Матрикс

„Нова нормалност“, али стара искушења

Стефан Пајовић

Поред термина као што су „карантин“, „изолација“, „локдаун“ и несретна „социјална дистанца“ (Кумерле из Битанги и принцеза је још пре деценију и по хомофобично сиктао: „два метра од мене“), „нова нормалност“ још један је израз којим смо бесомучно лоботомирани са малих екрана од марта 2020. године.

Превредновање друштвених вредности нужно је праћено катастрофом, односно на изворном грчком, великим преокретом. Пандемија вируса корона представља један од најтрагикомичнијих покушаја да се измени друштвена свест, јер осим пропагирања физичке дистанце и ношења епидемиoлошких маски, лекари широм света су мртви 'ладни након 12 хиљада година људске цивилизације саопштили хомо сапијенсима да треба да, пазите сад: перу руке. С друге стране, таблоидна жута штампа је пробила ново дно имбецилности насловима попут: „Шок! Фото, видео: Читав живот сте погрешно прали руке“.

Елем, раније поменути термин „нове нормалности“ понајвише се истакао у читавој овој пантагруелској ујдурми. Заговорници нове нормалности оправдавали су је заштитом од опаког вируса, док су њени противници спочитавали да је она заметак новог светског поретка. Ипак, ако се мало дистанцирамо од званичног наратива и теорија завере, схватићемо да „нова нормалност“ прећутно поставља питање на које је поприлично тешко одговорити: шта људи сматрају „нормалним“? Полиција са дугим цевима на улицама наспрам респираторног вируса чија је стопа смртности једва 1%, јасан је знак да са нечијом перцепцијом стварности нешто дебело није у реду.

Речничка дефиниција „нормалног“ тврди да савремени термин датира из 16. века и да је тада означавао појаве које су типичне или уобичајне (у изворном латинском, normalis је био столарски термин). Оваква дефиниција „нормалног“ одлично објашњава зашто се током пандемије појавила више од једне „нормалности“: различите друштвене групе и појединци другачије су се односили према вирусу (за једне је то опасна пандемија, а за друге завереничка пландемија), тако да смо добили опречне нормалности. „Колико људи, толико и ћуди“ јесте пригодна народна изрека која нам сугерише да кладенац нормалности не можемо тражити у људском поимању стварности, већ морамо феноменолошки нишан усмерити ка небесима.

За православне хришћане, Свето писмо преставља Божју реч, односно смернице како треба живети сопствени живот. Све остале књиге и књижице које се могу пазарити у црквеним продавницама нису ништа друго до појашњења Библије, односно нешто попут изворних тумачења која у правној пракси прате доношење новог закона. Дакле, православни хришћанин има поприлично јасне смернице како да се руководи у свакодневном животу и за њега или њу, оно што се у Библији сматра богоугодним, поима се као „нормално“. Наравно, узимамо православље за пример, јер и друге хришћанске деноминације и религије имају сопствене системе вредности, неретко записане у светим књигама (Кур'ан, Тора, Махабхарата, итд.).

Уколико се вратимо на Библију, њен читалац не преслистава арбитрарне списе, већ упуте за живот који онтолошки не проистичу од човека, већ од Бога, бића које не робује људској (одвише људској) стварности. Оваква дефиниција „нормалности“ не упада у замку плуратитета мишљења, јер црквено учење се не назива догмом без разлога: ко другачије тумачи Свето писмо ризикује да буде екскомунициран и означен као секташ. Због своје хомогене идејне природе, догма може постати поприлично моћно оружје. Примера ради,  нису шпански конкистадори случајно покрштавали домороце, док су „истраживали“ Нови свет: што више њих пређе у католичку веру, то ће оружани отпор бити слабији.

Наглабати о религији у трећој деценији 21. века помало је дегутантно, зар не? Кога брига за светосавље или шпанску инквизицију када они одавно немају никакав утицај на живот савременог човека (осим ако он самоиницијативно не оде на верску службу). Религија, попут филозофије, прогнана је из свакодневног живота до те мере да се верник који жели да дословце тумачи Свето писмо аутоматски сматра фанатиком. Крај Средњег века означио је почетак овога процеса који се данас ближи своме крешенду: надрелигијском савременом свету.

Оваквим истискивањем религије из свакодневног живота, остали смо без једне важне категорије: моралних начела. Наиме, човек је постао побожан са разлогом, јер није могао да објасни одређене појаве (откуд ватра кад гром дуне у дрво). Побожност је човеку омогућавала да објасни свет око себе, па макар и примитивно, како би створио навике које су обећавале сигурност (нем'о да мунеш руку у ту ватру, опећићеш се). Временом, људи су почели да усвајају најучинковитије обрасце понашања (кад се грана стави у ватру, она постаје бакља, тј. оруђе/оружје) и тако се родила „нормалност“ односно општеприхваћени образац понашања који је већина људи тежила да емулира како би најбоље прошла у животу.

Између данашње реакције човечанства на п(л)андемију вируса корона и реакције пећинског човека који посматра олују са електричним пражњењем, нема превише разлике, јер посреди је истоветан феномен: сусрет са непознатим и потенцијално опасним. Једина суштинска разлика лежи у спремности примитивног човека да грому и ватри припише магијска својства пре него што их укроти, док је савремен, ванрелигијски човек лишен те исте способности да верује у вишу силу, па онда у недостатку икакве опције верује псеудоалтруистима са малих екрана који га убеђују да се дистанцира од блиских људи, без којих је живот бесмислен (што је contradictio in adjecto).

Ван православног светоназора (или када је стани-пани, било који религијски оквир може послужити), логика савременог човека је пуста и без икаквих репера, тако да он ни не може да зна шта је „нормално“ за њега, јер се нормалност претворила у вољу руље и наметнутих концепата, пошто не извире више из божанског. Када се нормалност лиши своје теургијске сврхе и основе, онда она постаје ништа друго до изговор хуљама да под плаштом богоделања морално бацакају човека као орахову љуску (Његош нас је поздравио) у бури.

Срећом, српски народ је поред православља задржао елементе библијске нормалности у свом фолкору, односно обичајима и веровањима. У време кризе, па макар била и индукована попут пандемије вируса КОВИД-19 и спутавања глобалне трговине, ваља се пре окренути опробаним народним рецептима за тело и душу, него веровати хуманоидним љуштурама које кризирају уживо за говорницом. Човек без маште и вере радо чека у реду да се вандредно тестира, док православни хришћанин зна да је сваки боговетни дан редован тест, а корона само једна од безброј фасета ширег Божјег плана. Проценат смртности душе неће никада бити ударна вест, јер тек онда би настала паника.