Досије

Мишљење

Како нам је Запад извезао "робу с грешком"

Срђан Шљукић, Нови Сад

Пре нешто више од три седмице Словачка је, као земља која тренутно председава Европском унијом, покренула питање неједнаких стандарда у производњи хране и друге робе за бивше комунистичке земље источне Европе. Наиме, велике мултинационалне компаније праве разлику у пласману својих производа између западних и источних земаља, тј. на источним тржиштима продају (исту) робу лошијег квалитета. Ово је нешто што је српским потрошачима веома добро познато и у шта су се много пута уверили. Међутим, са Запада нам не стижу само храна, техничка роба и хемијски производи широке потрошње чији квалитет није одговарајући: постсоцијалистичким друштвима Европе (и не само Европе) већ више од четврт века Запад „извози“ и институције и вредности, политичке, економске и културне, које у земљама свог порекла изгледају другачије и функционишу другачије. Последице овог и оваквог „извоза“ много су теже и далекосежније од извоза мање квалитетне робе широке потрошње.

„Извоз“ институција и вредности, барем декларативно, имао је и има за циљ слободу и економски напредак за сва друштва, за све народе света. Прихватите слободно тржиште, парламентарну демократију, приватизацију свих ресурса, говорили су нам на почетку „транзиције“, па ће сви ваши проблеми бити решени. Међутим, то најчешће није био случај, тј. резултати оваквог „извоза“ редовно су се битно разликовали од резултата постигнутих у индустријским друштвима Запада. Неолиберално „слободно тржиште“ довело је до уништавања домаће индустрије и домаћих банака, повећане незапослености, све већег сиромаштва и неке врсте „дужничког ропства“. У политици, доминира утисак друштвене подељености и политичке нестабилности, која никако да се оконча и као да увек бива изнова произвођена; војне снаге бивају у већем свом делу демонтиране и сведене на минимум; сепаратизам постаје перманентан (само се области које он захвата мењају – кад се један оствари, следи други), чак легитиман. У сфери културе, једно једноумље бива замењено другим, владају цензура и аутоцензура; сви који нису „на линији“ бивају етикетирани као „националисти“, „назадњаци“ или чак „фашисти“ и стављени на „стуб срама“.

Истовремено са лошим резултатима „извоза“ либерално-демократских институција и вредности, утицај Запада, посебно САД и земаља ЕУ, неодољиво се ширио. Западне компаније будзашто су куповале оно што је преостало од домаће индустрије, западне банке преузеле су место пропалих домаћих банака, економску политику више не води домаћа влада, већ ММФ, готово цела економија дошла је у зависан положај. Политички токови су под перманентним утицајем западних влада и њихових амбасада; од стране међународних институција које контролишу САД и земље ЕУ, па и од моћнијих земаља Запада појединачно, непрестано стижу нови захтеви, нове уцене, нови „увиди у стање људских права“ који производе поделе у друштву; држава је слаба и неспособна да контролише своју територију; сврха постојања малобројних војних снага постала је учешће у ратовима и „мировним операцијама“ које воде земље НАТО. У медијима је све више западног капитала и они су у целини „на линији“ такозване „здраве и нормалне“ политике, која се, гле чуда, поклапа са политиком САД и ЕУ; најперспективнији млади умови бивају „исисани“ и прелазе да раде у богата западна друштва; постаје крајње опасно било шта јавно рећи против идеологије и политике САД и ЕУ – уколико се „дрзнете“ да тако нешто урадите, у најбољем случају прети вам друштвена маргинализација. 

Катастрофалан учинак западних институција и вредности у „друштвима-увозницима“ правда се недовољно доследном и непотпуном применом либерално-демократских принципа. Потребан је, наглашаве се, „додатан напор за даље реформе“ како би се невоље превладале и како би се „друштва-увозници“ приближила „друштвима-извозницима“ у погледу резултата друштвеног функционисања и развоја. Недостатак тезе о „додатном напору“ је у томе што траженим „реформама“ никад нема краја, што се „друштва-увозници“ налазе у „перманентној транзицији“. Стално се захтева „демократизација“, „унапређивање људских права“, „престанак мешања државе у економију“, „реформе система“, итд.

„Перманентност транзиције“ у којој смо се као (српско) друштво нашли, заједно са горе споменутим лошим резултатима „извоза“ институција и вредности, даје нам право да се запитамо: како то да једне те исте институције дају баш толико различите резултате? Да нам није „уваљана“ некаква „роба са грешком“? Да нам нису нешто прећутали, нешто изоставили у „упутству за употребу“? Јесу, много тога.

Ако кренемо од економије, лако увиђамо да „апсолутно слободно“ тржиште, тржиште у чије се деловање држава уопште не меша, а које се непрекидно саветује„друштвима-увозницима“, заправо не постоји као такво на Западу. Држава се тамо још како меша у економске токове, протежира на разне начине домаће произвођаче и компаније у свим секторима делатности (од пољопривреде, преко индустрије, све до услуга), како на сопственој територији, тако и када крену у инвестирање у друге земље. Све до избијања економске кризе 2008. године ова је чињеница некако скривана и забашуривана, али је тада тако жестоко избила на површину да је данас јасна свима, осим онима који не желе да је виде, било из идеолошких или из финансијских разлога. Примера ради, када су се неки од водећих западних произвођача аутомобила нашли пред банкротом, западне су државе својим компанијама у овој области помогле огромним новчаним средствима, са оправдањем да се мора спречити пропаст индустрије која запошљава тако много људи и која је једна од кључних за националну економију. Као што је познато, „транзицију“ у друштвима у које је (нео)либерализам „извезен“ карактерисало је знатно сужавање сектора индустрије, што је значило губитак посла за хиљаде и хиљаде људи. „Савет“ (нео)либерала је био да се „губиташи“ ликвидирају, тј. да држава нипошто не покуша да их спашава. Случај банкарског система још је очигледнији. Кризом захваћене финансијске институције на Западу спашаване су са стотинама милијарди евра или долара, како „грађани и привреда не би била упропаштени“; са друге стране, српске су банке немилосрдно ликвидиране као „нездраве“, да би њихово место заузеле стране.

