Блог
Теорија нити Драгана Јовановића Данилова
Лазар Букумировић
Збирка „Чувар бележнице“ песнички је избор који је начинио сам аутор, Драган Јовановић Данилов. Како Бојана Стојановић Пантовић у предговору примећује, ова збирка је изузетно значајна јер представља лично песниково вредновање и рекапитулацију континуираног вишедеценијског певања. И сама композиција збирке, не хронолошка, већ тематска, показује да је Даниловљево песништво читавим својим трајањем готово уједначеног квалитета, као и да се основне теме и преокупације његове поетике суштински никада нису мењале. То, међутим, не значи да је поезија стагнирала, већ напротив, да су се сви мотиви и симболи продубили и уланчали, стварајући тако једну веома комплексну мрежу значења и осећајности.
Као да аутоцитатност и интертекстуалност двоцифреног броја његових збирки нису довољне, Даниловљевим песмама нису страни ни стихови, углавном прафразирани, других песника, Кавафија, Црњанског, Раичковића, Миљковића, Лалића и бројних других стваралаца. У пролошкој песми, „Древни учитељи“, песник програмски износи свој став о традицији: „неће нас нигде бити без вас,/ древни наши учитељи. А опет, пропашћемо/ ако не разрушимо ваша сјајна краљевства.“ Такав парадоксалан, уједно и благонаклон и рушилачки став према песничким претходницима присутан је у бројним песмама овог избора.
Парадоксалан је, заправо, цео овај песнички свет и управо између две крајности обитавају Даниловљеве песме. Као да је саму есенцију човековог постојања пронашао управо у међупростору и међувремену, он пева о предграђу, о предвечерју, о селу између града и планине, о себи, вечно у покрету између деце и родитеља, Пожеге и Београда и најважније, о свету између форме и садржаја. Позајмљујући од Раичковића својеврсну теорију нити, Данилов пева о животу као вечној и нужној ефемерности: „ни нас неће овде бити,/ пући ће све нити/ које вежу мртве са још нерођенима, пријатељи моји“ („Ледено породилиште“).
Служећи се час Аристетоловом, час Хераклитовом логиком, он поетизује своја филозофирања. Тако је, тело често изједначено са градом схваћеним као код Кавафија; оно је пука форма: „ништа не тражећи од мог тела,/ свемоћног и ништавног“ („Охрид“). Ипак, Данилов не остаје доследан тој дихотомији душа – тело, већ у свом оксиморонском стилу изриче: „душе су наша тела, такође“ („Бакља за вавилонску кћер“). Такав контрадикторан однос кључних појмова ауторове поетике јесте константа која песме обједињује у циклусе и циклусе у овај избор. Сваки циклус, иако сачињен од песама из различитих збирки, тематска је целина која се грубо може свести на један од кључних Даниловљевих мотива и то су, редом, традиција, тело, град, промена или кретање, секс, фауна, Београд, поезија.
Пишући о Кавафију, Ксенија Марицки Гађански посеже за појмом „смрт природе“ како би објаснила песникову преокупацијом градом и цивилизацијом. У Даниловљевој поезији такође је опеван живот у савременом граду доживљеном као тамници, односно простору деперсонализације и цивилизацијске детерминисаности, али ипак, не може се занемарити тако разућен животињски свет његове поезије. Певајући пре свега о кртицама, совама, орловима, веверицама и пастрмкама, животињама првенствено лиминалних и марглиналних простора, Данилов исписује својеврсну похвалу њиховој слободи. Таква слобода последица је управо неоптерећености оним најљудскијим стварима, поезијом и историјом. Гавран, на пример „не мора писати./ Тако савршеном, њему је/ довољно да мене посматра како пишем“ („Гавран и ја“).
Животиње, наиме, нису оптерећене смрћу и пролазношћу. Једино човек, хајдегеровски бивствујући ка смрти, мора за собом оставити нешто: „И ова ће бележница једном постати архив/ пешчаних дана, дневних умножених хлебова“ („Чувар бележнице“). Не чуди што је цео овај избор наслов добио управо по цитираној песми. Јасно је да песник – лирски субјекат, Данилов, свој опус и своје ћерке доживљава управо као нити које њега везују за будућност. Међутим, честа је и сумња у такву функцију речи и поезије. Речи су већ мртве и стварно је само оно што је остало неизговорено: „стварна су само/ она венчања која се нису ни догодила“ („Венчање“). Смрт је, тако схваћена, само ослобађање од форме, односно тела и душе у којима се свакако не налази есенција. Суштина је заправо чист садржај, она се не налази нигде, она нема форму.
