Матрикс

превео са енглеског језика др Стефан Пајовић

Амерички студенти траже „упозорења на окидаче“ за књижевност

Алисон Флад, Гардијан, 20. мај 2014. године

Међу књигама које садрже потенцијално стресне описе налазе се Свет који нестаје, Велики Гетсби и Госпођа Даловеј.

Студенти у Америци већ неко време траже да се „упозорења на окидаче“ уврсте у књижевна дела која се баве темама попут силовања или рата.

Захтев је формално упутио студентски парламент Универзитета Калифорније у Санта Барбари, према писању Њујорк Тајмса, који такође наводи сличне захтеве студената са Колеџа Оберлин, Универзитета Ратгерс, Унивезитета Мичигенa, Универзитета Џорџ Вашингтон и са других места.

Међу књигама које су студенти потенцијално означили као оне којима су неопходна „упозорења на окидаче“ – термин којим се читаоци упозоравају да следи потенцијално узнемиријућ садржај – налазе се Свет који нестаје Чинуа Ачебе, Велики Гетсби Френсиса Скота Фицџералда, Госпођа Даловеј Вирџиније Вулф и Млетачки трговац. Нацрт смерница упозорења на окидаче, које наводи портал Инсајд, служи се Ачебеовим познатим списом као примером дела којем је неопходно упозорење, наводећи да је његов роман „тријумф књижевности који свако на свету треба да прочита. Ипак, он може бити окидач читаоцима који су били жртве расизма, колонијализма, верског прогона, насиља, самоубиства, итд.“. „Преиспитивања самоубилачких тежњи у Госпођи Даловеј могу бити окидач за болна присећања студентима који пате од самоповређивања“, написао је један студент са Ратгерса, након чега је сугерисао да је „постизање компромиса између заштите студената и обране њихових грађанских слобода императив у односу на остваривање образовног потенцијала академаца нашег универзитета“, као и да се ово може постићи уз помоћ упозорења на окидаче, јер се тиме не би нарушио заплет дела, али би студенти „унапред знали да ли ће се на неким предметима дискутовати о трауматичним питањима“.

„Пример упозорења на окидач у Великом Гетсбију би гласио: УО: “самоубиство“, „насиље у породици“ и „сцене насиља“, написао је он. „Такође, професори би могли да дисецирају одломке из наратива тако да упозоре своје студенте који одељци или томови књиге садрже овакве окидаче, а који су сигурнији за читање. Овиме би се студентима омогућило да анализирају одломке у којима нема окидача, али и да се врате на одломке са окидачима када у потпуности буду спреми за то“.

Студенткиња са Универзитета у Санта Барбари рекла је Њујорк Тајмсу да је била потакнута да предложи увођење упозорења на окидаче након што јој је на предавању пуштен филм са сценама насиља и силовања. Рекла је новинарима да је и сама била жртва сексуалног злостављања и да „човек изненада осети стварну претњу по сопствену безбедност – чак иако је она умишљена. Заробљени смо у учионици из које нема излаза, а све ида покушамо да побегнемо, то ће морати да буде крајње јавно“.

Како је кренула да кружи критика концепта упозорења на окидаче на универзитетским књижевним предметима – један професор је изјавио за Њујорк Тајмс да „основна претпоставка да студенти не треба да буду приморани да се бавим нечим што им причињава нелагоду, јесте апсурдна, па чак и опасна“. Мередит Рејмондо, помоћница декана на Колеџу за уметност и наукуна Универзитету Оберлин, рекла је да је давање упозорења „одговорна педагошка пракса“ и да се противи „тврдњи да 'данашња деца мора да ојачају'“. „Тиме се потпуно маши стварност пред нама. Студенти нам се обраћају са озбиљним проблемима и ми мора да се њима бавимо с поштовањем и на озбиљан начин“, Рејмондова је изјавила за поменуте америчке новине.

У Уједињеном Краљевству, професор енглеског на Универзитетском колеџу у Лондону, Џон Мулан, рекао је да „то никада није било питање, барем колико ја знам“. „Мислим да академици подоста разговарају о томе како поједини књижевни текстови могу бити осетљиви или шкакљиви – заиста о томе разговарамо приватно. Али када донесемо одлуку о предметима и списковима литературе, на њих не стављамо здравствена упозорења. Суштински, књижевност је препуна најразличитијих потресности, провокација, нелагодности, разочарења и срамоте. Она је таква, па је таква. Онога трена када бисмо почели да је облепљујемо упозорењима – чини ми се да би то био пут за лудило“, рекао је Мулан.

„Како ћете одлучити шта је то узнемирујуће и шта неко може да учини против вас [ако погрешно то протумачите]? Опходите се према људима као према бебама, а проучавање књижевности је за одрасле људе на универзитету. Кад сте већ ту, можете ставити натпис уз енглеску књижевност: „Упозорење: овде се лоше ствари дешавају“.