Блог
Аутопоетика
Коментари уз песме из збирке ,,Уџбеник свакодневице"
Лазар Букумировић
- „Рибе“
Другу лекцију уџбеника у знаку свих дванаест зодијачких сазвежђа затвара песма „Рибе“. Прва замисао о циклусу била је науршавање добро познате секвенце која почиње са овном и ослањање на календарско време. Међутим, оно је, као и у осталим циклусима, напуштено. Година, дакле, почиње овном, односно мартом, а завршава се рибама. Тако и циклус започиње аргонаутском потрагом, а завршава се празнином. Неуспела трагања такође су једна од опсесивних тема збирке. Са друге стране, друга лекција почиње митом, а завршава се рибом, најбазичнијим знаком хришћанства. Прва античка личност је легендарни јунак, а последња је реална особа, неоплатоничарка Хипатија коју су хришћанске војске убиле, по легенди искасипивши је шкољкама.
Песму сам написао као ђак математичког одељења ког је Хипатијина свестраност фасцсинирала. Доживљавао сам је као чуварку древних знања која су, како то обично бива, била инспирација младом песнику. Но, песма „Рибе“ је посебна. Она је одређена песничка самосвест да је мит уништен, да је Хипатија убијена и да уместо митолошких краљева следи период монотеизма. Зато је следећи циклус у донекле религиозном знаку. Након што сам „расекао“ мит, морао сам отићи даље, у новозаветну причу о васкрслом Лазару. Нит која повезује „Први дан“ и „Рибе“, односно Лазара и Хипатију, јесте један од лајтмотива Уџбеника, а то су шкољке.
Легендарну смрт александријске математичарке освакодневио сам јефтином тетоважом коју она има преко целог тела. Она је и у тој непостојећој библиотеци, односно у садашњости, успомена на мит и на бол демитологизације. Хипатија више није генијална научница, она је обична библиотекарка која сваког дана борави међу пожутелим, убуђалим књигама. Када дође на посао, она запали цигарету. Цигарета је симбол првог циклуса, „Дневника пушача“, најтривијалније, најсвакодневније лекције Уџбеника. Тиме сам симболично и митске висине другог циклуса спустио на баналну раван поетског дневника. Њене шкољке више нису сврсисходна смрт, оне су само некакав украс. Тако је и са Елпенором у песмама Ивана В. Лалића и Саше Јеленковића. Оне су и „обична успомена са летовања“ у претпоследњој песми збирке.
Тетоважа је на неки начин и самоповређивање. Тако сам се у неким тренуцима и сам осећао, непрестано мислећи о проклетству знања. Често и даље помислим да је све заиста таштина. Као она, ја сам себе тетовирао болним знањем о томе шта је све изгубљено. Није шкољка више место из ког се рађа Афродита, већ сечиво. Тако је и Лазарево тело „пукло као шкољка чији је бисер био труо“. Он се сам предао Христовом чуду. Такву незаинтересованост и пасивност Лазареву сам дубље промишљао у песмама написаним након збирке. Међутим, она је и тамо присутна. Најпре, на Хипатији која је равнодушна библиотекарка, жртва идеологије, којој је све постало неважно. Њено енциклопедијско знање постало је само „празна песма шкољке“.
- „Фотографија Чачка“
„Фотографију Чачка“ сам уснимио последњег дана 2019. године. Тада сам заиста био у Чачку, у стану своје сестре Исидоре. У Чачку сам, и осамнаест година пре те песме, рођен, али никада нисам осећао да је он мој град. Увек је то више био Крагујевац у ком сам тада ишао у гимназију или тренутно Нови Сад.
Десило се тако да сам крајем децембра пар дана провео у Чачку. Тада сам већ „радио на збирци“. „Дневник пушача“ је већ одавно био написан, „Хороскоп“ се попуњавао, концепт се мењао из дана у дан, песме су писане, брисане, премештане, скраћиване, допуњиване. „Фотографије“ су биле трећи циклус за који сам знао да ће сачињавати збирку. Тих сам дана, у хиперпродуктивном стању, писао готово по две песме дневно. Уколико ме сећање добро служи, једино је „Фотографија Чачка“ постала део збирке. Осталих се песама махом и не сећам, али би требало да су негде сачуване. Сећам се једино да сам тада опсесивно слушао албум Carrie & Lowell Суфјана Стивенса. У песми сам суптилно парафразирао његов стих 'Well I suppose a friend is a friend'.
После једне краће шетње, сео сам да пишем. И заиста, све је у песми истина. Град је био окићен новогодишњим украсима. Прошао сам тог дана и тргом и поред парка и поред цркве и музеја и школе. Ишао сам дужим путем, јер су ми чачанске улице одувек биле нелогичне. Мислим да бих и сада могао да се изгубим ако се потрудим. Но, у неком дубљем поетском смислу, ја сам се у том граду први пут и изгубио. И то је некако трагично. Има одређене сетне ироније у томе што сам се осећао изгубљено у свом месту.
