Досије
Мишљење
Посредовање Запада? Нека, хвала
Срђан Шљукић, Нови Сад
Последњих се месеци (можда и нешто више) на западном делу Балкана опет „закувало“. Сведоци смо скоро свакодневних „запаљивих“ изјава политичара са различитих страна, које у сваком иоле нешто старијем посматрачу неминовно изазивају зебњу и страх од повратка у деведесете године прошлог века, када је на овим просторима вођено неколико ратова и када су страдања била свакодневна. Сви погинули, рањени и прогнани нису ни до дан-данас пребројани, а и они који су овакву судбину избегли добро памте године немаштине и трајне бојазни за безбедност, како сопствену, тако и чланова породице. Било – не повратило се, то је свакако најчешћа реакција свих оних који су деведесете живели и преживели. Међутим, дешавања чији смо сведоци као да наговештавају понављање тих истих, тако омражених деведесетих година. У Македонији, где је политичка криза тренутно акутна, сукоб је већ избио и прелио се изван институција, претећи да прерасте у насилан обрачун; хапшење и затим ослобађање Рамуша Харадинаја било је праћено ратним претњама Србији ако он буде изручен; албански политичари у Прешевској долини за свог премијера јавно означавају председника владе Албаније; у БиХ не јењава притисак на Републику Српску да се повинује централизацији ове нефункционалне и од стране већине становништва нежељене друштвене творевине; у Хрватској нетрпљивост према према преосталим (малобројним) Србима не јењава; мало-мало, па се појави вест од додатном наоружавању балканских војски.
Од сукоба из времена деведесетих прошло је већ две деценије, читава једна генерација. Током целог овог периода, као и у току самих сукоба, главни посредник на Балкану био је Запад, тачније најмоћније земље Запада. Западне владе, НАТО и ЕУ били су главни „помиритељи“, „умиритељи“, „чувари мира“ и слично, улажући, према њиховим сопственим речима, велике политичке напоре (праћене замашним финансијским средствима) да очувају крхки балкански мир и убеде балканке народе и владе да се оставе сукобљавања и окрену демократском суживоту и економском просперитету. С обзиром на то какву ситуацију данас имамо, то посредовање Запада доживело је потпуни неуспех; изгледа да је све било узалуд, да се ништа свих ових година није променило, да је регион поново постао „буре барута“. Постојале су добре намере, били су на располагању огромни ресурси (политички, економски, војни, медијски, итд) и опет ништа. Ова је чињеница толико очигледна да је не негирају ни западни посматрачи, по правилу склони да сву кривицу пребаце на „ирационалне“ балканске актере, бескрајно тврдоглаве и увек спремне да се међусобно побију. Један од њих, Џон Р. Шиндлер (John R. Schindler), стручњак за безбедност и контраобавештајац, у ауторском тексту за „Обзервер“ (Observer) позива Запад да призна своје грешке на Балкану, којима он сматра признавање комунистичких граница и инсистирање на мултикултуралности и да се прихвати Вилсоновске политике са краја Првог светског рата, која подразумева стварање етнички хомогених националних држава (између осталих и Велике Албаније), све са циљем да се предухитри мешање Русије.
Признање да је сопствено деловање било погрешно представљало би хвале вредан морални чин, да није реч о политици која се поиграла животима и судбинама милиона и сада хоће да се „игра“ даље, као да се ништа није догодило; управо као у некој дечијој работи. Наравно, овде је ствар много озбиљнија и не може да буде сведена на пуко инфантилно „ето, погрешили смо, али нећемо више“. Другим речима, политичко деловање носи са собом и неизбежну одговорност. Како је заправо изгледало то западно посредовање на Балкану? Одговор на ово питање, логично, може нас приближити откривању разлога неуспеха, а тиме и спречавању обнављања сукоба.
