Култура

Млада жена Лалићевих стихова

Лазар Букумировић

„Ко зеница се скупих“, започиње драматично Лалић једну од својих најлепших песама, Младу жену из Помпеја, „већ прекасно/ Прилагођена том свирепом блеску“. Шта је то еруптирало толиком силином у мени при првом читању ових стихова, и даље не могу поуздано рећи. Можда је то био оближњи Везув, који је младу жену усмртио, можда скупљање зеница, несвесно, под утицајем парасимпатичког нервног система, не толико ретко када и сам запишем песму или наиђем на неки стих који бих радо присвојио, можда ипак и тај свирепи блесак којим је зрачио избор из Лалићеве поезије пред младим читаоцем. Свакако је та ерупција оставила далекосежне последице:У првим сам песничким покушајима желео да будем Лалићев епигон, да у своје редове прокријумчарим дух Медитерана, везаним стихом беспрекорног ритма. И још увек се нисам у потпуности опоравио.

У наставку песме сам већ безброј пута читао како се њено тело распада, како га лава испуњава и потом претвара у камен и ниједном нисам био равнодушан. Несумњиво су снажне песникове речи којима прво описује настрадалу Помпејку, да би је затим себично претворио у метафору. Њеносе „име распало још брже / Од нежног меса, у густој горчини“, а затим је она заборавила да броји, дише и да се осврће.

Прво, важно је запитати се зашто је она бројање, дисање и освртање заборављала тим редом. Те радње никако нису једнозначне. Бројати је могла било шта, своје преостале дане, суграђане умрле пре ње, слогове у стиху или своје године. Ипак, знатно је необичније зашто је заборавила да дише и осврће се. Већ поменути парасимпатички систем дисање изводи аутоматски, што значи да она никад није ни морала да се сећа да дише. Можда је у последњим тренуцима покушала да не паничи и да изводи некакве вежбе дисања, рецимо ону популарну 7-4-8, или је ипак само постала вечна, неумрла, заувек мртва, у свом заборављању, ако је веровати Миљковићу да је почетак песме управо у њеном брисању. Окретање није тешко усмерити ка Орфеју. Међутим, није ли лирски субјекат сада песма, а не песникиња? Маестрално је Лалић у само три речи стварну жртву ерупције претворио у песму која саму себе пева.

Након препознатљивих Лалићевих синтагми којима проширује хоризонт значења и допуњује песничку слику, попут „тамни облак своје кретње“ или „житки додир мокре глине“, лирски субјекат пита „шта сада знаш о мени“. Веома резигнирано морам признати да готово ништа не знам о њој. Ни о тој младој жени, ни о поезији, а верујем да и сам Лалић, колико год маестралан и образован био, није могао имати ништа више од слутње, покретачке силе и нестабилног темеља целокупне наше поезије још од времена када је Дис још једино слутити знао. Није ли онда неодговорено питање својеврсни песнички суицид или макар самоповређивање? И Карановић је опевао ту нужност песничког саморањавања не би ли се приближио предмету свог певања. У песми Реакција читамо: „Далеко си, свете, далеко / Од мене. Још увек / Покушавам / Понеком несрећом, самопозлеђивањем / Да ти се приближим“. Храбро је и погубно певати о ономе о чему се не зна, загледати се у празнину, да парафразирам поново Миљковића, и не допустити да она победи.

Не слажу се, ипак, Лалић и Миљковић. Жена, скупљена као зеница, постала је „мехур у мору мртве ватре“, не оне миљковићевске, али ништа мање стварне. Годинама је касније, у чувеној збирци „Писмо“, лирски субјекат поново опевао Помпејку. У песми веома реминисцентног наслова, Млада жена са виолом, пита се песник Шескпирових стихом, није ли он већ ту жену некада видео, није ли плесао са њом у Верони? Покушава се сетити тог „лица од косе и очију“ које је сигурно запазио некад „на зиду неке цркве, ил музеја / у сали кватрочента; или мање / патетично: у тишми града где је / у мноштву лица нагло  обасјање“.

Несумњиво је да је то објасање алузија на већ опевани Везув, али не могу да не замислим Лалића, насмејаног над том речи, јер је управо он једно од мноштва тих лица обасјао, не једном, већ два пута, први пут у окамањеном граду, а други пут опевавши „једно од лица у оркестру“. Нема, наравно, говора о некаквом песничком егу. Једноставно је, када је правио синтезу свог певања у својој каснијој фази, морао показати да је та жена којој је позајмио глас заиста вечна и да ју је целог свог живота сретао у неком од лица, у гужви и на сликама. Но, она је увек остајала „та жена која памтивеком шета / у разнобојним хаљинама душе“, никад превише близу песнику да би је он могао заиста упознати.

Да јој се могао приближити толико да је могао додирнути „ово раме“, видео би да „мене нема“. И заиста би тешко било убедити се да песник није опсенар, да му се не привиђају непостојећа лица и да поезија није својеврсни облик лудила. Шта му то поезија може понудити у залог, или како је он сам то записао у Римској елегији: „Шта ли смо овде оставили у залог, / Кад нас толико мами повратак“? Она ништа не поседује, осим жеље „да надживим себе, / Тек један покрет, можда плач, и облик / Запечаћен без намере, у журби“, али свесна своје празнине, она мора песника, мада не зна како, убедити „да постоји / Предео где сам стварнија од гласа / Који ме хоће да зароби“.

Не усуђујем се да се упуштам у дубље тумачење ових редова, делимично из поштовања према врснијим Лалићевим читаоцима и тумачима, делимично према самом песнику који није био поклоник апстрактних теорија у критици и есеју, делимично из страха да не откријем да је песма стварнија од песника, једино постојана док нема гласа који је хоће заробити, да је песник злочинац зато што је онестварује из себичних разлога. Ипак, питам се, превише патетишући, није ли песника (ова) песма заробила и осудила на повратак у простор који га не прихвата. Одговор још једном изостаје и питање остаје заувек неодговорено, заувек једна од малобројних песничких тема, коју је Лалић достојанствено промислио и опевао.

И шта је, на крају, награда за моју опсесију, чиме је плаћено његово самоповређивање, како сам сигуран да нисмо опсенари? Убеђен сам да нас пред светом правда вера у потврду невидљивог у видљивом и, како је и он сам веровао, поучен Витменом, доказивање видљивог у невидљивом, јер је последица песме стварна и може се регистровати, макар у покрету зенице или осциловању ваздуха при свирању виоле, односно како је сама песма открила Лалићу: „А мој је додир много лакши: ево – / Већ ниси онај од малопре“. И заиста, од кад сам почео читати и писати поезију, ја ни у једном тренутку нисам летаргично фосилизовано тело које сам пре ње био.