Интервју

Велика реч о Великом рату

Aутор: Горица Радмиловић

Зоран Колунџија, интервју

Зоран Колунџија је рођен у Нишу 1952. године, а од 1966. живи у Новом Саду где је завршио основну и средњу школу и дипломирао на Одсеку за југословенску књижевност на Филозофском факултету. У периоду од 1980. до 1990. године радио је у Заводу за културу Војводине, где је водио издавачко одељење. У јануару 1990. године основао је приватну издавачку кућу „Прометеј“. Зоран Колунџија је један од приређивача едиције о Великом рату под насловом "Србија 1914-1918", чија су прва три кола од по десет наслова објављена у издању Прометеја и Радио телевизије Србије. Интервју са господином Колунџијом настао је  поводом најаве изласка четвртог кола овог капиталног издавачког пројекта.

Издавачка кућа „Прометеј“ основана је 10. јануара 1990. године. По самом датуму, можемо да закључимо да је реч о периоду тешком по наш народ. Међутим, ова издавачка кућа постоји до данас, са преко 2800 објављених наслова. На који начин „Прометеј“ успева да одржи реноме до данас?

Трудимо се да останемо своји колико год се то може – наша интересовања, наше поимање оног што је добро, шта је потребно афирмисати, поштовање националне културе, науке, аутора, језика, афирмација знања, те не подилажење јефтином укусу… Није лако, односно увек се скупо плаћа слобода, а лепо је знати да паралелно с нама, понекад повезан са неким од наших наслова, опстаје део нашег народа који поштује исте вредности…

У овој издавачкој кући постоји неколико значајних едиција, међу којима су свакако томови посвећени периоду између 1914-1918 године, односно Првом светском рату. Кажите нам нешто више о самој идеји ове едиције.

У почетку, 2013, била је у основи идеја да се обележи Велики рат са два–три наслова, а онда је почела наједном интензивна комуникација са разним људима, и као у позоришту почеле су преда мном да се дижу завесе, једна за другом, у нашем породичном кругу где често коментаришемо оно што радимо почеле су да се чују реченице изненађења: Замисли у Одеси се 1915. посвуда чуо српски, конобари су га научили… Ниш се готово удесетостручио 1914… Како је могуће да два дана по објави рата Србији први Срби већ буду заточени у Араду?... Откуд такви ратни циљеви на Скупштини у Нишу 1914?... Страдање Срба у Срему слично као у Мачви у јесен 1914. а ми ништа о томе нисмо знали…

Поменимо маркантне чињенице на које наиђете кад се више заинтересујете за ову тему (набрајам их насумице): Србиja улaзи у рaт кao сaмoстaлнa држaвa, a излaзи из рaтa кao Крaљeвинa СХС и пoчињу рaзни кoмпрoмиси; 1941. пoхaрaни су сви нaши aрхиви и oднeтo je oкo 25 вaгoнa aрхивскe грaђe, a дo 1953. врaћeн је сaмo jeдaн! (Погледати више у књизи Потрага за украденом историјом : извештај о пљачки српских историјских докумената у Другом светском рату и настојањима да се врате Србији / Војислав М. Јовановић-Марамбо ; приредио Владимир Давидовић, 2010);Не постоје публиковани спискови жртава из Првог и Другог светског рата; У врeмe Другoг свeтскoг рaтa имaли смo фaктички рeвoлуциjу и зeмљa кoja je ушлa у рaт кao крaљeвинa излaзи из рaтa фoрмaлнo кao рeпубликa, aли кao jeднoпaртиjскa... ;Нoвoj влaсти je вaжнo дa пoкидa свe вeзe сa Крaљeвинoм и свaкa пoзитивнa причa o Србиjи у Првoм свeтскoм рaту je нeпoжeљнa; У шкoлaмa сe вeoмa дoзирaнo гoвoри o oвoj тeми. Чињенице говоре да није занемрљив број Хрвaта и Maђaра који су пoштeђeни eвидeнтнe улoгe злoчинацa у Првом и Другом светском рату, а они потом нoрмaлнo пaртиципирajу у новој власти; Није се на адекватан начин говорило ни о Уједињењу. Користи се стално термнин Војводина која је саставни део Србије,  а Краљевини Србији није приступила Војводина већ јој приступају Бачка, Банат и Бaрaњa и, посебном одлуком, Срем. Ко је икад после Другог светског рата поменуо Барању која је била део Србије? Само је одједном постало нормално да пoстaje дeo Хрвaтскe... ; Нaшa истoриoгрaфиja сe нe бaви у довољној мери Србима Прeчaнимa, зaнeмaриje сe чињeницa дa je oдзив нa мoбилизaциjу Војске Србије биo знaтнo прeкo 100% и  улoгa дoбрoвoљaцa у Првом светском рату остаје недовољно истражена...

