Интервју

Разговор водила: Гордана Ласковић

Бранити земљу речима

МИЛАН РУЖИЋ, ИНТЕРВЈУ

,,У времену у којем се говори о крају књиге, о крају историје, о крају човека и о крају поезије, мислио сам да таквог међу младим људима нећу ни срести, али не само да сам срео једног младог човека који воли књижевност и који пише, него као да сам срео себе од пре више од 50 година. Одједном, видимо једнога који гори као свећа за писану реч, за нешто важније од наших свакодневних брига.“ Овим речима је Матија Бећковић осликао лик Милана Ружића који иза себе има три објављене књиге: „Некад, неко, негде”, „Наше су само речи” и „Народ за издавање”, а којима је заједнички садржалац поетско-религиозни тон у форми кратке прозе. Ружић припрема и четврту књигу на чијим корицама ће се наћи и речи Душана Ковачевића, које делимично преносимо:

,,Ова збирка прича је сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања. Милан Ружић је од оних људи који су од давнина бранили земљу речима у причама и књигама вредним као народне крштенице. На трагу српских приповедача, Милан Ружић исписује своја нескривена и искрена поимања традиционалног света са осећањем да је свака реч значајна у одбрани живота нашег народа.”

1. ,,Шта је ово што се данас Србијом зове?” назив је једне приче из твоје књиге ,,Народ за издавање”. С тим у вези, занима ме да ли сматраш да се данашњи човек креће у крду које иде у правцу конформизма губећи на тај начин самопоштовање, али и храброст за борбу зарад неког општег добра?

 Чини ми се да је прошло време буквалног кретања у крду, али рецимо да је тај осећај крда остао на снази и да је јачи него икад. Данашње „масе“ се уопште не крећу, уколико немају ону столицу на точкиће, већ седе заваљени лица обасјаних бројним светлима пиксела са монитора и по друштвеним мрежама и коментарима на разним порталима дижу „револуције“, слажу се, не слажу, убеђују, клевећу, пресуђују. Дакле, човек се креће у крду које се данас, од оног старог „крда“ окупљеног ради општег добра, формира само на основу кланова, можда прецизније интересних група, а под њих спадају и увек актуелне идеолошке поделе, јер су и те поделе настале са идејом очувања комфора, тачније извлачења зараде. Стога, не можемо баш причати о правој борби, јер борба тастатурама има мање одјека од борбе неке две глисте у наручју какве баре. Чим се не може причати о борби, онда знајмо да не може бити ни општег добра, јер се за њега увек треба борити на видљив и конкретан начин, што не изискује увек физички обрачун, већ и културолошки, научни и образовни. А самопоштовање доживљава дубоку ревизију значења, јер данас људи теже томе да некултурно понашање, престроги однос према другим људима, болесни егоизам, класну припадност и себичлук све заједно подведу под самопоштовање како би за своју некултуру имали пригодан назив. Самопоштовање је способност да се не пристане на мењање своје природе, да се не пристаје на уцене и корупцију, била она материјална, духовна или неке треће врсте. Самопоштовање је и довођење у питање свог мишљења или дела на корективни начин, а не слепа и безобзирна одбрана од сваке критике. Уосталом, поштовањем других, добија на снази и самопоштовање, јер уколико поштујете људе око себе, природно би било да и они узврате поштовањем због чега ћете се ви осећати уваженије, а то је јак прилив самопоштовања.

Конформизам је једна од највећих болести цивилизације и контејнер у који је бачено ко зна колико неостварених талената, јер им је од неговања дара био пречи друштвени или материјални положај, такозвана сигурност. Замислите само колико ремек-дела је остало нестворено због одсуства жеље да се мрдне са удобног места које не значи увек и срећу.