Таква носталгија, коју и даље могу на исти начин да осетим, послужила је поезији. Враћање у мој родни град постало је временом учесталије. У „Трећем писму“, написаном месецима касније, поново сам проживео „фотографију“. Тада сам написао стих: „Када сам се вратио, два пута је засветлео град“. И та враћања увек су била враћања у себе. Чачак није више био град, он је био један утварни простор у ком су живеле успомене. Због тога је потпуни повратак био немогућ. Због тога се фотограф „више неће враћати у овај град“. Он се и не може вратити. Његова фотографија је непоновљива у свом болу.
„Фотографија Чачка“ постала је несвесно и самосвест о одрастању. Постала је веома драга временска капсула из које заиста увек могу да извучем тај 30. децембар. Писао сам после још пар пута о Чачку, на потпуно другачији начин. Но, ова ми је песма вероватно најдража. И она је сама по себи известан парадокс. Када сам је писао, осећао сам носталгију; сада када је читам, осећам носталгију за тренуцима писања. Она је постала моја мала мета-сета. И није више ни важно што „ништа не уме да понови“ удобност детињства. И други су градови и друге године подједнако удобни. И ја сам себи временом постао удобан.
- „Прво писмо“
Прву верзију збирке сам завршио почетком фебруара 2020. Тад сам је слао на пар конкурса, међутим, безуспешно. Онда сам одлучио да кренем са писањем нове, а да „Уџбеник“ стоји у електронској фиоци, на дигиталном облаку. Имао сам чак и одштампану верзију, што је реткост, јер готово да увек пишем на рачунару. Папир често зна да буде преузак за дуге стихове којима некад пишем. Тако су пролазили месеци. Са њима су долазили и концепти друге збирке. Хтео сам да и она има подједнако чврсту форму, слободнију од уџбеничке, али да ипак песме буду организоване у веће целине. Не претерујем када кажем да сам сваке седмице почињао изнова.
У октобру исте године сам уписао факултет. Имао сам срећу да бар првих пар недеља уживо слушам предавања. У свесци за белешке сам на предавању професора Станића почео да записујем неке идеје. То није био први пут. Све моје апликације и сви папири пуни су стихова из којих се, ако имам среће, разграна песма. Предавања из стилистике била су веома плодотворна. Кренуо сам, сасвим спонтано да се играм асонанцама, алитерацијама и римама. Нисам дотад био толико вичан језичким играма. Ритам је увек носио песму, речи у знатно мањој мери. Тада сам записао један стих, који ће се наћи у „Другом писму“ – цитирам белешку: „опит моје младости, опус твога ћутања, опис наше љубави“.
Паралелно са овим литерарним лекцијама, десило се да сам почео потиснуте догађаје да преиспитујем. Или не потиснуте, већ одложене. Неке ствари су се нажалост десиле пре времена. Такав је и случај са смрћу мог оца. Селидбом у Нови Сад као да је почео да ми недостаје. Или боље речено, да ми недостаје део моје личност који је био помирен са њим. Тако су се садржај и форма, та два велика теоријска појма, развијале независно једна од друге и у циклусу „Писма“ успеле да се стопе у заједничко ушће. Тада сам већ знао да то нису песме друге збирке, већ преко потребна лекција у „Уџбенику“. Данас, две године касније, не мислим да ћу ускоро почети да размишљам о новој књизи.
Једне сам вечери, како то бива, пред спавање сео и написао песму. Или, сасвим прецизно, песма се сама написала. Ако сам у првој строфи још увек покушавао да одржим некакву контролу, речи су се у другој строфи надовезивале саме на себе. „Абажури“ су звали „жури“, „дах“ се настављано на „шах“, „ходим“ је хтело да се римује са „бродим“, „сенка“, „сврака“ и „сунце“ су се у локативу уланчавали по лепоти струјних сугласника. Рекао бих да је „Прво писмо“ једина римована песма у „Уџбенику“ иако је у питању само расута рима. Последња два стиха „Другог писма“ такође се римују и мислим да је то било најефектније искоришћена моћ звучања у циклусу. „Последње песмо“, пето по реду, написао сам на Бадњи дан 2021. Оно је хронолошки последње написана песма. И драго ми је да је тако. Њиме се затвара моја прва животна фаза.
На крају бих, као у неком некрологу тим минулим данима, захвалио себи што сам писао о свему. Примећујем да се многих догађаја, не ни толико далеких, не могу сетити, а песме су заиста дивни подсетници, како то кажем у „Успомени“. Рекао бих да сам прерастао „Уџбеник свакодневице“ иако му се свакодневно враћам. И то је добро. Боље и не може бити. Неописиво сам се обрадовао када сам видео дизајн корица Ивана Француског. „Уџбеник“ је заиста као зграда са илустрације – нестваран, али постојећ; непоновљив, али очуван; изгубљен, али са адресом; и само могу да наслутим шта се све у њему/њој налази.