Зaтиру сe сви спoмeници кojи пoдсeћajу нa Крaљeвину, a нoви jунaци, jунaци Другoг свeтскoг рaтa дoбиjajу спoмeникe и улицe.. Подсетимо се веома мало примећених књига Угљеше Рајчевића Затирано и затрто 1 и 2 које смо објавили пре 15-ак година. Реч је о прикупљању грађе о оскрнављеним и уништеним српским споменицима на простору Југославије, од Јесеница до Ђевђелије, започето у неповољно време, почетком последње деценије XX века, кад су републике напуштале заједничку државу. Комуникације са већим и мањим градовима и срединама прекинуте су, а добити било који податак о оскрнављеном или уништеном српском споменику у Словенији, Хрватској, Босни, или Македонији, споменика уништеног пре 1945. године, постало је немогуће.  Стање се није битно поправило на боље ни данас.

Добро се сећам да је највећи проблем Угљеши Рајчевићу била немогућност да прибави податке о оскрнављеним и уништеним српским споменицима у Македонији, а тамо их је, после Србије, било највише. У Македонији, некадашњој Јужној Србији, вођени су ослободилачки ратови против Турака, Арнаута, Бугара, касније Аустријанаца и Немаца, тако да су у Македонији формирана војничка гробља, подизане костурнице, дизани белези палим ратницима, откриване спомен-плоче које су подсећале на неке важне догађаје из бурне историје српског народа. Доћи до тих података, и данас, скоро је немогуће. За неке споменике постоје само претпоставке да су уништени, да их више нема, али се потврда са званичног места не може добити. Могуће је једино да се ослоните на пријатеља и колегу и, понајвише, на себе самога. Србија је срећна да има такве појединце. Част ми је да сам их упознао у приличном броју!

Озбиљан је проблем и са бројним споменицима подизаним после Првог светског рата, палим ратницима у ратовима 1912-1918. године. На овим споменицима, а има их подигнутих у многим селима и градовима, исписивано је име краља Александра I Карађорђевића, који је пале ратнике повео у ослободилачке ратове. Власт, она после Другог светског рата, најчешће је краљево име уклањала са споменика и тако га оскрнавила и наружила. Примера је много у самој Србији: Јагодина, Чајетина, Око (на Златибору)... Ући у траг свим тим споменицима, подизаним над прикупљеним костима палих сељана, мештана многих села и засеока широм Србије, скоро је немогуће.  Док смо правили ове књиге, са надом да се никада више неће поновити безумље уништења јавних споменика, као чин нерационалне освете једне стране према оној другој, у некадашњим републикама које су донедавно биле у саставу заједничке државе, почело се уништавати све што се могло везати за ,,непријатеља“ и његово име.

Уништавани су, а и даље се уништавају, уметнички споменици подизани цару Душану, Вуку Караџићу, Иви Андрићу, споменичка обележја на великим стратиштима српског живља из времена Другог светског рата; затим партизански споменици – бисте палих бораца у рату против фашиста  и, али не и на самом крају, бројни споменици Јосипа Броза Тита и његових истомишљеника и сарадника. Народи са ових балканских простора, свеједно да ли су по свом положају на географској карти ближи југу или северу Европе, никако да науче да је споменик део колективног сећања и уметничко дело, да има свог творца, аутора, и да нико нема права да то и такво дело оскрнави или уништи, а ових дана смо сведоци и да их нови уметници дорађују?! Кроз друге књиге које смо објавили о Србији и Првом светском рату показали смо и доказујемо да и убице нашег народа из разних нација нису одговарале нити су кажњаване за нешто што се данас квалификује као геноцид.

Велик је утицај на мене имала збирка старих књига мог пријатеља Николе Миркова и тако смо кренули у трагање за вредним старинама које треба обновити, те за онима које тек треба открити (управо спремамо превод књиге Дагласа Волша, Енглеза,  за коју се уопште не зна код нас да постоји), преузимали смо од страних издавача нове наслове како бисмо поредили стране изворе са нашима и подстакли смо неке наше ауторе да објаве нова дела (леп је пример књига Душана Батаковића Балкан и Србија 1914-1918). До сада је иза нас 38 наслова, а у изгледу је тренутно петнаестак нових…

Ова едиција садржи како различите жанрове, тако и много различитих аутора, страних и домаћих. Очигледно, писци, историчари, различити изучаваоци Великог рата имали су шта да кажу, а много тога остало је прећутано до данас. Због чега се о оваквим стварима и даље ћути?

