Култура

13 разлога зашто и један због тога

Горица Радмиловић, Нови Сад

Последњих неколико дана размишљам о томе – шта је, заправо, истина? Да ли је то нешто што формирамо сами? Постоје ли критеријуми којима се користимо да бисмо нешто сматрали истинитим? На памет ми једино пада оно визуелно. Да, нажалост, ''пресадили'' смо се у визуелни свет, зависни од слике, јер ако размислимо мало боље, коме су тон и речи данас битни? Све што чујемо претачемо кроз сопствено искуство, које често и не поседујемо, те сваки исказ послушан од стране друге особе, у већини случајева, пада у воду. И самој ми се зна омаћи оно:,,Не верујем док не видим!“. То је моја грешка, како моја, тако и свих осталих који ће изговорити исто. Свако дело је подстакнуто превасходно идејом. Тако, изговорена идеја једнако је битна као она реализована и очигледна, јер ипак, речи су битне. Зашто их онда заборављамо?

Друштвене мреже данас, попут  фејсбука и инстаграма, су одличан пример да се примакнемо суштини и идеји овог текста, односно, писане речи коју Ви(или пак ви) сад читате. И једна и друга наведена друштвена мрежа, постала је албум живота, ако могу тако да их назовем, јер живот је ипак нешто више. Питање је у чему је заиста разлика између проживљеног и постављеног. Крајем 2016. године, господин Марк Цукерберг поштедео нас је претеране речи у виду коментара, те нам је поделио ''емотиконе'' који ће једним кликом осликати како се осећамо у вези са нечим што посматрамо. Тако поред стандардног лајка имамо емоцију љубави, среће, туге и смеха. И шта нам више треба?

Међутим, ипак смо у недостатку. Сви понекад отворимо новински или било какав труги текст на интернету и тек повшно пређемо очима преко њега, узимајући за битно оно што ми сматрамо за битним. Исто се дешава и са поменутим емоцијама. Свођењем емоције на мали цртеж емотикона, тј. слике, сводимо наше емоције на пролазност, површност и непосвећеност. Очигледном деградацијом, стапамо се у масе које се попут зомбија саплићу о сопствене идеале тежећи само оном видљивом, материјално опипљивом. Када сам први пут почела да пишем текст, нашла сам примере самоубистава, покушаја самоубистава као и примере вршњачког насиља. Уредно сам поставила наслове, рекла себи – одлично сад ће неко то да прочита и промениће се перспектива, биће боље. Неће. На тај начин неће. Чињеница је да свима нама списак није потребан, јер случајеви који јесу у новинама, само су мали део онога чему сами свакодневно присуствујемо. Тако да, ако и прочитате овај текст, ако погледате 13 разлога зашто, надам се, да ћете се макар тад осврнути око себе.

Прошлог месеца Нетфликс нас је привидно обрадовао новом серијом. Наиме, добили смо тринаест епизода свежег материјала да прекратимо време(као да нисмо већ у мањку), обједињени једним насловом – 13 разлога зашто. Пошто је данас реч о хиперпродукцији, засићени гледаоци морали су бити некако привучени, наново, садржајем који нису имали прилике тако често да виде. Након великобратовског посматрања драма Беле куће(Кућа од карата) и напаћеног, тешког и емотивно бурног(нарочито значајни епитети) живота краљице Елизабете Друге(Круна), Нетфликс нас враћа у ''наше'' домове.

13 разлога зашто смешта радњу у средњу школу у малом граду у Америци, а нама даје слику живота средњошколаца и свих борби које особа тога узраста има са собом. Како је већ поменуто, гледаоци су морали бити подстакнути да остану при гледању серије, те на самом почетку, парадоксално, знамо крај – самоубиство средњошколке Хане. Међутим, домишљати Брајан Јорки оживљава Хану кроз неколико касета које она оставља са собом, снимајући свој глас, посвећујући страну касете различитој особи. Како смо рођени егоцентрични и жељни пажње, свако из групе Ханиног „друштва“ слуша не би ли напослетку чуо своје име. Међутим, чути прозивку није пријатна ствар, ни овога пута. У форми звучног записа, сконцентрисани само на траку која се окреће, свако је чуо разлог којим је допринео сечењу вена.

Иако су чули Ханину страну приче, сваки од ликова формира своју причу и тад настаје контакт са истином. Ако смо способни сада да оформимо нашу истину у коју желимо сви да верују, зашто нисмо веровали Ханиној истини? Зато што је Ханина истина била туђа реч која се нас није тицала, а заправо јесте, јер живот је одувек била целина којој се тежи. Питање припадања је, такође, битна ствар о којој је овде реч. Кодекси одређене групе који налажу да буду поштовани доводе до негирања себе, те маскирања и прилагођавања маси. Прича Ханиног „друштва“ одлична је метафора целог света, који покушава наметнути своја правила, отуђити човека од човека и чојства, свести га немислећу индивидуу и подарити му дуг живот, у коме је он/она одавно мртав/мртва.

Не пристајући на правила и злостављања, у својој тишини, Хана узима живот у своје руке и – окончава га. На овај начин, пре времена, сликовито(верујте ми, веома сликовито), опипљиво једна млада особа нестаје физички. Међутим, Хана иза себе оставља реч, како звучну, а на крају и писану, као једине могућности доласка до истине и заслужене казне.

Тако, већини нас и даље није јасно, како не верујете речима, онима чијим коришћењем је оформљен поздрав диктатору, онима које су створиле покретач излазака на улице вековима уназад, онима којима зовете све у шта верујете, онима којима су великани иза нас оставили урезане животе на папиру и мењали тако ваше. Напослетку, не верујући њима, негирате себе, те ћу се окористи насловом своје добре пријатељице и тиме завршити – Ћутите, дакле, престајете да постојите.