Интервју

Криза слободне мисли и квазидемократија

Aутор: Горица Радмиловић

Слободан Рељић, интервју

Професор доктор Слободан Рељић (1954,Теслић) дипломирао је журналистику на Факултету политичких наука у Београду (1978), а магистрирао на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Источном Сарајеву (2010) са темом Четврти стуб демократије – политиколошко-социолошки аспект. Био је главни уредник НИН-а у периоду између 2002. и 2009. године, учествовао је на стручним и научним скуповима о улози медија у савременом друштву и објавио више прилога у тематским зборницима о положају медија. Завршио је специјалистички курс Медији и демократија, на америчком Дјук универзитету, Дарам, Северна Каролина (2000). 2010. године, професор др Слободан Рељић одбранио је докторску дисертацију под насловом Промена карактера медија у савременомм капитализму: узроци, актери и последице. До сада, објавио је три књиге: Одумирање слободних медија, Криза медија и медији кризе и Медији и Трећи светски рат – сматрајте се мобилисаним. Управо је објављивање овог потоњег наслова био повод за разговор са господином Рељићем за Нови Полис.

Иако је свет осетио значајне промене од почетка 2017, осврнула бих се на претходну годину. По Вашем мишљењу, шта је то што је обележило 2016. годину?

Трампокалипса. То буђење англосаксонског света из дубоког либералног сна. Прво су Енглези скочили с Титаника који су Американци 1951. подигли, као антисовјетски сплав – Европску заједницу за угаљ и челик. Шест година касније од угља се прешло на економску заједницу (ЕЕЗ) и што је, углавном заборављено, у Европску заједницу за атомску енергију. Либерална Европска заједница се подизала као антикомунистичка, јер је у америчком постмакартијевском добу комунизам био црвена крпа којом су се страшили и амерички народ и читав антисовјетски блок. Кад је идеологија социјализма доживела срчани удар и преминула у Москви 1989. године, неки озбиљни мислиоци као Имануел Волерстин су тврдили да је западна заглушујућа хистерија комична – јер то је и њихов крај.

То мора да је звучало пророчки?

Та Волерстинова књига је преведена и на српски, али провинцијски дух наше паралибералне елите није дозвољавао нашој јавности да ту информацију прими. То није пророчка порука. Она је изведена логички: либерализам и социјализам, обе западне идеологије деле низ заједничких вредности – одвајање хришћанства од друштва, инсистирање на прогресу, свођење сложеног човековог бића на рационалност, вулгаризовање Истине и Слободе, потреба да се извози своја идеологија... Постојале су и разлике, ко организује производњу и како се дели новостворена вредност, контрола народа – на Истоку је то била организација силе, а на Западу манупулација... Зато је слављење смрти брата близанца било знак болести. Трампокалипса је најава пада либералне идеологије. Трамп јесте нека мустра Горбачова. Његова улога јесте историјска, али вероватно неће бити славна.

Други пут се не види?

Стално опадање моћи западних либералних друштава, које иде од 1917. како је то пре педесетак година у књизи Самоубиство Запада констатовао амерички конзервативни филозоф Џејмс Бурнхам, сада постаје општевидљива чињеница. Своју последњу шансу да они буду лидери у договарања Новог светског поретка они су пропустили кад се 1989. упокојио социјализам. Америка је тако показала да она нема способност владања светом. Све су имали. Једина два побуњена града су били Београд и Пекинг. Они су билу у Кремљу. А данас је све упитно. Наша наврат-нанос либерализована параелита, која у Србији држи власт, медије, а јавност пуни антитрамповским либералним очајем и даље ступа напред... А чињенице, питате се. Као што је цинично говорио Хегел, кад му је речено да његова филозофија нема везе са стварношћу- "утолико горе по чињенице", тако наши хиперлиберали, али без цинизма, ступају у мртву будућност. Последњи крсташки ратници за спас либерализма. И ускоро ће бити као они јапански војници које су 1960-их налазили по прашумама и који нису признавали да је јапански цар потписао капитулацију.        

Медији и код нас, одувек играју значајну улогу. Када долази до деградације српских медија?

Како држава постаје колонијална демократија тако се и наши медији срозавају до безначaјности. У потенцијално здравом друштву медији служе да обавештавају о проблемима и решењима, о идејама и знањима. Кад друштво „оболи на смрт“ онда има и одговарајуће медије. Све постаје спектакл, забављање, одвраћање пажње од реалних проблема. Наше друштво, одмичући се од лешине социјализма, није успостављало никакав нормалан однос према либерализму и демократији. Сетите се глагола који је кориштен кад смо се ми, као демократизовали – имплементирати. Нама је демократија имплементирана. Убацивана нам је у мозак, у школе, у медије.