Ово је веома, веома важно питање. Одговор је комплексан, а креће се између незнања, немара, некомпетенције, неразумевања и наставка неговања компромиса који се не смеју неговати јер су погрешни. Наша деца и нове генерације морају знати шта је заиста било, морају знати ко поред њих расте и ради, морају имати свест о могућем понављању историје. Треба нагласити да док се не зна шта је ко урадио (на пример у Аустрији нико није одговарао после Великог рата, а доказано је да су ликвидирали десетине хиљада цивила, тамо се улице и сада зову по тим, за нас злогласним ратним командантима) могуће је да се понове црни дани… Посебно је период од 1945. па надаље допринео потискивању позитивне слике Срба и Србије у Првом светском рату. Људи су кажњавани ако би им нашли Албанску споменицу?! До 1967. било је забрањено Удружење ратника и њихових потомака из ратова 1912-1918. Данас то звучи несхватљиво, а тек сада добијамо прве књиге о Милунки Савић или Војводи Вуку које би свака европска култура много раније славила да их је имала…

Сада, када с овом едицијом испред себе добијамо неке одговоре, постоји ли могућност мењања става према историји и значају историје?

Први светски рат и све у вези са њим је тамна мрља у званичној српској историографији, и, што је заиста лоше, у највећој мери је исходиште онога што ће се српском народу  догађати после, о чему највише и треба бринути и зато треба читати ове књиге. Ми смо кренули са намером да овом едицијом популарно написаних књига одужимо дуг према прецима  који су се без остатка жртвовали за српску слободу и опстанак. Залазећи све дубље у литературу, науку, свет проверених чињеница, у ових неколико година, наша збирка важних књига допунила се и читаоцима нудимо заокружену и занимљиву причу о цени српског кратког памћења, незнања и неучења. Померања су веома спора, али ипак их има. За већи успех потребно је крајње промишљено и савсно деловање разних државних органа где није занемарљива ниједна локална самоуправа, а важна је и Српска православна црква и невладин сектор...

У припреми је четврти том ове едиције. Шта можемо да очекујемо у овом тому?

Ево тих наслова: Лукианос Хасиотис ГРЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ 1913–1918, Никола Марковић СЛИКА НЕМАЧКЕ И НЕМАЦА У СРБИЈИ 1914–1918, Ратомир Дамјановић ДР ЕДВАРД РАЈАН СПАСИЛАЦ БЕОГРАДА, Алфред Краус УЗРОЦИ НАШИХ ПОРАЗА, Милутин Крунић РАСПЕТА СРБИЈА, Перо Слијепчевић и сарадници НАПОР БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ, Даглас Волш (Douglas Walsh) СА СРБИМА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ (WITH SERBS IN MACEDONIA), Петар Опачић СОЛУНСКИ ФРОНТ. ЗЕЈТИНЛИК, Арналдо Фракароли (Arnaldo Fraccaroli) СРБИЈА У ТРЕЋЕМ РАТУ. ВЕСТИ ИЗ СРБИЈЕ (LA SERBIA NELLA SUA TERZA GUERRA. LETERE DAL CAMPO SERBO), Гордана Илић Марковић РОДА РОДА, РАТНИ ИЗВЕШТАЧ ИЗ СРБИЈЕ

„Неодговорни однос не само према сопственим жртвама задире у наш менталитет. Можда смо једина нација у свету која није пребројала своје жртве после Првог и Другог светског рата...“ (Ђ. Слијепчевић). Заборав који  је прекрио наше непријатеље и доброчинитеље, наше хероје и жртве, огроман је свих ових сто година српске историје. А од злог има и горе, временом се заборав  претворио у прећуткивање, и онда следи нов талас ћутње... да би једног дана све то било – ништа. Онај ко је могао да заборави такве претке, наше витезове под шајкачом, тај ће данас лако прихватити туђе налоге зарад мало удобности и све мање ће осећати топлину и снагу речи отаџбина. Сазнања и нове информације које ове књиге нуде говоре да за Србе и Србију још има наде. Ако знање надјача незнање, ако памћење победи заборав, престаћемо да живимо у заблуди, бићемо ближе својој нацији и земљи.

Све у свему, бављење овим књигама тера на мисли о рату у људској историји, нама у тим токовима и обичном човеку на тој огромној ветрометини. Кад се каже - рат - то звучи злослутно и страшно, а тек кад се дође до појединачне судбине онда се види сва несрећа. Судбински токови српске историје били су немилосрдни и сам Велики рат је буквално опустишио нашу земљу и драматично проредио наш народ. Страдали смо више и горе но други. Утолико је већа обавеза наших научника, писаца и издавача да упознају нове генерације о томе.  Без познавања дубоких корена ранијих наших невоља не можемо се изборити за добру позицију у долазећим деценијама. Уверени смо да су РТС и Прометеј, објављивањем ове Едиције дали значајан допринос томе.

Један монах оставио је запис на богослужбеној књизи у коме се, поред осталог, каже: ,,Сваки онај ко се дрзне да узме ову књигу, или неки други освештани литургијски предмет, без благослова надлежног игумана, да буде проклет од Бога Оца, Бога Сина, Бога Светог Духа, и осталих светих, све до 318 богоносних отаца.” Он још поручује потомцима: ,,Ако нисте кадри да стварате, сачувајте својим поколењима бар оно што смо вам ми оставили”. Стално се питајмо: Да ли смо испунили тај свети аманет?