Могу слободно да кажем да је данашњи човек само привид онога што је човек био и што треба да буде. Није више то универзум памети, стваралаштва, духовитости, образовања и свестраних искустава спакован у једно тело, већ некакав банални бинарни запис загледан у све оно што је поплава неукуса и еротизације света нанела, а чиме се та бинаризована глава налик на људску опија, а иза ње, негде напољу, живот убрзано капље, можда чак и пљушти.

2. У последње време, готово свакодневно, имамо прилику да чујемо да су све мере које мало-мало ступају на снагу заправо нека врста борбе против вируса који је светски непријатељ на свим фронтовима. Да ли је он по твом мишљењу заиста наш највећи непријатељ или смо то ипак ми сами себи?

Ми смо одувек сами себи били највећи непријатељи, али смо се против тог непријатеља борили. Данас све сматрамо нормалним и ничему се не чудимо. Пре свега, ако ћемо о актуелном вирусу, очигледно је да је он вештачки направљен, јер је једини који је икада опстајао у исто време на свакој тачки планете. Не могу му ништа ни екстремне врућине, ни хладноћа, нити умерено време. Нико се није ни запитао зашто је вирус баш налетео сад када, геополитички гледано, свет чезне за прерасподелом. Узмимо пример Сједињених Америчких Држава, а нису једино место где се дешава оно што ћу поменути, у којима је за ове скоро па две године настало преко 80 нових милијардера. Вирус је успео, боље него ико пре њега, да направи још већи јаз између богатих и сиромашних и да затре оне међукласе. Шта је идеја у којој не помаже само вирус, али видимо да је део тога? Идеја је владавина богатих, циник би питао „ма да ли је могуће?“, али у следећем смислу. Они би желели, а не сумњам да ће им успети, да сајбер-универзум пренесу ван рачунара. Дакле, да све покупују што могу, овде мислим на апсолутно све од земље до рачунара, па тако да буду власници природе, хране, здравља и свега осталог, а да ми, као на интернету, будемо само корисници. Ако звучи као теорија завере, распитајмо се по катастрима ко је све купио земљу око нас, зашто се највеће светске компаније уједињују, а ако то није довољно, погледајте своје месечне рачуне или своју могућност да купите, тачније, да поседујете стан. Ако вам ни то није довољно, сачекајте деценију-две, па ће бити јасно.

Интернет је једно огромно помагало, али и највећи обмањивач. Озбиљне научне студије из многих земаља говоре у прилог томе да ће човек, ако већ није, коришћење 7–10% капацитета свог мозга смањити на 3–4%. Већ имате децу која се по школи буне како уче сувишне ствари којима имају приступ телефонима од којих се не одвајају.

Стога, све „мере“ које се доносе, били ми њих свесни или не, иду у прилог лакше контроле човечанства и сасвим сигурно нису много ван оног пута пропрћеног ка такозваној „златној милијарди“. Никад није било боље време за своје изопштавање из друштва уколико желите да сачувате разум. Откако су почеле „мере“, истина, и пре тога, само не у толикој мери, моје време је углавном трошено на породицу, књиге, писање, филмове и свакодневне шетње које се протежу преко 20 километара. У тим шетњама сам написао и своју нову књигу.

Светски непријатељ сигурно није вирус, већ оно што се дешава иза њега као паравана, баш као и оно што ћемо затећи када се параван склони. Лично, највећим непријатељем човечанства сматрам одсуство морала. Ако нема морала, нема ничега.

3. С обзиром на то да си лингвиста по струци, писац по вокацији, али и отац, доживљаваш ли форсирање онлајн комуникације (мислим најпре на онлајн школовање) као орвеловску тактику којом се људи заглупљују, застрашују и удаљавају, не би ли у потпуности изгубили концепт о појмовима ,,рациа” и ,,личности”?

