Култура

Пакт са Богом

Иван Коларић

Када су 2012. године интернетом почеле да круже приче о телевизијској адаптацији култног филма Фарго Итана и Џоела Коена, јавио се облак сумње у квалитет тог пројекта. То неповерење је долазило из чињенице да су све претходне адаптације те врсте, са великог платна на мале екране, биле или изузетно просечног или лошег квалитета. Оне просечне, које су између осталог доносиле задовољавајућу гледаност, као што су Бејтс мотел, адаптација чувеног филма Психо Алфреда Хичкока, или Од сумрака до свитања, адаптација истоименог филма Роберта Родригеза, доживеле су више од две сезоне или им је чак прича заокружена. Лошије телевизијске адаптације попут Демијан, која је била адаптација филма Предсказање, доживеле би само једну сезону. Имајући све то у виду, а поред тога и чињеницу да Ноа Хејли, који је био задужен да адаптира Фарго за мале екране, није имао никакво искуство у режији довело је велики број људи у стање анксиозности услед страха да би још један култни филм могао бити укаљан због жеље великих холивудских студија да се направи још већи профит. Ипак серија Фарго је доживела велики успех, како код критике тако и код гледалаца и Ноа Хејли је својом адаптацијом показао да никад није било потребе за бригом, а за оне најватреније љубитеље филма у првој сезони је направио неколико наклона филму.

Један од тих наклона је била ташна у којој се налазило деветсто двадесет хиљада америчких долара, коју је Карл Шовалтер добио као део откупа за киднаповану Џин Ландергард. У жељи да превари свог партнера Карл из ташне у којој се налазило милион америчких долара вади осамдесет хиљада, а остатак закопава у снегу крај пута и закопано место означава лопатицом за чишћење снега са аутомобила. Будући да га његов партнер убија, Карл никада не стигне назад до свог новца.Ипак до тог новца долази један од ликова из прве сезона Фарга, краљ супермаркета Ставрос Милос.

Иако се краљ супермаркета јавља већ у другој епизоди где сазнајемо да га неко уцењује говорећи да „зна за новац“ у том тренутку нам није јасно да се ради о новцу из истоименог филма. Лорн Малво, антагониста серије, је унајмљен да пронађе уцењивача и то чини изузетно брзо и схвата да Дон Чамп који уцењује Ставроса то чини незнајући за шта га тачно уцењује, те Малво одлучи да преузме уцену на себе и тражи милион америчких долара, у овом тренутку у серији гледалац још увек не види повезаност са филмом.

У трећој епизоди када Ставрос позива Малва да му каже да је уцењивач убио пса и да сада жели милион долара, што је Малву наравно познато, постаје нам јасна веза између серије и филма. У својој радној соби, урамљену на зиду, Ставрос држи управо ону лопатицу који је Карл у филму искористи да означи место на ком је закопао новац. На самом почетку четврте епизоде видимо млађег Ставроса како са женом и сином вози аутомобил кроз завејану Минесоту и кроз расправу њега и његове жене схватамо да беже од дугова и да немају апсолутно ништа. У тренутку када им аутомобил стаје, јер су остали без горива а пумпе нема на видику, Ставрос излази из кола и маше камиону који му иде у сусрет не би ли стао. Камион не стаје а Ставрос пада на земљу и из те позиције одлучује да моли Бога за милост и говори да му је потребна помоћ само у том тренутку и да ће остатак свог живота провести у служби Богу. То је тренутак у ком Ставрос угледа црвену лопатицу која вири из снега и проналази ташну са новцем коју је ту закопао Карл Шовалтер, тада узвикује да је Бог стваран.

Ставрос Милос није посветио свој живот Богу након тог судбоносног дана, уместо тога окренуо се служби мамону, тј. богатству и згртању новца (Мандић 1969: 299). Лорн Малво гледајући витраж на коме је осликана сцена спаљивања Светог Лаврентија и слушајући Ставросово тумачење сцене спаљивања схвата да је краљ супермаркета, иако можда неискрено побожан, свакако искрено и изузетно богобојажљив и сујеверан те тако одлучује да га стави на муке и пусти на њега пошасти које су преживели Египћани (Мандић 1969: 320). Имајући у виду новац који је Ставрос Милос ископао из снега, његову молитву, веру и то како реагује на десет египатских пошасти које Малво пушта на њега, његов лик постаје далеко занимљивији и богатији за тумачење. Пре свега за Ставроса сазнајемо да је написао књигу која га осликава као америчког феникса, вероватно мислећи о себи на тај начин будући да се из беде уздигао у богатство. Ипак постоји ту још неколико занимљивих слојева кад се узме у обзир Ставросов завет према Богу, а то је да је птица феникс која заиста симболизује ускрснуће, такође симболише божију природу, док је симбол људске природе пеликан (Гербран, Шевалије 2009: 218). Већ ту постаје јасно да је Ставрос занемарио свој завет, а тај закључак потврђује и сам Ставрос када прва ствар коју изговара јесте то како је он краљ супермаркета и то све док је кадриран на тај начин да док седи на својој столици изнад главе му стоји круна изнад које великим словима пише краљ. Та опседнутост да себе свима представи као краља иронична је, будући да Ставрос не представља идеал који треба досегнути, нити је архетип људског савршенства (Гербран, Шевалије 2009: 418), шта више његово константно инсистирање да је он краљ чини га смешнијим, док чињеница да није краљ никакве земље нити заштитник икаквог народа, већ краљ супермаркета само појачава комични ефекат. Сцена у којој Ставрос објашњава Малву витраж на коме је приказано спаљивање Светог Лаврентија такође је једна од оних које указују на егоцентричност краља супермаркета, који Светог Лаврентија тумачи као заштитника опаких и чврстих момака, као што је он сам, а пропушта чињеницу да је Свети Лаврентије као и сам Ставрос био у поседу огромног богатства, иако црквеног, које је поделио сиромасима пре него што су га Римљани ставили на муке, док је Ставрос неко ко то исто богатство гомила и не сећа се свог завета Богу. Чак и сам Ставрос када га Малво упита да ли је грчки православац, признаје да је за њега Бог неко са ким има неки договор, неко коме је дао обећање које вероватно неће испунити у потпуности нити ће му се икад посветити и то пореди са новогодишњом одлуком да смрша. Док ова сцена траје у позадини може да се чује Реквијум Габријела Фореа, тачније његов шести став који носи наслов Ослободи ме, што је такође један од иронијских момената, јер Ставрос жели да га Малво ослободи уцене, а није свестан да је управо Малво тај који га уцењује и то све док у позадини иде композиција која се пева за спас душе покојника.

