Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Е-хроника

Вукови Срби, сви и свуда

Др Александар Милановић, Политика

Текстом „Срби сви и свуда”, објављеном у Ковчежићу 1849. године Вук заправо није рекао ништа ново ни ништа другачије у односу на све што је мислио и писао од Писменице српског језика из 1814. надаље. Само је – вођен сјајним осећајем за језик, а данас бисмо рекли и за маркетинг – више него атрактивним насловом привукао посебну пажњу тадашњих језикословаца, као што је ова звучна конструкција о Србима, налик савременоме политичком слогану, привлачном и данас. Многи су овај наслов тумачили, неки су га у суседству чак и карикирали, а да сâм текст никада нису ни прочитали. Шта је Вук хтео рећи трима речима које почињу струјним гласом [с]?

Сада већ као филолог од европског формата, хтео је рећи како сматра да су сви Срби штокавци, и да су сви штокавци Срби. У српски језички корпус Вук, дакле, није рачунао чакавце и кајкавце. Пошао је, очигледно, од лингвистичког критеријума – да се границе међу народима заправо поклапају са границама међу језицима, одбацујући истовремено верски критеријум као релевантан за ову поделу. Већ 1814. Вук је у Писменици, првој граматици српског народног језика, зато и писао о „Србљима греческога, мухамеданскога и римокатолическог вјероисповједања”, тј. о Србима православцима, Србима муслиманима и Србима католицима. Само четири године касније, теоријско-методолошка поставка је иста, али је именовање делимично измењено, па Вук у Српском рјечнику (1818) пише о „Србљима грчкога и турскога закона”. Критеријум који је припаднике трију различитих вера обједињавао био је штокавско наречје, тј. српски језик, по Вуку.

И не само по Вуку. Вођен инспиративним Хумболтовим идејама, читав европски романтизам полазио је од идеје да се читава духовна и материјална култура једног народа остварују у језику, тј. да је језик најзначајнија одлика народа и његово најособеније испољавање, као и од идеје да један народ по правилу говори једним језиком. Сви велики слависти од којих је Вук у првој половини 19. века учио полазили су од идеје да су сви штокавци говорници српског језика, а у тој идеји посебно га је учврстио директни учитељ, прослављени словеначки филолог Јернеј Копитар. Касније ће исти критеријум при диференцирању језика и народа на Балкану применити и утицајни Фрањо Миклошич, Павел Јозеф Шафарик и многи други страни чувени слависти.

И не само страни. Велики број Вукових следбеника, али и његових неистомишљеника, веровао је да су сви штокавци Срби. Било је и оних који су, напуштајући чврст критеријум егзистенције трију наречја, проширивали српски језички простор и ван штокавских терена, чак и терена будућег српскохрватског језика, али су такви интелектуалци били изузеци. Тако је, на пример, за српску културу знамените 1847. године на конкурсу за српску граматику у организацији Матице српске, најстарије српске научне, просветне и културне институције, победио књижевник, научник, публициста и политичар Јован Суботић, а у рукопису његове Српске граматике писало је да српским језиком у ширем смислу говоре – Срби, Хрвати и Словенци! Занимљиво је да је рецензент ове граматике, који је од њој написао веома похвалну рецензију, био нико други до П. Ј. Шафарик.

Но, вратимо се Вуку, и његовоме тексту. Иако у њему, како смо рекли, није било ничега новог у односу на опис српског језика који налазимо у Писменици српског језика (1814),Српском рјечнику (1818) и у другим Вуковим радовима, веома је битно рад „Срби сви и свуда” сместити и у контекст догађаја који су следили непосредно после објављивања. Наиме, овде мислимо на чувени Бечки књижевни договор, постигнут 1850. године на неформалном скупу српских и хрватских интелектуалаца, међу којима је био и Словенац Фрањо Миклошич. Са српске стране учесници су били Вук Караџић и Ђуро Даничић, а са хрватске Иван Мажуранић, Димитрија Деметер, Иван Кукуљевић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић.

Учесници овога скупа нису били делегати било које националне институције, а на састанку су потписали документ који је у сербокроатистици и србистици различито тумачен до данас, будући да је кључни закључак био како „један народ треба једну књижевност да има”, а да ту „књижевност” (тј. културу у данашњем значењу) и њен „књижевни језик” (тј. стандардни језик у данашњем значењу) ваља засновати на „јужном наречју”. Који је то народ, тј. како се он назива, чија је то књижевност и чије је јужно наречје питања су на која се у потписаном документу не одговара, и вероватно је сваки од учесника имао своје одговоре на ова питања. У контексту Вуковог рада објављеног непосредно пре састанка у Бечу, мислимо да се могу наслутити Вукови одговори на наведена питања, иако су на њих баш у Вуково име многи одговарали супротно од оног што у тексту „Срби сви и свуда” пише. Посебно од стварања Југославије до данас. Уосталом, сâм Вук у време о којем пишемо хвалио је, пишући о загребачкој језичкој пракси, само језик илираца Димитрија Деметера и Станка Враза, „који нијесу рођени Срби, па српски тако пишу, да им међу нашијем списатељима није ласно једнаке наћи”.

Даљи развој мисли у хуманистичким и друштвеним наукама у другој половини 19. и нарочито у 20. веку утицали су да се критеријум за разграничење народа и нација измени: место лингвистичког победио је конфесионални, па данас говоримо о Србима тј. православцима, Хрватима тј. католицима и Бошњацима тј. муслиманима. То је у време романтизма било незамисливо, а многи тадашњи штокавци не би се могли чудом начудити како смо их данас национално „класификовали”. Сетимо се, на пример, само највећег тумача дубровачке књижевности, Милана Решетара, који се у 20. веку изјашњавао као Србин католик.

У време у којем смо сведоци настајања нових нација и нових политичких језика из српског етничког и језичког корпуса – што су процеси за које се не сме тврдити нити да су заустављени нити да су завршени – ваља се вратити великим данима када је српска нација стварана и анализирати критеријуме на којима је тај процес извршен. Вуков рад „Срби сви и свуда” у том смислу може бити више него подстицајан.

 

Извор: Политика

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari