Блог
Савка Суботић, Ручни радови умни радови (прир. Зорица Хаџић), Градска библиотека, Нови Сад 2018
Шта је хармонија у глазби, то је узајамно поштовање код људи
Горица Радмиловић
Иако нас је напустила пре нешто више од сто година, Савка Суботић у своме родном граду Новом Саду, није заборављена. О томе пише проф. др Зорица Хаџић у књизи коју је приредила о овој великој жени под насловом Ручни радови умни радови. Професорка Хаџић тако наводи да је приликом стогодишњице смрти отворена изложба у част Савки Суботић, а изашле су и две књиге које одржавају спомен на ову жену, заслужну за развој националног идентитета Србије крајем XIX и почетком XX века.
Из овог детаљног предговора сазнајемо да је Савка Суботић потицала из веома образоване породице, што је свакако била полазна тачка за њено напредовање (8). Потоње, то напредовање и ангажовање подстицао је и њен супруг, Јован Суботић. Већ у самом почетку свог образовања, Савка Суботић показала се као веома интелигентна и карактерна девојчица. Њени професори су је ценили. Напослетку, ова жена је показала вишеструку ангажованост: писала је за многе часописе, држала говоре којима су многима били ветар у леђа. Ипак, највеће ангажовање Савке Суботић можемо приметити у интересовању за народне тканине о чему можемо читати из њене књиге О нашим народним такнинама и рукотворинама, која се, поред осталог, налази и у приређеној књизи професорке Хаџић.Интересовање за народне тканине подстицао је њен супруг, Јован Суботић (11). Хармонични брак Јована и Савке Суботић опстао је из обостраног поштовања и подржавања у свему што су радили. Тако кад је 1854. Суботић је постао сремски поджупан, ова умна и посвећена жена бодрила га је у његовом послу, пратила на путовањима где је упознавала народ, „откупљивала” народне рукотворине од жена накитом, одлучна у својој намери, али и свесна помоћи коју јој те жене могу пружити. Напослетку, тим ћилимима и тканинама били су опремљени најбогатији салони. Сакупљање народних тканина свакако је увелко помогло приказивању српске традиционалне културе остатку Европе (па и света), али поред сакупљених тканина, Савка Суботић је записивала и песме које су се певале уз рад, дечје песме, обичаје, беседе. Ипак, читајући ову књигу сазнаћемо да ништа од тога, нажалост, није остало сачувано.
Као што је наведено, интересовање и ангажман Савке Суботић није се зауставио на сакупљању народних тканина. Била је прва председница „Кола српских сестара” и своју позицију искористила да би помогла отварање женских школа и женских радничких задруга. У тренутку када покушава да спаси српску вишу девојачку школу од затварања, Савка Суботић се отвореним писмом обраћа младим „синовима и ћеркама” Србије да се удруже и да докажу народу колико је школовање жене битно. Ипак, захвалност за труд јој никад није узвраћена. Женске радничке задруге нису биле ангажоване, те је такво понашање ублажило њен радни полет, али никада, како наводи професорка Зорица Хаџић, о томе није писала.
У овој књизи такође можемо да прочитамо отворена писма, беседе, путописе, одломак из успомена и афоризме Савке Суботић, што говори о томе колико је ова жена била значајна за српску културу. Веома забавна, посвећена, доброћудна, у својим успоменама описала је однос са својим мужем и децом на изузетно осећајан начин. Напослетку, јасно нам је да је породица била главни покретач за рад и ангажованост ове жене, усудили бисмо се рећи, прве српске феминискиње.
Иако се у овој књизи налазе текстови Савке Суботић, велики рад и ангажованост проф. др Зорице Хаџић се не може изоставити. Актуализацијом многих наших умних жена (Данице Марковић, Анђелије Лазаревић, Јелене Скерлић-Ћоровић), проф. Хаџић чини велике ствари не само за српску књижевност, већ и за српски идентитет, подсећањем шта се све може учинити посвећеношћу, радом, упорношћу и лепом речи.
