Култура

Иван Павић, "Вампировић и друге приче", Ʃthos, Београд 2017.

Између пса и вука

Јелена Марићевић Балаћ

Збирка приповедака академског сликара и песника Ивана Павића посве је интересантно насловљена и конципирана. „Вампировић“ је, наиме, насловна прича, али у књизи се налази на последњем месту. Такође, приче по дужини варирају од изразито кратких прича-слика, до приповедака стандардне дужине и композиције. Отуда се и „Вампировић“, као једна од комплекснијих прича, нашла на концу ове кулминативне ниске приповедања. Приче су међусобно повезане приповедачевим осећајем за успостављање веза или аналогија између људи, животиња и предмета о којима пише.

Стварност или сећање пресликани су на слику као у причи „Кратка приповест о пауку“, у којој се сећање на мртвог, изврнутог паука прелило у стварање акварела, који се поновно улио у сећање, будући да му се „изгубио траг“. На тај начин је сећање удвостручено јер постоји као сећање на стварног паука и на његову пројекцију са акварела. У причи „Приповест о заљубљеном краљу“ наратору је студент са Кипра – Димитри, испричао чувену причу о Пигмалиону, његовом вајању кипа Афродите и претварању кипа у девојку. Сећање на причу и оживљену девојку оживотворило се јунаковим сусретом са девојком, која је била веома слична „са описом оживеле мермерне скулптуре из Димитријеве приче“. У том тренутку сијала је звезда Вечерњача, као што се у причи „Поглед са гробља“ са прозора види Зорњача, обележавајући ноћ у којој су се јунаци сусрели са утварама на гробљу. Наравно, Вечерњача и Зорњача синоними су за Звезду Даницу која се види и ноћу и у зору, а понекад и по дану. Дакле, може се рећи да њен сјај непрекинуто траје и да у књизи прича Ивана Павића постаје један од везивних мотива између приповедака.

Композиција, нарочито краћих прича, функционише као не само прича-слика, већ и прича-кончето. Такве су, примера ради, „Сцена из школског дворишта“, „Циганин“, „Шурикен“ и „Чежња“. Писац заправо посредством речи комбинује две слике или две временске равни, а кончето, поента и мали обрт дешавају се у читалачкој свести. У „Сцени из школског дворишта“ наратор говори о сцени када је био у другом разреду гимназије и када је матурант коме се школа згадила шутнуо лопту и разбио прозоре на згради. У следећој сцени видимо наратора две године касније као матуранта, коме је тренутак завршетка школе био један од најсрећнијих. Писац није рекао да се овом матуранту школа згадила, али у огледању две временске позиције у којој се јунак затекао, слутимо да је у оној срећи садржано ослобађање од осећаја гађења. Сличну загонетну пукотину имамо и у причи „Циганин“, где је систем аналогија успостављен између пара јунакових хртова, Циганинових паса и „две одвратне зградурине“, које су изграђене на месту где се налазила Циганинова страћара. У „Шурикену“ управо је шурикен жељени, купљени и предмет који је јунак заборавио у Паризу, окружен мотивима шала којим клошар брише наочаре и трима марамицама које наратор даје клошару да их обрише. Клошар је желео шурикен, наратор га је купио и заборавио у француској престоници, тако да су обојица остала без оштрог предмета. Ироничан писац вероватно је хтео да сугерише како је сâм јунак требало да обрише своје наочаре и оштрином вида увиди да црнцу са шалом није потребна марамица. И у „Чежњи“, коначно, неразумевање управе зоолошког врта за природу односа између јакова и лавова чини кончетистичку основу наратива. Они су између јакова и лавова поставили најпре само решетке, не би ли увидели да је ипак нужно да се они међусобно не виђају.

Наравно, постоји нешто више и судбоносније што повезује све приче ове књиге, већ од самих корица на којима је варирана верзија тарот карте „Месечине“ из романа Последња љубав у Цариграду Милорада Павића. На тарот карти налазе се руски хрт и вук, две куле, персонификован месец и рак код потока, што одговара поглављу „Месечина“: „Пут их је водио кроз област која се зими зове 'између пса и вука', у даљини угледаше две куле“. На корицама књиге остали су само вук и месечина, што кореспондира са насловном причом „Вампировић“, јер је Милосав и „вампир, односно вукодлак“. Отац и син заједно су радили на Последњој љубави у Цариграду: Милорад Павић је писао, а Иван Павић насликао је 23 карте „Византијског тарота“. Како би рекла Мирјана Митровић у рецензији романа, „рука сина и рука оца Павића заиста су створиле магијски привлачно дело у српској култури, у којој породица Павић већ генерацијама мудро и систематично оставља свој траг“. Једним делом, књига прича Ивана Павића кореспондира са романом његовог оца и самим тарот картама. На картама „Точак среће“ и „Свет“ стоје један спрам другог управо јак и лав из приче „Чежња“. Звезда Вечерњача, тј. Зорњача одговарала би карти „Звезда“. „Бојна кола“ могла би да се односе на причу „Двобој“, где врана напада једног од голубова, док би карта „Пустињака“ одговарала причама „Сусрет с монахом“, па и „Месту одржавања прве проповеди“.