Имплементиран нам је и партијски систем. Зато нам имплементатори редовно постављају владаре, шаљу нам законе у парламент који се цинично зове Народна скупштина, воде нас на преговоре на којима се морамо понашати као зомбији који највише воле да губе и славе своје губитке, суде и ликвидирају оне који су се побунили против процеса имплементације... А медији извештавају о томе. То је једна вестeренизована мануфактура којој је обећавано да ће постати индустрија свести, како је то на узоритом Западу. Последња приватизација која је део неке такође имплеметиране медијске стратегије, промишљености, потпуно је разорила систем информисања који је био преостао из прошлих времена. Од државне агенције је направљен чардак ни на небу ни на земљи, али пошто нове генерације то више немају ни у уџбеницима из којих се избацују садржаји националне културе, све се подноси као да је нормално.  

У периоду између 2002. и 2009. године били сте главни и одговорни уредник НИН-а. Какво је Ваше исуство седмогодишњег уредништва у тим новинама?

У општем растројавању свега што је постојало ја сам био главни и одговорни уредник једног од најважнијих медија у српској историји, и медија који је био најважнија тачка сусрета јужнословенске интелигенције. Изабран сам од редакције, на тајном гласању. Новинарски и уреднички потенцијал с којим сам ја располагао још увек је био изузетно велик. Онда допринос сарадника. НИН је и даље био место где су сви желели да кажу шта мисле. Водећи критичари, слободномислећи уметници, писци разних уверења, наши људи расути по свету, и старији и млађи... Важно је било да главни и одговорни уредник не омета „велику дискусију“, да омогући проток различитих важних идеја из света и да организује високо и критичко професионално праћење оног што се збива у друштву. Али и то је морало бити убијено приватизацијом. Тако важан културни продукт једног озбиљног друштва и једног мегалополиса као што је Београд дат је будзашто једном швајцарском провинцијском штампару који је основао таблоид, а онда у доба транзиције куповао, исцрпљивао и гасио новине по Источној Европи.

Кад је било јасно да следи потапање тих новина имао сам жељу да неком у држави или друштву, са својим седмогодишњим искуством, кажем шта друштво губи бацањем кроз прозор толиког и таквог друштвеног и интелектуалног напора. Нигде није било никога. Схватите да не вреди ићи ни код председника ни код премијера, ни код министара. Ово је веће од њих. Они могу да то униште, али не могу да му помогну. Као у грчкој трагедији. Просто, тај продукт овог друштва је већи од злог времена у које је сада друштво упало. И друштво нема снаге да спасва те велике ствари. Једино ме слушао је Добрица Ћосић, човек који је педесетих учествовао у обнови излажења тих новина које су покренуте 1935, дакле још у добу кад су се у свету покретали „Тајм“ и „Њузвик“. После сам страшно желео да себи објасним шта се то дешева с медијима и, уопште, шта сам ја то радио у најбољим годинама свог живота. И наставио своје постдипломске студије које сам започео још 1987. на Загребачком свеучилишту. Тамо сам студирао Социологију религије, пошто су тада такве студије организоване само на Филозофском факултету у Загребу. Сад сам свој напор преусмерио на медије. И тако, пишем књиге и понегде напишем неки текст.   

У Вашој књизи „Криза медија и медији кризе“ из 2014. првенствено је  реч о медијима, међутим, Ви успостављате контекст са широком историјском позадином, прати се развој онога што се данас назива „демократска држава“. Постоји ли демократија данас?

Прво о медијима. Дакле, оно што данас знамо као медије, односно масовне медије, долази на историјску сцену, рецимо у XVII веку, у време демонтаже феудализма а кад је новој, буржоаској класи било важно да се наметне и да успостави систем владања који би њу друштвено легитимисао. Дакле, новој класи је била потребна јавност и демократизација политике, одузимање делова власти краљу и феудалцима. Тада је Џон Милтон говорио да је слобода штампе толико важна да она никад не сме бити претворена у робу. Дакле, не може се трговати истином. У касном капитализму, коме истина исто тако мало треба као и феудалцима који су држали власт, медији су обична роба, а производња вести само индустријска формација којој је профит једини циљ. То је ваљда суштина. Истина, слобода, правда су предмет трговине. Ништа од идеје једнакости и братства са барјака француске буржоаске револуције. Све је то потрошено беспризорном употребом демократије.  Као што је Орвел писао о свињској фарми, „неки су постали једнакији од других“. То више није цинична примедба.

И - постоји ли демократија данас?

Постоји „контролисани хаос“ како је крајем двадесетих година прошлог века за демократију говорио Едврад Бернајс, Фројдов сестрић, касније проглашен „оцем PR-a“. Бернајс је објаснио да би, наравно, за развијено капиталистичко друштво најбоље било да њиме управља комитет учених, озбиљних људи, али кад је демократија већ ту онда се морају стварати механизми управљања на које ће хаотични демос имати што незнатнији утицај. Пола века касније значајан амерички социолог Рајт Милс је објавио да се у „либералној демократији“ ствари држе под контролом – манипулацијом. Дакле, баш као што су левичари Грамши, Алтисер, Енцесбергер тврдили да се силом власт не може одржати па се у процесу индустријализације мора развијати и индустрија свести. Данас постоји демократија у којој народ није важан. Зато је важније да вам „Фридом хаус“ изда потврду да сте „демократска држава“ него да ваш народ мисли да он има неког утицаја.

Како је то могуће?

Демократија је реч. Изађем пред људе и кажем да хоћу да наше друштво уредим на најбољи начин и изнесем свој план. Народ ми поверује и на томе се заснива моје право да доносим одлуке. Данас више ни један „демократски политичар“ не штеди речи у предизборној кампањи, јер и он и народ знају да се он неће држати дате речи. И шта је ту моћ народа? Кад тај човек начини непоправљиве штете друштву он изабере другог од кога се логично може очекивати исто. Зато у „демократским државама“ бар пола људи и не иде на изборе. У медијској сфери имате праћење промене – данас није основно средство комуникације реч, него слика. У једну слику може да стане више лажи него у хиљаду речи! Никад нико није рекао: дајем часну слику! Слика имобилише озбиљно мишљење.

Бурдије је говорио како су идеални говорници за телевизију fast thinker-и. Људи који изговарају оно што и просечан гледалац већ зна. Само мало софистицирано и духовито. То што је у друштву у коме се држало до мишљења сматрано недопустивом понижавајућом површношћу сада је највећа врлина. Кад сам био на Дјук универзитету, у Северној Каролини, на специјалистичком курсу „Медији и демократија“, Аријел Дорфман, чиленаски полудисидентски писац који тамо предаје, ми је причао како у Америци уколико не можете да оно што хоћете да истражујете сажмете у меру која стаје у текст за Њујорк тајмс (то је 5-6 хиљада знакова са размацима) немате шансу да заинтересујете било кога да вам омогући да се тиме бавите. Па ту би Кант могао једино да буде портир у студентском дому.    

У својим књигама стално инсистрирате на релацији „маса“ и „елита“. Како те појмове можемо да посматрамо данас?

Опште стање западних либералних друштва је да тамо више немате грађане који чине демос, него масу. Кључно дело које то објављује је Психологија гомиле француског лекара Гистава ле Бона с краја XIX века. Ортега и Гасет је то разочарано звао „побуна маса“. Последица тога је трагикомично стање да друштвом влада укус дна и да се култура усмерава ка дну. И кад неко преко неког масовног медија шаље поруку он се не обраћа, како се погрешно мисли, средњем знању- него најнижем. Јер, средње би значило да се половина потенцијалних корисника избацује. А то на телевизији, где је главна мера гледаност, значи јефтинију рекламу, мање интересовање адвертајизинг агенција, мању зараду за власнике. Кад су западна друштва успоставила оно што је Карл Манхајм звао „масовна демократија“ логично је да су постала антиинтелектуална. Пре свега Америка.

И Ви стално враћате појам „интелектуалца“ који је уско везан са индивидуалношћу.