Све оно што се данас форсира у школама сматрам маргинализацијом образовања. У школама је, а то знаш и ти као професор, постало најважније имати планове, користити електронски дневник, жуљати задњицу по неудобним столицама на бескрајним састанцима школским одборима и по већима, бити члан разних тимова који никада ништа нису урадили и трпети константне позиве и поруке родитеља и ученика који, чини вам се, не могу ни у тоалет без неке дилеме за чије разрешење морају питати вас иако тог тренутка нису у школи. Дакле, ако смо у школе увели онлајн комуникацију као основну, барем за ове две године, а педагошки рад се своди на одлепљивање лица ученика од њихових телефона, онда образовање, а то данас тако називају, нема никаквог смисла. Још горе, ако немате образовање, немате будућност. Нисам никакав противник технологије и њој подређених справа, али сам присталица коришћења истих у сврхе којима су, кажу, намењене – олакшавање и брже обављање послова. Телефон треба да буде попут наочара којима ћете лакше нешто видети, а не да доводе до ношења све веће и веће диоптрије.

Ми смо изгубили појам о стварима о којима бисмо морали знати све. Звучи фаталистички, али ако смо искрени према себи, схватићемо да је тако. Личност је нешто што више не постоји у својој пуној комплексности. Данас је поента фабриковање личности која ће се најбоље уклопити у друштво које оболева од свега онога чему некада није било подложно у тако страшним размерама. Деца покушавају да формирају себе тако да не одскачу од друштва. Знам доста примера када су сјајна и добра деца намерно добијала лоше оцене и правила глупости како не би била омражена у друштву. Колекција пожељних личности се налази у оном на друштвеним мрежама и сви себи дају задатак да одаберу ону врсту личности која ће их најмање коштати горепоменутог комфора. Мени то некако не иде, јер се моја личност формирала по инерцији и логичном путу, а потпомогнута у потрази природом, књигама, музиком, образовањем и радозналошћу. Можда то није моја заслуга, већ прилика у којима је одрасла моја генерација. Могу само да нагађам. Али сигурно се не уклапам у данашње стандарде, нити се трудим. Не смета ми да не будем прихваћен, што не значи да нисам, али ми заиста не би сметало када бих то био.

Ко жели да комуницира онлајн, има толико прилика, али тако мало простора да се размахне душом и језиком. Ко жели комуникацију онакву каква је у природи човека, лицем у лице, њега или њу унапред сматрам братом или сестром, јер је то постала ствар ређа од негативног антигенског теста.

4. ,,Како да у Тебе не верујем, Господе, када ми сви сумњамо једни на друге и гледамо на оног преко пута себе као на пса, док једино Ти на нас гледаш као на људе? Гледаш нас са свог крста и даље верујући у нас иако смо овакви какви смо.” Ко нас у овом случају посматра као псе, ако је једино Господ тај који нас види као људе? Какви смо ми то људи?

Једни на друге смо почели да гледамо као на псе. Постали смо завидни, не радујемо се туђим успесима, о себи мислимо све најбоље, а о другима све најгоре. Сви су гори од нас, глупљи, неупућенији, а само ми кријемо кључеве истине и све знамо иако не знамо ништа. Никоме не дамо за право, лајемо на сваку различитост, на сваку реч за коју нисмо хтели да изађе из нечијих уста. Такви смо људи постали, што не значи да није могуће вратити се себи. Наши узори постали смо ми сами. Наше иконе постали су селфији који красе екране паметних телефона. Наша црква постале су друштвене мреже, а богочовека само заменили човекобогом. Не терам никога да буде религиозан, то је ствар избора, можда пре зрелости, али бих волео када би свако могао барем да буде пристојан и самокритичан. Самокритичност је пут ка бољитку. Богобајжљивост није основа религије, јер за мене Бог није џелат, већ неко ко прашта и воли, али би нам богобојажљивост била главно средство до реактивације морала. Човек без морала није човек, него привид човека. А добра илустрација нас као паса, жао ми је што вређам животињу која има више људскости од самог човека, може бити и она када човеку у невољи пружите руку, па неко у тој руци види спас, а неко други кост. На срећу, лако је то исправити, али нажалост, до тога неће доћи, јер су сви убеђени да су у праву. Поштење, морал, искреност, љубав, непоткупљивост, образовање, спремност на жртву – од најлепших украса човека до сигурне пречице ка прогону и оспоравању.