Сви ти гласови мртвих, који одјекују овим стиховима, јесу један остатак, структурни код садашњице. Свет тако не престаје да траје једино док постоји прошлост или како је то још Лалић формулисао: „Свет траје јер значи“ („Писмо“). Управо, дакле, традиција даје значење поезији. Једино преци дају смисао потомцима: „Нико до мајке не зна ко је њен син“, али исто тако се историја трансформише у ефемерној садашњости: „и нико други до сина не спозна мајку“ („Опраштање с мајком“). Компликоване су те вишеструке метаморфозе, а човек је, код Данилова, схваћен као настављач тих преображаја, као настављач настављеног. Тако се рекурзивно непрестано преобликују значења у свету који је суштински ништа друго до Хераклитова ватра, односно Даниловљев водопад.
Овај свет је истински „свет последица, а не узрока“, при чему је онај први, непокретни покретач, узрок свих узорка пре Аристотелов, него хришћански бог („Млади, гневни песници“). Дирљиви су стихови у којима лирски субјекат оплакује своје родитеље, али и они употпуњују каузалистичку визију света: „Заставе нема без ветра, а смрти без тебе, оче“ („Посланица оцу“). Однос према религији такође није јединствен. У Бога се верује, у њега се и сумња, њему се исповеда и он се критикује. Он, иако је савршен, није у завидном положају, лирски субјекат никада није „посумњао у то да је мучно бити Бог“ („Имаш ли и ти неког коме ћеш се исповедити?“). Карактеристично људске црте због којих се Богу не завиди су баш та да не може оплакати ни оца, ни децу, односно да у Хајдегеровом контексту не може умрети, тј. у интерполацији са Даниловљевом поетиком, не може бити пренет даље, јер је свеприсутан и свевремен. Управо је Бог, како га је и Хјум доживео, неизмењено трајање. Бог је, као непроменљив посматрач, управо и најсавршенија нит која обједињује цело човечанство.
Не чуди што је у таквој поезији, упркос изразитој еротизацији, централни део људског тела управо рука. Руке су заправо форма теорије нити. Оне су у Даниловљевој поезији материјална манифестација каузалности. Завршни стихови песме „Јелен“ вербализују ту идеју: „ено Данилова, лети негде са јутарњим звонима,/ у једној руци држи хлеб, у другој своју кћер“. Хлеб, као још један од честих Даниловљевих симбола, семантички је прегнантан, али његово централно значење свакако је традиција. У песми „Тајна хлеба“ хлеб је веза између лирског субјекта и оца, „унутар ове векне хлеба има један град“, хлеб је и бесмртна књига отета од песка. Хлеб је притом и „замешен руком неке непознате светлости“, метафора „замешености“ времена и судбине („О моћи прећуткивања, или најлепше лице које се окренуло мојим очима“).
Може се онда рећи да је Даниловљева поезија једно оптимистично веровање у трајност света, упркос појединим ониричким и апокалиптичним импулсима. Надовезујући се на ону линију „песника светлости“, најдиректније преко Лалића, Данилов нихилизам дубински проживљава и категорички одбацује. Данилов је нихилиста у оном смислу у ком је Јован Делић писао о Лалићу: „Нихилизам му је био стран; рекли бисмо чак да га је презирао као комфорну и сасвим лагодну, необавезујућу позицију, најраспрострањенију у модерном пјесништву. Ријетки су нихилисти који свој нихилизам живе; чешћи су који од њега живе“. Управо је и Данилов доживео свет у свој својој ништавности, често га негирајући и не разумејући. Једино из таквог свесрдног давања себе свету и апсолутном препуштању времену и простору, готово на источњачки начин, може се заиста живети.
Ипак, Даниловљева поезија је изразито западњачка. Читава модерна и савремена књижевност запада једна је велика антиципација краја. Краја религије, краја природе, краја човека. Управо у ишчекивању и настаје поезија: „Песме се, уосталом и не пишу –/ оне само букну, као болест. („На тржници у Херцег Новом“). И поезија, не могавши да метастазира ни по телу, ни по души, метастазира управо по оном трансцеденталном, неисказаном, ономе што Данилов сматра најстварнијим. У том чекању суштине, некаквог цивилизацијског одговора, у поезији, пролази време: „а ја сам остарио/ чекајући да се јавиш“ („Непослата писма“). И сама та болест једна је велика тековина традиције. Не тако давно и Миљковић је певао: „Једна страшна болест по мени ће се звати“ („Балада“). Драган Јовановић Данилов је врхунски преносилац те лирске метастазе, њена жртва и дужник. Управо у прорачунато немирном односу према својим песничким учитељима, он је отворио многе путеве савремене српске поезије, не желећи да буде „млади, гневни песник“ који би да мења свет. Тако је постао баш онај „што је понизан пред/ тамним огледалом у себи“, успевајући да „као прастари египатски/ скарабеј у ћилибару продужи свој живот“ („Млади, гневни песници“). Допуштајући да га поетска болест исцрпи, он је захваљујући њој оставио неизбрисив траг у српској поезији, настављајући да буде „чувар бележнице“, песничког палимпсеста, спреман да је преда новим песницима тек након што у њу испише своје стихове.
