Блог
Живели! Мали језици
Стефан Пајовић
Сећам се када ме је у предпандемијско и предкризно време, пријатељ, који је врсни туристички водич, позвао да седнемо у кафану с једним посетиоцем из Литваније. Како то бива, након што смо се заракијали, замолили смо госта са Балтика да нас научи како се на литванском каже „живели“. Након тога, природно је било да он нас упита како се наздравља на српском. У том моменту, пријатељ и ја смо се само погледали, јер смо на трен обојица заборавили једну од омиљених српских речи. Он је затрокирао, јер је водио туре цео дан, па му је мозак једноставно стао, а ја сам био немушт због тога што сам пре деценију и по престао да наздрављам са „живели“, јер сам преузео немачко „прост“.
Као гимназијалцу, који је у то доба натуцао немачки на јадном А2 нивоу, ова реч ми се учинила подеснијом за дату прилику и поприлично обесно сам одлучио да од тада тако наздрављам. Није ми ни на крај памети било да ако не користим неку реч деценијама, она може да ишчили из мог сећања, колико год била учестала.
Иако сам ову здравицу заборавио својеглававо и намерно, овакав сценарио није нимало необичан, јер једна од идеја водиља стварања универзалног светског језика, чији је есперанто најбољи покушај до сада, јесте преузимање најподеснијих речи из светских језика, како би на наједноставнији начин описивале појаве, предмете и радње. Узмимо пример „ловачког авиона“ који и на српском и на енглеском (fighter jet) звучи некако мекано с обзиром на летелицу коју означава, док на руском језику та реч готово да тера страх у кости: истребитель. Не знам шта би творци есперанта рекли за мој избор, али у неком будућем светском језику, ова реч би била мој први избор за тај тип ваздухоплова.
Заправо, сваки језик са завидним бројем говорника представља есперанто за себе, јер у себи садржи позајмљенице. Српски је одличан пример за то, како у себи садржи небројане турцизме, германизме, бохемизме, италијанизме, хунгарологизме, и наравно, у новије доба, англизицизме. Могло би се спорити да је уплив речи из енглеског језика глобални проблем, па тако с времена на време, можемо прочитати како се одбори за стандардизацију језика, примера ради, у Француској, боре да истисну англицизме којима се млађа популација обилато служи. За нас, оваква борба није новина, јер како смо се вековима борили за државотворну слободу, тако смо се вековима борили и за опстанак српског језика. Данас се може рећи да српски језик није страдао од позајмљеница, већ су га оне обогатиле, а када на то додамо успешну Вукову реформу, можемо се поносити тиме да имамо поприлично савремен језик, иако је он у својој бити остао словенски (што га чини релативно тешким за учење).
Ипак, сведоци смо да иако је проценат писмености у Србији на завидном нивоу(званично, број неписмених не би требало да прелази 3% популације), функционална неписменост је и те како узела маха. Овај проблем су на светлост дана изнеле друштвене мреже и већа медијска експонираност појединца, па је јасно да велики проценат становништа има проблема да срочи своје мисли у колико-толико кохерентну реченицу или изјаву. Да ли ова немуштост иде директно на душу наставника српског језика на свим нивоима школовања или се може приписати свеопштој ентропији пост-југословенског друштва какво Србија још увек јесте, мање је битно. Важно је указати на једну другу, савремену појаву: неприродно експоненцијално увећање броја говорника енглеског језика у нас.
Наиме, ако претражимо базу Агенције за привредне регистре или још једноставније, окренемо се око себе на улици, видећемо буљук натписа на енглеском језику. Такође, тешко је пронаћи или замислити радну биографију без навођења познавања енглеског језика. Овакво стање се може приписати помодности, попут Дел Боја који се у Мућкама дичи (не)познавањем француског језика, али чињеница је да колико год свакодневно били уроњени у енглески језик, наше језичке вештине су на прилично ниским гранама, чак испод разговорног нивоа. Примера ради, лингвисти би требало да ураде истраживање на правним факултетима у Србији и утврде који проценат будућих правника живи у уверењу да студирају на Faculty of Low(„лоу“), уместо на Faculty of Law („лó“); резултати би били запањујући. Елем, сада би неко упитао какве везе има то што Срби пословично изврћу називе на енглеском језику и тако кваре језик који нити им је матерњи, а у добром броју случајева, није им ни драг?
