Култура
Изумирање западне цивилизације и симулација среће
Уелбекове "мртве душе"
Жарко Миленковић, Грачаница
Најновији роман Серотонин Мишела Уелбека, можда најзначајнијег савременог француског писца надовезује се на његове претходне романе, пре свих на Елементарне честице, приказујући нам пошасти западног света. Писац политичке некоректности, какав је Уелбек, и овим романом погађа у само срце проблема савременог друштва, а то је недостатак среће, а стим у вези самоће, сексуалне апатије, друштвеног суноврата. Микропростор садашње Француске („чини ми се да је председник био Емануел Макрон“ стр. 8) оличење је макропростора, а главни јунак романа Флорен-Клод Лабрус, само једна од милионских живих „мртвих душа“ Европе и „западног света“. Као и код претходних романа, Уелбек маестрално описује морални пад друштва кроз економску, трговинску, научну, религијску и политичку пропаст.
Кроз опис привредног пада Нормандије, најплодније пољопривредне регије Француске, аутор наглашава да је то део једног већег плана, коме је циљ уништење француског пољопривредника: „Укратко, оно што се у овом тренутку дешава са пољопривредом у Француској један је несагледив друштвени план који се у овом тренутку спроводи у дело, али то је један тајни друштвени план, који се примењује неприметно, где људе гута мрак једног по једног, сваког у његовом буџаку...“ (стр. 212). Намера Министарства пољопривреде да мали француски сељак, постане конкурентан са европском и светском производњом и компанијама које најчешће користе генетскимодификоване биљке и животиње на тржишту, биће последњи ударац француској пољопривреди: „Једнога дана, кад код нас све буде по европским стандардима, ни тад победа неће бити наша, не, тек ћемо тад бити на прагу коначног пораза, зато што ћемо тада заправо доћи у контакт са светским тржиштем, а из те битке са укупном светском производњом ми нећемо изаћи као победници“ (стр. 213). Побуна коју организују пољопривредници на северу Француске завршиће се трагично. Француски пољопривредници полако, али сигурно пропадају, баш као и Емерик, кога је супруга са кћеркама напустила, а затим губећи део по део имања губи и живот. Емерик, потомак славне племићке породице у оружаном сукобу са полицијом, у покушају да са осталим пољопривредницима скрене пажњу на незадовољство које владина намера производи код пољопривредника, губи живот, а самим тим и побуна доживљава пораз. И нико неће бити поштеђен, јер нико неће имати снаге да се супротсави: „ко сам био ја да ми и помислим како бих могао да променим нешто у токовима овога света?“ (стр. 215).
Главни јунак романа Серотонин, модерни Дон Кихот, води битку са собом, са друштвом, са наказним светом који га окружује, са самоћом и тугом („Имам утисак да ви, најједноставније речено, умирете од туге.“ стр 275), депресијом, која као куга савременог света односи милионе живота у Француској. У потрази за љубави Флорен-Клод Лабрус ће променити неколико партнерки, али пошто ни у једној од њих не проналази своју једнину и праву љубав – Камиј, биће прикључен на капторикс, лек који поспешује лучење серотонина. Вештачки произведена срећа ће бити у најмању руку само симулација среће, тек толико да Лабруса потпуно не опхрва туга, али ће се на крају и то догодити. Емотивно обогаљен, он више неће бити ни сексуално функционалан, тако да му не могу помоћи ни нежности које се купују. Да ли се ико од нас, икада запитао шта ће се догодити са нама, онда када нам ни новац и богатство не могу помоћи? Шта је на крају? „Таблета је мала, бела, овалног облика, може се преполовити. Она не ствара, она не мења; она тумачи. Оно што је било дефинитивно, она чини пролазним; оно што је неизбежно постаје подразумевајуће. Собом она носи једно ново тумачење живота – мање богатог, више вештачког, с печатом извесне крутости. Не доноси срећу ни у којем облику, па чак ни стварно олакшање, њено деловање друге је врсте: преображавајући живот у низ формалности, она нам омогућава да себе доведемо у заблуду. И тако, помаже људима да живе, или бар да не умру – једно извесно време.“ (стр. 303). Ипак, смрт је неизбежна, загарантована, можда једина права срећа која очекује савременог човека.
Серотонин је још један Уелбеков роман о изумирању западне цивилизације, цивилизације која је саму себе осудила на несрећу („Нико више никад неће бити срећан на Западу“ стр. 87), која је своје ропство слободи учинила да се савремени човек осећа крајње неслободним: „решења нема, и ето како изумире једна цивилизација, без галаме, без опасности, без драме и уз то тек сасвим мало крвопролића, цивилизација изумире због умора, због тога што се сама себи згадила, шта ту социјалдемократија може да ми понуди, очигледно ништа, само један бескрај незадовољене жудње, један апел на заборав“ (стр. 137-138). Такву цивилизацију потребно је што пре заборавити и пронаћи неки нови систем.
У претходном роману Покоравање, Уелбек је, ни мало случајно, за књижевни предложак изабрао Уисманса, религиозног француског писца, у Серотонину, главни јунак чита роман Мртве душе бар на западу, заборављеног руског писца Гогоља, а пред крај у болесничкој постељи чита Манов Чаробни брег, који му поред првобитног одушевљења, остаје хладан и неприхватљив. Шта је то што Гогољев роман предочава Лабрусу, а самим тим и Французима. Морално посрнуће, метафоричност значења мртвих душа, или пак нешто сасвим треће, можда свет са Богом, упркос западном моделу света без Бога или можда чак нешто четврто, а што свакако одвећ смело можемо устврдити, да ће Исток спасити Запад. И то онај Исток кога Запад тренутно сматра својим највећим непријатељем!
Можда би Серотонин требало издавати на рецепт, али се доза не сме прекидати до краја романа, а ефекат би требало бити опомињући да још увек има наде за оздрављење.