Овај сусрет је, између осталог, битан зато што је то тренутак када се у Малву јавља идеја да игра на карту Ставросове побожности и да га мучи тако што ће на њега да пусти десет египатских пошасти. И заиста већ на крају треће епизоде можемо чути Малва како чита другу књигу Мојсијеву, тачније део у којем се говори како мајка Мојсија ставља у ковчежић и пушта га низ реку Нил где га налази фараонова кћи која га усваја (Излазак 2:3-9, Ђура Даничић) где се алудира на Ставроса који је пронашао новац у ташни и задржао га за себе. Одмах потом услеђује прва од десет пошасти, тачније претварање воде у крв која прелива Ставроса док се тушира и то га доводи до ивице, а како би се постарао да краљ супермаркета и пређе преко те ивице, Малво шаље Дон Чампа прерушеног као водоинсталатера да убеди Ставроса да нема никаквих назнака да је неко дирао водоводне цеви и помиње му причу о Египту, Мојсију и десет пошасти које је Бог послао на Египат и напомиње како можда треба да поравна све рачуне са Богом. Крајем четврте епизоде Ставрос је приказан као изузетно нервозан, његова до тада пространа канцеларија је сада кадрирана тако да изгледа мало и збијено, осликава његово духовно стање, круна која је до сада била тако кадрирана да савршено стоји на његовој глави је сада или далеко изнад ње или скроз са стране, ту је већ јасно да Ставрос више не држи конце у својим рукама. Одмах затим Ставросов маркет нападају скакавци, што је још једна од пошасти која је бачена на Египат, а затим га Малво позива и замаскираним гласом му говори да ће га назвати како би му било објашњено где треба да однесе новац и подсећа га да Бог увек посматра, Ставрос затим, као и онда након што је нашао новац понавља да је Бог стваран. Када се након тога чује са Малвом, Ставрос му говори да је касно за било шта и да је кривица само његова јер је прекршио обећање, сећајући се дана кад је пронашао новац и да схвата да је следећа казна смрт прворођеног сина и да мора да исправи ствари не би ли спасао свог сина. Након што га Малво опет позове под замаскираним гласом и остави му инструкције где треба да остави новац, Ставрос то и чини, али када се нађе на врху паркинга доживљава просветљење и схвата да паркинг није место где треба да се налази и одлучује да се одвезе назад на пут где је пронашао новац и поново га закопа у снег и обележи истом црвеном лопатицом.

У повратку Ставрос наилази на преврнути аутомобил који се преврнуо усред олује која је из оближњег језера исисала рибу и разбацала је по путу, а у тој саобраћајној несрећи су погинули његов шеф обезбеђења и његов прворођени син. Сцена се завршава тако што Ставрос на коленима плаче над својим сином и узвикује ка небу како је све вратио. Ова употреба приче о десет египатских пошасти показује нам шта се одвија у људима који веру и однос са Богом схватају као однос услуга за услугу. Дон Чамп који је започео уцену, није знао зашто уцењује Ставроса, чак ни Малво није имао идеју шта је то чега се краљ супермаркета тачно плаши, али је у њему препознао тај страх од Бога (Мандић 1969: 462) и усмерио све околности тако да се тај страх појача и доведе га до тога да ће без поговора да исплати уцену. Ипак, оно на шта Малво није могао да рачуна је Ставросово фундаментално неразумевање односа са Богом и његов буквалистички однос, а то се односи на чињеницу да Ставрос одлучује да Бог жели размену један на један тачније да жели да се новац врати тамо где је био и пронађен. То неразумевање одлази толико далеко да Ставрос на крају мисли да се остварила и последња пошаст: онда када нађе свог сина у преврнутом аутомобилу, он није у могућности да то тумачи као несрећан сплет околности, већ узвикује да је он свој дуг вратио.

Иако постоје могућности да се лик Ставроса Милоса, краља супермаркета, повеже са ликом египатског фараона или чак Светог Лаврентија, будући да су паралеле више него јасне, некако на крају се чини да Ставрос представља управо савременог човека који није осавременио своје разумевање светих списа и религије коју жели да практикује.То површно  разумевање га оставља рањивим и дозвољава да се против њега користи управо оно што би требало да му служи као заклон.

 

Литература:

 Гербран, А. и Шевалије, Ж. (2009). Речник симбола, Нови Сад: ИК Киша.

Косидовски, З. (1977). Библијске легенде, Београд: Српска Књижевна Задруга.

Мандић, О. (1969). Лексикон јудаизма и кршћанства, Загреб: Матица хрватска.