5.  Имали смо прилику да прочитамо речи Душана Ковачевића које ће се наћи на корицама књиге коју припремаш. Колико се она по форми разликује од претходних? Полазим са претпоставком да се стилски и тематски оквири неће пуно мењати јер стичем утисак да не дозвољаваш себи да се удаљиш од традициоланих и националних оквира, што је свакако аспект који твоје ствараштво издваја у мору устаљених и наручених тема.

А ја сам имао прилику да чујем те Душкове речи и једва сам зауздао его који је хтео да се откине са ланца. Нова књига, коју негде на пролеће треба да објави Лагуна, по форми је скоро па идентична претходним. Оно што јесте другачије управо је покушај да то што је у претходним књигама било јасно видљиво, чак превише наглашено, сада сведем на нешто што ће се осетити уместо да се види. Покушао сам да иновативно одговорим на вечите књижевне теме. Тачније, да направим дело које може бити популарно (на нивоу теме), али које није јефтино. И коначно сам раскрстио са утицајем писања колумни који је у претходним књигама био видљив. Такође, ово је прва књига са поглављем посвећеним љубави, тако да има нових ствари због којих ће бити прилично различита од претходних књига.

6. Подсећа ли те политичка, економска и друштвена сцена у Србији на Комедију дел арте? Да ли нам је ,,продужени са млеком заиста важнији од правосуђа”?

Више је трагедија без труна уметничког, мада, као и у комедији дел арте, маске су константа. Наша политичка сцена подсећа на скупину некомпетентних бића која у нама виде гласове, а не људе, који виде прилику да се обогате, а не народ коме је потребна помоћ да опстане. Све док они који се у Србији баве политиком на нашим лицима буду видели гласачки листић, они неће бити политичари, већ створења заинтересована за то коме на следећим изборима народ пуни џепове. Онај ко делом, не речима, докаже да у свакоме од нас види човека, а не глас, за њега ћу гласати и називати га политичарем. До тада, сви су исти, јер би и власт и опозиција да мењају политичаре, а не политику.

Па зар ми, иако кокодачемо, а неки и ћуте попут риба, нисмо егономски тигрови? Тако нам рекоше. Истина, више се осећамо као црви, али добро. Важно је изречено, а не оно што се постигло и урадило. Све се свело на то ко боље лаже, а овамо треба да дигнете кредит како бисте купили довољно уља за месец дана.

Што се друштва тиче, оно је мешавина свега и свачега, али нажалост, у њему се само цене они девијанти који своје девијације наплаћују, а новцем и пажњом их обасипају сви они који су у животу чешће отварали врата туђих станова и аутомобила него књиге. На пиједестале су подигнути они који су сишли с ума. И суштински, у овој држави успевају само они који Србију мрзе, јер ко би други тровао дух свог народа због новца и уништавао стубове нашег идентитета како би зарадио бољу позицију у друштву ако не они који су се из свог корена самоишчупали.

Продужени с млеком је важнији и од школства, и од здравства, од уметности, од тровања земље, од намештених тендера, од правде, од истине, од човечности, од породице, од свега. Ти који пре оду на продужени с млеком него на референдум, или који допуштају деконструкцију свега вредног, јесу управо они који не припадају ниједном народу. То су појаве, а не људи, које су рођене да наносе штету, а не да стварају. Све ово што звучи врло суморно говорим на тај начин управо како бих деловао корективно, како бих указао на грешке због којих ништа није онако како треба. Сматрам то дужношћу писца. Уместо да те човеколике појаве леже по парковима на картонима и просе, тамо су се нашли професори, научници, уметници који иду по своју кашику оброка у националним кухињама док ти бескорисници лишени сваког талента и знања грицкају пластичне кашичице по елитним кафићима.