Блог

Све се врти око проклетог динара

др Стефан Пајовић

Када је Боба одбрусио Гиги у култној ТВ серији Бољи живот да све гледа кроз „тај проклети динар“, било је то предсказање за југословенског гледаоца да долазе нова времена где ће хуманистичке вредности бити помешане са капиталистичким, односно да човек почиње да вреди колико и његов буђелар. Капитализам на Западу тада није био новина, а данас се чак говори о неолибералном капитализму, вишем степену проматрања људскости кроз монетарну вредност појединца или групе људи.

Сама реч капитализам је поприлично млада, јер је настала половином 19. века, док је њена етимологија болно једноставна: корен речи „капиталитам“ је capita, односно „глава“ на латинском. И заиста, онај ко поседује капитал је главешина у данашњем друштву.

Када говоримо о друштву, за разлику од етимологије термина капитализам, концепт поседовања добара и вредновања појединца на основу истих нераскидивно је везан за почетке људске цивилизације. Било да говоримо о земљорадничким заједницама или ловцима-скупљачима, чим су појединци одлучили да се више баве грнчаријом или израдом одеће него примарном делатношћу своје заједнице, добили смо и прве мини капиталисте. Од праисторије, па до данашњег дана, капитал је одувек постојао као друштвени фактор, некада мање, а некада више битан, али је свакако постојао. Примера ради, средњовековни европски краљеви јесу своју власт заснивали на Божјем провиђењу, али тај принцип владавине је ишао руку под руку са огромним економским диспаритетом између њих и њихових поданика. Другим речима, нико није могао да припада вишем сталежу европског друштва без покрића у капиталу, била то имања или новац.

Устројство данашњих демократских друштава је готово истоветно, само су се изговори променили. Некада парија није могао постати краљ, јер њега поставља Бог, а данас се не може владати ако не победите на изборима, што је немогуће без кампање и лобирања који коштају милионе. Ту долазимо до питања маргинализованих група чија се структура мењала кроз векове, али им је једна увек била ствар заједничка: нису могле да побољшају свој друштвени статус, јер им је мањкала економска моћ, односно били су искључени из токова привређивања.

На овом месту ћемо се поздравити са Карлом Марксом који је фамозно скренуо пажњу на потмулу улогу капитала и преселити се у Линколнов кабинет септембра 1862. године када је сачињена Прокламација о еманципацији. Она је ступила на снагу dejure1. јануара наредне године, а defactoнакон краја америчког Грађанског рата и војне победе снага Уније. За Афроамериканце који су диринчили на плантажама земљопоседника на југу Америке, укидање ропства није донело тренутну промену. Они јесу били слободни, али ако су се према вама односили као према подљудима цео живот и све што сте икада радили за живота је брање памука, све су шансе да ћете остати на истом пољопривредном газдинству и наставити да обављате исти посао, само са мање шибања и овај пут уз цркавицу као надокнаду. Баш из тог разлога, Очеви нације се нису одлучили на овај потез скоро век раније током Америчког рата за независност, јер су знали да ће бити мртво слово на папиру који ће младој држави донети више проблема него користи.

Укидање ропства у Америци је политички процес који и дан-данас траје, а који је само започео у другој половини 19. века. Данашњи покрет „Животи црнаца су важни“ [BlackLivesMatter] савремени је одјек и још једна етапа еманципације афроамеричке популације због тога што ниједан политички чин не може надоместити огроман економски јаз, па макар он привидно био премошћен век и по раније. Све док у америчким градовима постоје фактички гетои у којима велику већину чини црначка популација, Линколнова визија, ма колико год била прогресивна и у крајњем случају, човекољубива, не може до краја бити остварена. Капитал претходи политици и никако обрнуто.

Елем, погледајмо још једну економски маргинализовану групацију и то највећу по бројности: жене. За овај пример не мора да путујемо кроз време, нити да превалимо хиљаде километара, довољно је да промотримо садашњи положај жена у Србији. Колико сте само пута на прозападним и умереним медијима могли чути и прочитати следеће фразе: „равноправност полова“, „насиље над женама“, „жене су мање плаћене од мушкараца за исти посао“, „оснаживање жена“, итд. Невладине фондације покрећу разноразне кампање и организују форуме са циљем поправљања положаја жена у друштву, али сав тај напор је уметан, тј. представља слабашну замена за природан процес изједначавања полова који овакви усиљени напори само спутавају.

Ко стварно жели да се позабави овим питањем и смета му што жене играју друштвеног сидраша, треба да угаси медије и крене да претражује сајтове Ај-Ти компанија у Србији или како би то какав полицијски истражитељ рекао: да прати траг новца. Наиме, коме је данас до богаћења у Србији поштеним радом, он ће се пре или касније заинтересовати за позицију Juniorprogrammerи њој сличне.Како наше Ај-Ти компаније прате светске трендове, сва је прилика да у секцији „Запослени“ на веб-сајту постоје сличице свих упосленика који дају инстант приказ положаја жена у друштву. Похвално је што се ситуација знатно поправила у протеклој деценији, али и даље на овим страницама доминирају мушки ликови, нарочито када су посреди руководеће позиције.

С друге стране, када одете на сајт неке основне или средње школе, женска лица су та која вам се осмехују у одељку „Наставни кадар“. Ствар је врло проста, од просветарске плате се тешко може скрпити крај са крајем, тако да мушкарци који себе виде као стуб (будуће) породице, хрле у професије које им то могу обезбедити, а Ај-Ти сектор је управо таква грана привреде. Овакав родни дисбаланс је слика и прилика (али дословно) српског друштва које је привредно још увек партијархално, јер жене још увек не привређују довољно да би постале финансијски независне. Као што смо видели на примеру некадашњих робова у Америци, без самопривређивања нема истинске еманципације српских мајки и сестара, док је сав труд НВО сектора пука козметика која је на дуже стазе штетна по маргинализовану групу коју треба да заштити. Политичкој Српкињи је потребан капитал да започне сопствени бизнис, а не летак о родној равноправности. Месечни приходи од минумум шест цифара најбоља су лекција из феминизма.

Напослетку, вратимо се на серију Бољи живот и лик који тумачи Драган Бјелогрлић. Сценаристи ове југословенске драме, Синиша и Љиљана Павић, вероватно су замислили лик Слободана Бобе Попадића као весника нових времена, јер он током радње серије постаје пунолетан. Како његов отац све време маше неплаћеним рачунима, Боба схвата да салонски стан у центру Београда и запослење у државном предузећу нису никакав капитал у времену које долази, па попут брата и сестре креће да сам крочи пут ка наговештеном бољем животу.

„Имати свој динар“ није никакав мудри савет југословенског социјализма на самртној постељи, већ универзална истина. Друштвено устројство ће увек покушати да прогура другачије вредности, било да је то Божја воља или су то „неотуђива права човека“, али економска независност остаје једини прави репер слободе. Колико год другачијих слобода капиталистичко друштво нудило појединцу, он их може досањати тек када се финансијски осамостали. До тада, он је ништа друго до маргинализован роб кога ословљају са „грађанин“, односно слобода се не може зарадити нити у пољу памука, нити за касом у пиљари, већ на радном месту које генерише додатни профит.