Култура
(Владимир Табашевић, Заблуда Светог Себастијана, Лагуна, Београд, 2018.)
Машала, машала, роман!
Жарко Миленковић
Када се страсти смире, а понижени прихвате да су изгубили, не зато што нису били добри, већ зато што има и бољих, увређени да су олако насели на провокацију, време је да се нешто више, објективније, напише и о победнику, који је морао да се извињава, зато што је бољи, зато што је победио!
Роман Заблуда Светог Себастијана Владимира Табашевића, роман је који заводи, опчињава, али који истовремено и нервира, растужује и разбешњује. Заводи, превасходно језиком, који извире, увире, гуши, али који никада не стиже до краја, тј. не допушта да се аутор, али ни читаоци удаве у њему. Урањање у језик, као у хладну Неретву. И наравно увек изнова израњање. Прича која опчињава, иако пречесто испада кроз прозор. Језик и прича који се никад не завршавају, већ сваким новим искакањем кроз прозор, проналазе нови простор, свежину која причу изнова допуњује. Та нагла испадања кроз прозор, заправо представљају рупе у сећању, које се морају надоместити. Због тога што се празне рупе сећања, не могу надокнадити, Табашевићев роман провоцира и нервира читаоца, јер прича не иде линеарним током, већ увире и извире, али никада иста, зависно од тога како се сећање надомешћује. Сећање и провоцирање сећања! Тако се цели роман гради на сећању „које нам не да мира, јуначи се, обузима, носи маску од огледала“ (108). Те управо то огледање у сопственом сећању, растужује и разбешњује. Оно што непрестано боли, што растужује, остаје у сећању, то се памти: „Та деца сам ја, Карло, та деца си ти који си научио сву децу да се сећају себе како страдају“ (75). Бол, наравно, производи наду да ће бол престати: „Деца која плачу сама, носе у себи наду тежу од кита“ (48): „Дубоко у мени постоји нада као велики кит који носи море на својим леђима, нада да када скинеш све слојеве лука и дођеш до његове суштине, да је то још увек лук, макар у твојим радозналим сузама кроз које га видиш невидљивог. И ништа више од тога. Свака је као грашак, крокодилска, а леђа крокодилска, препуна петопараца, којих има и више него довољно за сладолед за свако дете“ (86).
Заблуда је да неком чинимо добро, тиме што га подсећамо на зло које је преживео, а које сами нисмо: „Отаџбина, то је свет где су наши очеви, погинули, подземни, мртви, који су се својим главама, некуд, нешто, залетели, страдали, а изнад њих остали, живи, ангажовани уметници и политичари, да певају и подсете нас, преброје те главе, саберу, подвуку рачун, коначан, свој цех да направе, да наплате, успешном песмом или политичком паролом, да прославе туђе смрти у име нових погибија које се претварају да спречавају. [...] Њима, данас разни и бројни умјетници и умјетнице, са једним умјетнутим Ј у свом самодоживљају, усиљеним Ј, причају приче од непроцењиве важности, постављају представе, организују трибине, држећи, заувек, децу рата покорене својим сећањем на оно што нису проживели“ (132–133).
Табашевић нам својим романом сећања, нуди другачији поглед на рат. Насупрот, југоносталгичарским ауторима, он Југославију ни не види као светлу тачку наше заједничке историје, а последњи ратови, виђени су очима претходног, стога у роману Заблуда Светог Себастијана, рат никада није почео, јер се није никада ни завршио, а пас који уједа Карла, црне је боје: „као застава Југославије“ (47). Партизани, четници, усташе, балије, комунизам, Тито, титани – најлепше певају заблуде, и сви су уживали у музици сопствених заблуда. А управо су овакве заблуде, обележиле Заблуду!
Заблуда Светог Себастијана, роман је о избеглицама и избеглиштву. О миграцијама људи погођених ратом и миграцијама из себе у себе. О сталној потреби бежања пред неким, пред нечим, пред сопственим сећањима и од сопствених заблуда. „Увек кад видиш голуба који ти делује брже него што си мислио да су голуби брзи, знај – негде се избеглице крећу“ (121). „Љуште се јабуке и у корицама које падају видиш како живе избеглице“ (130). Несрећом других се тргује, пере нечиста савест: „Избеглице, ти шљаштећи људи, шетајуће рекламе за милосрдне, растрче се на све стране, ударе мак на конац, и онда их пригрле плаве руке, саберу их, спасу нас. Једној девојчици – Јелени – чија је мајка остала у бунару да виси, дају свеску на којој у небо неко баца, радостан, с миром, своје дете, и верују да су њој тако поклонили мир“ (132).
Напослетку, ово је роман о мајци, о мајкама, о њиховим жртвама и њиховим заблудама. „Живиш тако на погребу мајке, и све је утолико ведрије уколико њен лик, непрестано, стоји ти у сећању: лице мајке која је у смрти, а кад га видиш последњи пут, израз је као да жена рони. Или је то маска, лик Светог Себастијана који плива и крије своје идеале?“ (88).
Реченица: „Изнад жртве, а жртва“ (10) открива нам наше заблуде о жртви, да ли су жртве само жртве, или су жртве они који друге сматрају жртвама? Слично кафкијанском стиду! Жртвовати се, а стидети се сопствене жртве чини нас бољима, чини нас хришћанима, а „Хришћани смо, управо јер нам Бог никада није био Деда Мраз“ (178).
Зато, није тешко покајати се, рећи да си погрешио, да си био заведен сопственом музиком заблуда, па рећи „машала, машала“ Заблуда Светог Себастијана, достојан је роман. Достојан ловорика!