У сфери политике, једна од најважнијих ствари – а то је суверенитет – јесте нешто што су Западне силе задржале само за себе. Вредно је истаћи да се појам и значај суверенитета налазе под ударом упркос улози коју је овај имао у настанку модерних друштава Запада и који и даље и њима има. Суверенитет је претпоставка, гарант и творац слобода у модерним друштвима, јер њих нема без модерног правног система и поретка. Људска права и национални суверенитет су рођени заједно; морал и људска права са једне и власт и сувереност са друге, два наводно супротстављена принципа, заправо су „две стране исте медаље“. Негирања значаја суверености почела су након процеса деколонизације, када су се „нецивилизоване“ области, стварањем сопствених држава, формално изједначиле са својим бившим колонизаторима (Дузинас, 2009), да би се наставила у периоду „транзиције“ у бившим социјалистичким друштвима источне Европе. Другим речима, позивање на јачање правне државе и заштиту људских права, а истовремено негирање суверености која је њихова претпоставка, јесте подла подвала.

Уз државу и суверенитет, оспоравања највише трпе појмови нације и национализма. У настојању да се афирмише „апсолутна, универзалистичка, космополитска позиција глобалног морала“, национализам се своди на шовинизам као морално неприхватљиву појаву и у први план гура „квази-либералистичка мантра“ о неутралности либералне државе. Крајем осамнаестог века, западна су друштва у великој мери хомогенизоване заједнице које усвајају национализам у смислу осећања припадности одређеној култури и одређеној држави. Ни данашња либерална држава не може бити неутрална према култури и мора бити националистичка у смислу афирмације одређене националне културе, обавезне за све чланове друштва: језик, образовање, симболи, ритуали, митови, хероји, институције. „Друштвима-увозницима“ одузима се право на ова значења нације и национализма, при чему се систематски игнорише лако уочљива чињеница да јавна сфера у западним друштвима није мање националистичка него што је то случај у другим друштвима. Познати су испити за добијање држављанства, чијим полагањем морате доказати да познајете језик, културу, симболе и историју државе чији држављанин желите да постанете (Ђурковић, 2005). Стога су узалудне тврдње да западни, „грађански“ национализам и није национализам, већ „патриотизам“ и да се „грађанска нација“ тобоже не заснива на култури, већ искључиво на „привржености политичким принципима демократије и слободе“.

Наредна одлика ове „робе са грешком“ јесте супротстављање сваком облику религиозности. Ништа даље од истине, јер је управо трансформисана религија имала (и има) велику улогу у развоју капитализма, модерног система вредности и друштвено-политичког уређења. Сам принцип индивидуалне слободе, који либерали толико истичу, у тесној је вези са хришћанством (Ђурковић, 2005). Најрелигиозније друштво међу западним друштвима је управо оно у САД, у којем се хришћанске вредности сматрају веома важним и институционално су подржаване од стране саме државе.

„Друштвима-увозницима“ се сугерише да никако не прибегавају употреби силе, а либерализам се представља као изразито пацифистички настројена доктрина која се оштро супротставља реал-политици. Западне државе, наводно, устежу се од употребе силе, како према споља, тако и унутар сопствене територије. Истина је, међутим, другачија: за време ванредног стања и рата, западне државе, ништа мање него друге, прибегавају радикалним средствима како би заштитиле своју безбедност, укључујући суспендовање бројних људских права и огромно проширење овлашћења извршне власти. На војску се на Западу обраћа велика пажња и троше огромне суме новца, што никако није у складу са саветима који се у том смислу дају „друштвима-увозницима“. Либерално-демократске државе још како воде ратове, користећи у њима и средства која нису у складу са међународним правом и која се никако не могу сматрати моралним. Страдања цивила у тим ратовима редовна су појава, премда се број, карактер и значај жртава жели умањити на сваки начин, од прећуткивања и заташкавања, па све до проглашавања цивилних жртава „колатералном штетом“, као што је то било у време агресије на Србију (1999).

Западне институције у „друштвима-увозницима“ не функционишу јер је у питању „роба са грешком“: недостају улога државе у економији, брига о националним ресурсима, суверенитет, нација, религија, војска... Оваква „роба“ нипошто не води друштвеном развоју, слободи и сваковрсном бољитку одређеног  друштва, него његовој трајној зависности од „друштава-извозника“. Ово нас упућује на закључак да су се, у ствари, „друштва-увозници“ желела обликовати не према лику Запада, већ према његовим потребама. Иза „налицкане“ либералне маске крили су се и крију интереси џиновских западних корпорација, банака и влада са њиховим настојањем да становништво „усрећених“ земаља претворе у јефтину радну снагу, у потрошаче робе слабијег квалитета, као и у извор војника за НАТО интервенције против оних који не прихватају да буду „усрећени“.

Село Бегеч, 28.11.2016.

Аутор је професор на Филозофском факултету у Новом Саду

Крај Новог Полиса?

Дузинас, К. (2009). Људска права и империја. Београд: Службени гласник и Албатрос Плус.

Ђурковић, М. (2005). Капитализам, либерализам и држава. Београд: Институт за европске студије и Филип Вишњић.