција иницирана симболички је важан и за нашу националну историју. Ради се о 6. априлу 1933. године. Прве ломаче начињене од књига плануле су широм немачких универзитетских центара већ 10. маја исте године. Пракса уништавања књига и других сегмената културног наслеђа на територији Немачке, а потом и ратом захваћених европских земаља била је настављена током наредних година да би кулминацију доживела управо 6. априла 1941. године када је у Београду планула највећа ломача књига у читавој Европи – Народна библиотека Србије. Било је, дакле, потребно свега неколико година да јасно изражена воља за уништењем свега онога што је представљало негацију сржи нацистичке идеологије доживи свој ,,тријумф" управо у престоници мале окупиране европске државе.

Тај застрашујући низ ломача којима су уништаване најдрагоценије књиге стваране, чуване и ишчитаване вековима окончан је управо у Београду пре пуних 75 година.

6. април 1941. године - дан који ће црним словима бити уписан у историји Србије, нацистичка операција симболичног назива „Страшни суд“. У дивљачком бомбардовању Београда спаљена је и Народна библиотека Србије. Без намере да било кога неправедно оптужите, Ви у својој књизи проблематизујете и питање посредне и непосредне одговрности оних који су били задужени да се о тој институцији старају. Упркос хаотичној ситуацији која је претходила уништењу Народне библиотеке Србије, догађајима који су смењивали као на филмској траци, неорганизованости и конфузији која је владала, да ли је библиотека могла макар делимично избећи такву судбину? Или су речи  министра просвете Милоша Трифуновића упућене управнику Народне библиотеке Србије Драгославу Илићу „Метите у подруме, збрините како знате“ биле тренутак у коме је била запечећана судбина српске националне библиотеке?

Одговорност за уништење националног фонда може се дефинисати на неколико нивоа. Најпре, примарну и највећу одговорност носе политички и војни врхови нацистичке Немачке, фашистичке Италије и њихових савезника који су, без објаве рата, отпочели оружана дејства против Краљевине Југославије, вишедневним бомбардовањем њеног главног града. Одговорност сносе и министри просвете Краљевине Југославије, а пре свих Милош Трифуновић, који су годинама игнорисали иницијативе, ургенције и апеле управника Народне библиотеке да се приступи подизању наменског здања за потребе те установе културе, односно да се обезбеде неопходни услови за чување националног фонда. Истовремено, делимичну одговорност сносе и управник Драгослав Илић и особље Народне библиотеке, због одређених пропуста учињених уочи избијања ратних дејстава, као и током самог бомбардовања. Одговорност југословенских власти за уништење националног фонда налази се, пре свега, у континуираном игнорисању потребе да се Народној библиотеци у Београду обезбеди наменски грађен објекат, односно да се предузму одговарајуће мере за физичку заштиту фонда од опасности изазваних елементарним непогодама, природним катастрофама или оружаним сукобима. По значају и интензитету последица, терцијарну одговорност сносе управник и особље Народне библиотеке, због свог нечињења. Треба, притом, нагласити да су овлашћења и могућности за њихово деловање, у датим околностима, биле веома ограничене.

Нацистичке окупационе власти, као и квислиншке власти под управом Аћимовића и Недића, биле су свесне чињенице да Народна библиотека није могла да буде легитиман ратни циљ, те су стога формирале две комисије за утврђивање узрока пропасти те установе и њених збирки. Прву комисију формирала је тзв. Комесарска управа Милана Аћимовића почетком јула 1941. године. Након извештаја прибављених од управника Илића и библиотечког особља, као и од више очевидаца догађаја, комисија је закључила да је до пропасти Народне библиотеке Србије дошло услед сплета сложених околности и догађаја, чиме је управника Драгослава Илића ослободила одговорности. Како то, по свему судећи, за окупационе и квислиншке власти није представљало очекивани и жељени исход, тзв. Министарство просвете је, 17. септембра, основало нову комисију. Након добијених писаних извештаја и додатних изјашњења, ова комисија је прибавила додатне информације, усменим путем, од свих релевантних лица која су могла имати непосредна сазнања у вези са трагичном судбином Народне библиотеке. Комисија је рад окончала 29. октобра 1941. године, када је тзв. Министарству просвете проследила извештај са мишљењем о узроцима пропасти Народне библиотеке и националног фонда.

Уочљиво је да се у овом извештају ниједном не спомиње одговорност непријатеља (тада већ окупатора) за изненадно и вишедневно бомбардовање Београда, што је, поред осталог, резултирало и уништењем здања и збирки српске националне библиотеке. Упркос томе, извештај ове комисије за утврђивање узрока страдања Народне библиотеке у Београду представља драгоцено сведочанство о појединим аспектима одговорности управника и особља, али и значајан историјски извор који сведочи о отвореним покушајима да се, ангажовањем квислиншких органа власти, учини све како би се примарно одговорни ослободили сваке кривице за почињени ратни злочин и уништавање културног наслеђа. Након што је комисија квислиншког министарства просвете окончала свој рад, тзв. влада Милана Недића разрешила је дужности управника Народне библиотеке у Београду Драгослава Илића и донела решење о његовом пензионисању. Као што је раније напоменуто, за вршиоца дужности управника постављен је историчар и библиотекар Ђорђе Сп. Радојичић. Будући да се све одлуке српских квислиншких власти сматрају правно ништавним, таквом се може сматрати и персонална промена на челу националне библиотеке.

Тиме је, током јесени 1941. године, Народна библиотека ушла у један од својих најтрауматичнијих историјских периода – раздобље рада под окупацијом. Још увек недовољно историографски обрађен, оно представља посебан научни изазов који стоји пред савременом генерацијом историчара и библиотекара. Верујемо да ће и ова историографска студија бити драгоцен подстрек стручњацима да, у светлу нових научних сазнања, темељно истраже то раздобље прошлости националне библиотеке.

Крај Новог Полиса?