Блог

Какво нам је образовање заиста потребно?

Срђан Шљукић

Ових је дана званично окончана јавна расправа о Нацрту стратегије развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године (у даљем тексту: Стратегија). Стратешко размишљање о развоју образовања и васпитања је неопходност у савременом свету, јер је друштвени подсистем образовања и васпитања од изузетног значаја како за економски и свеукупни развој одређеног друштва, тако и за друштвену (националну) интеграцију. Отуда свакако постоји потреба за израдом оваквог једног документа, чиме би требало да се докаже да Република Србија дугорочно размишља о својим стратешким интересима у овој области.

Здраворазумско потцењивање значаја различитих стратегија ове врсте, изражено кроз став „па стратегије се ионако не испуњавају, већ заврше у некој фиоци“ јесте наивно и потенцијално веома опасно и штетно. Наиме, тачно је да некаква стратегија може да заврши и у фиоци, али то нипошто није нужно, као што није нужно ни да у тој истој фиоци остане. Једном усвојена, она постаје основ за доношење закона и уредби, које нам се не морају свидети. Они који их евентуално донесу тада не само имају легално и легитимно упориште, већ и незадовољницима могу са правом рећи: „Нисте се бунили када је стратегија усвајана, шта сада хоћете?“. Стратегија о којој овде говоримо није изузетак, а њен се значај тешко може преценити. У школама и на факултетима се, у дословном смислу те речи, ствара будућност једне земље. Каква ће она бити и да ли ће је уопште бити, нипошто није свеједно.

Образовно-васпитни подсистем друштва има две главне функције. Прва се састоји у преношењу одговарајућих знања и општекултурних тековина, зарад репродукције, развоја и унапређивања привредног система, као и целовитог друштвеног развоја. Друга је друштвено-интегративна, а она подразумева стварање друштвене солидарности путем преношења заједничких вредности и ставова и неговања и развијања националног идентитета. Погледајмо сада, сасвим кратко, како се према овим функцијама односи стратегија коју  разматрамо.

У погледу остваривања прве наведене функције, у Стратегији је недовољан нагласак стављен на усавршавање наставника у струци којој припадају, односно на континуирано праћење нових сазнања у областима за које су стручни и која предају у школама и на универзитетима. Насупрот овоме, јако је пренаглашена потреба додатног образовања и обуке наставника у областима које немају додира са њиховом струком и то толико да се чини да су те области заправо важније од самог стручног знања: превенција насиља у школи, ненасилно решавање конфликата, интеркултуралност, толеранција, родна равноправност, препознавање екстремизма и сл. Наравно, овим не негирамо потребу да наставници треба да стекну одређена знања и вештине када је реч о превенцији насиља у школама и сл, већ истичемо да постоји изразит дисбаланс између ове две групе активности и то на штету уже стручног знања. Са правом се овде може поставити и питање ко ће вршити ову врсту додатног образовања и обуке наставника. Уколико ће се тај посао препустити појединим НВО и то без озбиљног преиспитивања њиховог не само стручног, већ и друштвеног кредибилитета, онда то може створити додатне проблеме, уместо да се постојећи проблеми решавају. Поменути дисбаланс, сасвим извесно, водиће недовољном испуњавању једне од основних функција образовно-васпитног подсистема и друштвеним дисфункционалностима. Уколико у усавршавању наставника предност дате садржајима који се темеље на (либералној) идеологији, не можете очекивати да ће они бити ваљано оспособљени да ученицима пренесу одговарајућа знања и од њих створе зналце свога занимања. Уместо тога, добићете идеолошки „издриловане“ наставнике и, вероватно, исту такве ученике. Стручност ће трпети, а са њом и привреда и целокупан друштвени развој.

Када је реч о друштвено-интегративној функцији образовно-васпитног друштвеног подсистема, у Стратегији се на великом броју места говори о националним мањинама и рањивим групама и о потреби њихове интеграције у образовни систем, док је питање потребе неговања националног идентитета изразито запостављено. Израз „национални идентитет“ спомиње се само на два места и то када се говори о основном образовању и васпитању. Он се ниједном не спомиње у одељцима посвећеним средњем и високом образовању. Истовремено, израз „српски национални идентитет“ се уопште не користи у Стратегији. С обзиром на то да друштвено-интегративна функција образовно-васпитног друштвеног подсистема има за једно друштво огроман значај, ово се може сматрати недопустивим. Неговање националног идентитета, љубави према своме народу и земљи, солидарности у односу на све грађане, схватања да сви грађани према својој отаџбини имају одређене дужности, јесу елементарна претпоставка не само функционисања једног друштва, већ и његовог опстанка. У целини гледано, да није насловне стране Стратегије, на којој стоји се спомиње Република Србија, чак и веома пажљиви читалац не би баш био сигуран о којој земљи говори овај документ.

Два најзначајнија предмета за друштвено-интегративну функцију образовно-васпитног подсистема јесу Српски језик и књижевност и Историја. Без доброг познавања српског језика нема и не може бити ваљане друштвене интеграције у ниједном њеном аспекту. Стратегија препознаје значај Српског језика и књижевности, али на веома стидљив и недовољан начин, а и то са нагласком на дијаспору, као да у самој Републици Србији то једва да је потребно. С обзиром на то да је број часова матерњег језика (српског као доминатног и службеног, али и осталих) у Србији знатно мањи него у неким другим европским и неевропским земљама и на велики значај изучавања језика и књижевности, као један од циљева морало би се поставити и повећање броја часова матерњег језика и књижевности у основним и средњим школама. Такође би требало повећати и број часова Српског као нематерњег језика, који је сада недопустиво мали (у неким разредима је на нивоу броја часова страног језика) и негативно се одражава на интеграцију националних мањина.Између осталог, недовољно познавање српског језика може резултовати смањењем могућности уписа и похађања високог образовања, које је махом на српском језику. Српски језик као нематерњи у Републици Србији не сме и не може имати третман страног језика у образовном систему, као што је то сада случај.

Када се ради о настави Историје, она се у Стратегији уопште не спомиње, што је велики пропуст јер се ради о једном од два кључна идентитетска предмета. Данас у Србији, у најмању руку, постоји потреба увођења додатних активности везаних за наставу Историје, као и потреба повећања броја часова Историје у средњим стручним школама, у којима је тај број недопустиво мали. Млади људи који не познају сопствену историју представљају идеалан материјал за различите врсте манипулације и „друштвеног инжењеринга“.

Коначно, у Стратегији је физичко васпитање готово потпуно запостављено, премда је познато да оно има велики значај за здравље и способност младе популације (а тиме и за укупни друштвени развој), као и за одбрану земље. Важност физичког васпитања ваља да буде препозната не само када се ради о основним и средњим школама, него и у високом образовању. Другим речима, требало би вратити часове Физичког васпитања и спорта на универзитете и високе школе струковних студија.

Уколико Нацрт стратегије развоја образовања и васпитања до 2030. године буде усвојен онако како је предложен, његови недостаци које смо горе навели (а има их још и то доста) могу, временом, проузрочити озбиљне дисфункционалности у српском друштву. Уместо здравих и стручних младих људи, који воле свој народ и своју земљу, добијаћемо дезоријентисане индивидуе које не хају ни за какав колективитет, али су зато вема погодни као прекарна радна снага.

Коме је то у интересу, просудите сами.

Село Бегеч, 12.03.2021.