Има везе, јер сва је прилика да је овакво присвајање и накарадно коришћење страног језика заправо прва фаза настанка пиџина. Пиџини су језици посредници који су настајали током трговине, када трговци нису говорили истим језиком. Пластично објашњено: пристане западна каравела поред неког острва у тропском мору, довеслају до ње домороци са чамцима натовареним робом и онда се и једни и други деру на својим језицима, па ко шта разуме. Након неколико сусрета, домороци науче пар речи које су Европљани викали, усвоје их у свој језик и неколико деценија касније настане пиџин (а након њега, неретко и креолски језик). Неки од примера оваквих језика су Ток Писин са Папуа Нове Гвинеје, Спанглиш (мешавина шпанског и енглеског језика), разноразни афрички пиџини, итд. Наравно, и европски трговци покупе пар речи од домородаца („џунгла“, „пиџама“, „чај“, или „кенгур“) и понесу их у отаџбину, али далеко од тога да њихов матерњи језик буде имало измењен због овог незнатног лексичког уплива.
Током дуге и богате историје, српски народ је више пута био у вазалном положају или смо били окупирани, па ипак, не би било фер рећи да смо икада били колонизовани као неке афричке или америчке земље. Но, глобални неоколонијализам је и те како жив и код нас се промаља путем језика, али и тржишта рада. Колико је само огласа где се траже „Ај-Ти консултанти“, „фронтенд девелопери“ и „дата платформ продукт менаџери“. На страну што се називи ових занимања не могу превести, већи проблем лежи у тексту оваквих огласа, где се познавање енглеског језика обично наводи при крају неопходних квалификација или се чак уоште и не наводи, јер је те послове немогуће обављати без знања енглеског, па зашто наводити то као услов.
Овде долазимо до сржи тематике, а то је питање којим језиком заправо говоре људи из ових бранши? Реченица: „Почећеш као џуниор девелопер “ нит је на српском, нит је на енглеском, већ је формално у питању ништа друго до раније поменути пиџин. Културолошки посматрано, историја се понавља, јер српски радници бременити знањем, веслају ка великим страним компанијама које попут некадашњих трговачких бродова са Запада нуде домороцима разноразна богатства и новотарије. У том процесу, наш човек учи њихове термине и усваја их у свој језик, претварајући српски у посреднички језик.
Овакво мњење је интересантно са лингвистичког становишта, али културолошки не мора бити негативно као што је колонијализам био погубан за мале народе и њихове језике. Наиме, неоколонијализам наступа под плаштом меке моћи, па је теже одгонетнути његове законитости, али чак и помодни Срби у себи носе прећутну језичку свест о свом матерњем језику. Колико год се трудили да огласи и називи фирми буду вербатим преузети из енглеског језика, они ће увек бити перципирани као стране речи. Можда се деси да „флајер“ замени „летак“, али тешко да ће „кофи“ икада заживети поред „кафе“, добрано лингвистички утврђене „кахвом“ и „кавом“.
У мом случају, јасно је да „прост“ није наша реч и да се не уклапа у српски културни миље, па су тим знатно мање шансе да остане у језику и истисне српско „живели“, иако је језик неумитно притиснут сличним туђицама. Што се кафанске приповести тиче, друг и ја смо се, након пар минута, сетили пропратног слогана уз дуњевачу и научили нашег госта како да правилно наздрави на језику домаћина. Но, да не чује зло, ја сам одбацио „прост“ и преузео руско „наздаровје“ како бих се лакше присетио матерњег језика када за десет година опет одлучим да силом прилика наздравим на српском.