Радња ове приче, као и „Сусрета са богињом“ и „Гатова и спаљивалишта“ смештена је у Индију. „Сусрет са богињом“ где препознајемо писца и његову супругу као јунаке, лишен је фантастичних елемената јер је сусрет са богињом Кали, заправо сусрет са прерушеним мушкарцем. Но, у „Гатовима и спаљивалиштима“ и „Месту одржавања прве проповеди“ исти су јунаци: „Ник и Ејми, двоје Лондонаца у касним тридесетим годинама“, који Индију, божанства и јогине заиста срећу и њихови животи прожимају се духом земље у коју су дошли. Ако је у индијској филозофско-естетичкој и религиозној мисли најважнија „атмађана“ – самоспознаја и остварење себе, може се рећи да су јунаци ових прича у Индији пронашли тај пут. То се најдиректније види баш у епилогу приче „Место одржавања прве проповеди“, који се нашао и на задњој корици књиге: „Када кроз твој ум прође крст у облику муње са дијамантским сјајем, наћи ћеш се са оне стране уживања и патње, са оне стране љубави и мржње, са оне стране живота и смрти“.

У „Гатовима и спаљивалиштима“ у љубавни однос Ника и Ејми умешао се јогин Сатјананд Баба, ушавши у Никово тело када су водили љубав, што би се можда могло рефлектовати на карту „Љубавника“, као и чудесан љубавнички троугао у хорор причи „Поглед са гробља“ између најпре Илије и Јелице, којима се на гробљу придружила утвара Каћа, а затим, када су дошли у стан, утвару је заменила Илијина супруга Гоца: „Загрлио је и једну и другу и одвео их до окна. Гледали су звезду и небо како бледи. Осетио је како му се топлота њихових приљубљених тела пење уз кичмени стуб...“.

Топоси књиге прича Ивана Павића, ако изузмемо Индију, Париз и Краљево (уз манастир Жичу), углавном су места и улице Београда: Теразије, црква Светог Марка, улица војводе Бране, Рузвелтова, Гардош, кула Сибињањин Јанка, парк на Ушћу, Музеј савремене уметности, зоолошки врт, Дунавски цвет итд. Ако је Симо Матавуљ написао Београдске приче (1902), а Милорад Павић у односу на њега Нове београдске приче (1981), може се рећи да су и приче Ивана Павића на том трагу: једним делом ослањајући се на сличан дискурс „нових београдских прича“ (хорор елементе нпр). Иван Павић унео је у њих патину свог сликарског дара и тиме их учинио живљим, необичним и другачијим.

Књижевни поступци Ивана Павића нису тек омаж, већ су мотивисани можда и односом оца и сина у роману Последња љубав у Цариграду. Отац Харалампије Опујић има атрибуте вампира, док његов син, Софроније Опујић, који у устима носи своју тајну под каменом, јесте вукодлак, јер се у народу вук назива и „каменик“. Можда отуда Иван Павић у причи „Вампировић“ назива Милосава и вампиром и вукодлаком истовремено. С друге стране, сам наслов „Вампировић“ врло је интригантан и поставља се питање зашто се приповедач определио баш за њега. У причи се вампир, тј. вукодлак Милосав уопште не апострофира као „Вампировић“, а његова кћер Милица, назива се „вампирчетом“. Ко је онда „Вампировић“? Вампировић звучи као презиме, наставак „ић“ значи сина, ново поколење, у овом случају – вампира. Софроније Опујић јесте вукодлак, али је и „вапировић“ у односу на оца, вампира Харалампија. На концу Последње љубави у Цариграду Харалампије нестаје, тј. умире, али се у том коначном часу, његов син претворио у оца, добио неке његове особине. Можда нам и суптилна метафора „вампировића“ то сугерише – да је у овом тренутку, када оца више нема, син, Иван Павић, добио неке његове особине, постао је писац.