Интелектуалац је у западном либералном друштву сувишан у сваком погледу. Неупотребљив је на тржишту јер није спреман да тргује својом знањима, радикалан је за предавача на универзитетима јер као Сократ „квари омладину“, у демократским процедурама изгледа као слон у стакларској радњи. Узмите, Ноама Чомског, једног од највећих интелектуалаца данашњице. У свету аналитичара и експерата он је усмерен да своја мишљења о кључним питањима шири преко алтернативних медија, да му књиге издају мали изадавачи. Његова минутажа на CNN-у је мања него „Џихади Џона“. Однос Европе према интелектуалцима је нешто хуманији. Жан Пол Сартрa су трпили, без обзира колико био несимпатичан владајућој елити. Данас су на цени експерти. Људи који продају знања као ексере, као било коју робу. Да се закуца где треба, да се закрпи што је бушно. Интелектуалац је оптерећен моралном обавезом према Човеку, према друштву. Он је спреман на жртву. Жртва је његов квалитет. Експерт је особа којој је ампутиран морал. Ради се због новца. По поруџбини. Тржишно. Општи интерес ту нема никавог значаја. Али антиинтелектуално друштво, као што данас видимо, заврши у општем лицемерју које онда као дијабетес разједа супстанцу друштва и угрожава рад органа. То су ентропични процеси. Неповратни, у својој суштини.

Изшла је Ваша књига „Медији и Трећи светски рат – сматрајте се мобилисаним“. Наслов, као и увек до сада када је о Вашим књигама реч („Одумирање слободних медија“ и „Криза медија и медији кризе“), јесте првенствено Ваш став. Шта можемо да очекујемо у новој књизи?

Није првенствено став, рекао бих. То је пре свега покушај скретања пажње насловом – ми новинари смо тако учени о смислу наслова – на садржај, а за који ја, кад сам већ одлучио  да пишем, мислим да је важан. Моја нова књига има поднаслов „сматрајте се мобилисаним“, што је алузија на чињеницу да смо ми већ увелико у пропагандном рату, а он има основну одлику правог рата. Мој омиљени мислилац Жак Елил, писац култне књиге „Пропаганда“ објаснио је још 1960-их година да је „пропаганда усмерена преко нечијих граница ратно оружје“. И „тешко (да је) пропагандни сукоб мање озбиљан него војни сукоб“. Он је објаснио ту заблуду којом се хранио либерални свет у Хладном рату, да је „демократска пропаганда“ добра, а противничка пропаганда, пошто није демократска, лоша. Ми данас пред Трећим светским ратом – а само је либерални капитализам успео да произведе у историји светски рат, и то засад два – присуствујемо потпуном распаду те саможиве и антилибралне мисли. Тако либерали данас себе зову демократском влашћу, а све које подржава народ називају популистичком, екстремном десницом, и како не све. То је последица страшне неодговорности.

Првенствена одговорност за све што се дешава и што ће се дешавати је на онима који су имали тако велику моћ, а не на маргиналним групама и народу који је екскомунициран из јавности и протеран са политичке сцене. Тако је, уосталом, створен и Хитлер у сличној кризи тридесетих година. Ко је данас више од либерала компромитовао демократију? У Ираку је, по њиховим мерама, владао диктатор и као што каже пре неки дан један Ирачанин, бивши дисидент, није било слободе, али је било хлеба. Сада земљом влада „демократска влада“ и теку потоци крви, а број убијених прети да угрози опстанак популације. Ко ће сад пожелети демократију после тога? И ко ће сада да верује западним либералним медијима који су учествовали као војна фаланга у демократизацији света? Који се то народ осећа сигурно уз њихову помоћ? Ко њихову помоћ може да замисли другачије од новог „Милосрдног анђела“ који односи хиљаде деце, разара градове, ломи мостове, удара „томахавцима“ са осиромашеним уранијумом у центру метропола да би загадио људски околиш за наредне векове?

Каква је улога медија када говоримо о  Трећем светском рату?

Кључно питање на које, мислим, да је важно имати одговор данас је: Зашто нас западни медији пре гурају у Трећи светски рат него што су спремни да установе одржив мир? То призилази из њиховог карактера. Они не могу да буду мирнодопски. Јер, штампа је још и подизана у друштву као средство које је требало да ослобађа мишљење, шири потребу за јавним расправама и тражењем друштвено корисних решења. Али нови медији, дигиталне магистрале, персонални рачунари, интернет створени су у војно-индустријском комплексу. Е, па знате шта, очекивати да би Пентагон и ЦИА могли бити носиоци демократских промена стварно изгледа блесаво. Њих занима контрола. Нови медији су средства у том процесу. Али има ту нечег утешног. Франкештајни се после одметну и склони су да раде о глави својим инжењерима. Није основа за неку светлу наду, али не треба се ни гадити тога. Они који су се спремали да засвагда владају светом присвојили су толико моћи да ће их она на крају убити. У ствари ништа чудно. Само историјски ток људског друштва.