Блог

Видимо се у читуљи на руски начин

Стефан Пајовић

Када се новембра 2023. године серија Слово пацана. Кровь на асфальте појавила на популарном руском стриминг сервису, малo ко je очекивао да ће доживети толику популарност. Млада глумачка постава и тематика која на први поглед делује прежвакано нису много обећавали. Па ипак, за само две недеље, серија је постала најгледанија у целој Русији. Попут ненаданог успеха Нетфликсове „Игре лигње“ (2021), публици се толико допала да је реклама ишла од уста до уста, па је број обожаватеља порастао до те мере да је редитељ био принуђен да поново сними завршну сцену када је оригинална верзија процурела на интернет. Но, кренимо редом.

Поднаслов „Крв на асфалту“ је разумљив, а ни „Слово“ није толико загонетно ако знамо да је у црквенословенском „слово“ било „реч“. Дакле: „Реч пацана. Крв на асфалту“. Пацан би се могло на српски превести као „тип“, „лик“, „момак“ или пак, „јуноша“. Право значење ове речи је необично и у изворном руском. „Пацан“ се први пут појавио 1928. године код Шолохова у Тихом Дону у значењу „млађи деликвент“. Овакво тумачење и данас држи воду, али је реч постала неутралнија, ближа енглеском guy, као у наслову серије FamilyGuy. У руској хит серији, већина главних ликова су пацани, односно „матаљчики“, припадници тинејџерских уличних банди око којих се врти цео заплет. Ко није у банди, добије етикету „чушпана“.

Ако вам ови термини не звуче превише словенски, осећај вас не вара. У питању је сленг повезан са татарским језиком, који припада туркијској групи језика. Ништа необично с обзиром на место радње: град Казањ у републици Татарстан, где више од половине становништва чине Татари. Ту се касних седамдесетих година прошлог века јавио „казањски феномен“, односно формирале су се банде малолетника које су имале унутрашњу хијерархију. У савремено доба, један бивши члан банде написао је књигу о својим искуствима која је послужила као испирација за серију. Аутор монографије је чак унајмљен као консултант на изради сценарија. Малолетничке банде су добијале имена према делу града у ком су настале, па се тако група коју пратимо у серији назива Универсам, према Универсамском крају. Овај назив је измишљен, али називи других банди су стварни, попут Чајника. Правила унутар банде су строга, али јасна: збор у крају сваки дан; једини изговор за изостанак је смрт мајке или проблеми с полицијом. Ко хоће да ступи у банду, мора прво да се испред свих потуче са постојећим чланом.

Тиме долазимо до лика АндрејаВасиљева, дечака који одраста у блоковима Казања и има дар за музику. Када га наставница енглеског задужи да подучи свог вршњака Марата, који је члан банде, Андреј пожели да постане матаљчик и ту почиње прави заплет. Видимо како ове тинејџерске „групировке“, како их је означила полиција, у почетку имају безмало корективну улогу у друштву, помажући породицама својих чланова. Добар део њих ће касније, током смутних деведесетих, израсти у праве криминалце, попут оних које смо гледали у Сашиној екипи (Бригада), али и домаћем филму Видимо се у читуљи (1994). Заправо, једна од сцена је истоветна српском документарцу: црно-беле слике преступника-глумаца са именима правих криминалаца и начином на који су касније скончали. Једина разлика је што Слово пацана приказује њихове саме почетке, када су још увек били деца.

Реакција друштва на појаву ових групица оличена је кроз полицијског инспектора Иљдара, као и организацију комунистичке омладине, нешто попут СКОЈ-а, који желе да преваспитају омладинце, пре него да их слепо кажњавају. Ту долазимо до шкакљивог питања како су данашње руске власти, које се наново надгорњавају са Западом, реаговале на ову провокативну серију која обилује насиљем. Када су аутори серије најавили кастинг у Казању, локалне и покрајинске власти су им забраниле снимање, јер су се бојали да ће им град изаћи на зао глас. То је заправо тачно, јер савремени Казањ, или како га често називају, „трећа престоница Русије“, данас изгледа потпуно другачије у односу на пре четрдесет година. Због тога су све сцене снимане у Јарослављу, ближе Москви.

Тачку на расправу о евентуалној забрани серијала, ставио је нико други до славни руски режисер Никита Михалков. Сматрао је да је бојазан да ће савремена омладина поћи путем ликова са малог екрана „огромна глупост“, док је режисер, Андреј Золотарев, рекао да је главна порука Слова пацана да „зло рађа зло“. Тако је серија од степње да ће бити забрањена, стигла до тога да ће највероватније ове године бити приказана на каналу са националном фреквенцијом, наравно, уз ознаку „18+“. И не само то, почетком 2024. године креће снимање друге сезоне (прва има осам епизода). Судбине многих ликова су остале неразрешене, иако је наратив мајсторски заокружен. У уводној сцени прве епизоде видимо Андреја како свира на клавиру, што је уједно и завршна сцена последње епизоде. Ипак, композиција и контекст су се радикално изменили како би одразили промену која се десила у његовом животу, као и у животима других протагониста: од класичне музике до „Седаје ноћи“ [„Сива ноћ“], поп-шлагера Јурија Шатунова. Иначе, серија је подсетила публику на многе друге извођаче из осамдесетих и њихове хитове у новом аранжману.

Све у свему, Слово пацана. Крв на асфалту оживљава тематику која је за данашњу руску омладину историјска, јер нису искусили живот у Совјетском Савезу. Популарност серије може се објаснити и тиме што је негде између масовне продукције сапуница руске кинематографије и пуке имитације тематике са Запада. Са невеликим буџетом од сто милиона рубаља (око 120 милиона динара), аутори су успели да прилагоде словенски културни феномен модерном тржишту забаве у облику бинџовања серија путем онлајн сервиса.