Ако ћемо се позвати на науку, која и овде има своје место, онда можемо рећи да је посредник у сукобу дефинисан својом функцијом, а она је да свакој страни пренесе аргументе друге стране, чиме се уклањају ирационалности, агресија и тензија (нереалистични елементи) и „огољавају“ позиције двеју страна; након овога, спор је могуће решити и на други начин, без сукоба.¹ Ово је могуће јер сукоб није циљ по себи, већ средство за остваривање одређених интереса. А како су се понашале западне владе, НАТО и ЕУ током сукоба вођених на овим теренима деведесетих година и након тога? Сва њихова политичка моћ била је усмерена на сламање воље и отпора једне стране – српске. Једино је српска страна била бомбардована (ови су напади укључивали и војне и цивилне циљеве), како 1995, тако и 1999; једино је од српске стране тражено да се разоружа; једино је српска страна била оптуживана за „прекомерну употребу силе“, што је био еуфемизам за настојање да се друга страна спаси од пораза; једино су српској страни наметнуте строге санкције, које су укључивале све области живота; српска је страна непрекидно сатанизована у западним медијима, на отворено расистички начин, уз беспримерне и безброј пута поновљене лажи; на разним преговорима на српску је страну вршен притисак да се „уразуми“ и прихвати оно што Запад нуди. Истовремено, Запад је спремно и хитро признао независност Словеније, Хрватске, БиХ и Македоније, помажући овим творевинама да уђу у све међународне институције; санкције у сфери наоружавања свесно су и масовно изиграване, а такозване „демилитаризоване зоне“ заправо су биле начин да се избегне пораз на фронту и боље наоружа хрватска и муслиманска страна у Хрватској и Босни; у западним медијима српски су противници увек били жртве, ма шта чинили и ма како се понашали. Етничка чишћења Срба у Хрватској 1995. и на Косову у Метохији нису изазвала никакву оштрију реакцију Запада, из простог разлога што је исти иза њих стајао. Након рата, такозвани „Хашки трибунал“ напуњен је Србима, уз тек понеког представника друге стране; ово је било „исправљено“ пресудама, када су Срби осуђивани на дугогодишњу робију, док су други ослобађани „услед недостатка доказа“; српских је жртава било, али за њих нико није крив, чак ни они који то јесу. Српска покрајина Косово и Метохија упорно је гурана ка проглашења независности, без обзира на то што се томе српска страна противила; та је „независност“ обилато помагана, уз истовремено жмурење на сва кршења људских права Срба на тој територији, а што траје и данас. У БиХ је трајао и траје притисак на Републику Српску да се одрекне својих ингеренција и своју судбину стави у руке друге стране; само је у Србији Запад инсистирао и инсистира на аутономији појединих територија (Војводине и Рашке области), помно бдијући над правима мањина; за своје ометање повратка Срба и кршење њихових елементарних права Хрватска није никад била озбиљно укорена, већ је награђивана.
Да ли је описано понашање Запада подударно са улогом посредника? Наравно да није. Горњи опис заправо савршено одговара понашању актера у сукобу, који јасно заузима страну и настоји да победи свог противника. Већ и сасвим кратак увид у деловање Запада на Балкану говори нам да су западне владе, НАТО и ЕУ све време заправо само „глумиле“ посреднике, док су на делу на сваки начин помагале само једну страну и то увек ону која је била супротстављена српској. А то чине и данас. Ако једну сукобљену страну непрестано притискате и тражите од ње уступке, а другу на сваки начин помажете и са њом координирате акције, ван сваке памети је да се сматрате посредником. Бити лажни посредник заправо је врло лагодна позиција, без икакве одговорности: у прилици сте да сопствене интересе поистоветите са настојањем да се успостави мир и да стога свако опонирање вашим циљевима изгледа као противљење миру.
Западно посредовање на Балкану било је неуспешно, јер и није било посредовање, него учешће у сукобима. У балканским је догађањима Запад заправо следио и следи своје интересе, које жели да оствари и употребом силе, ако то већ другачије није могуће. При томе је редовно користио „домаће“ актере, уместо да сам „прља руке“. И то је главни узрок данашњих немира и „закувавања“. Отуда је некакав наставак Западног „посредовања“ заправо сигуран залог нових сукоба, а не мира и помирења. Што балкански народи ово пре схвате, утолико боље за њих.
Село Бегеч, 04.05.2017.
Аутор је професор на Филозофском факултету у Новом Саду
