Блог

Досадни нови свет

Гордана Ласковић

Моја баба живи сама, и никада јој није досадно.

Она дане проводи претежно сама, у селу у Босни, које полако изумире. Мој деда, а њен супруг је преминуо пре неколико година, а њихова деца и унуци живе на различитим странама света. Иако је сви обилазимо неколико пута годишње, чињеница је да добар део године проводи сама. Тек понеки сусрет са комшијама или одлазак у месечну набавку у први већи град, њој пружа задовољство. Задовољство јој пружа и гледање различитих ТВ квизова знања на националним фреквенцијама (не поседује кабловску телевизију), као и припремање пите од кромпира или домаћег хлеба, заливање цвећа, окопавање баште, брига о кокошкама, плетење корпи од прућа. Ипак, ја моју бабу никада нисам чула да изговара да јој је досадно, упркос чињеници да нема много интеракција са људима у току дана.

С друге стране, недавно сам, сасвим случајно, одгледала видео, односно анекту на тему: Шта вас више плаши: да будете сами са собом без мобилног телефона или…

На улицама Чикага, јутјубер је заустављао случајне пролазнике, махом младе људе и постављао им је поменуто питање. Оно што је занимљиво јесте што je друга опција увек звучала необјашњиво застрашујуће, бар је у мени изазивала осећај нелагоде и неухватљивог страха.

Да ли вас више плаши да будете сами са собом без мобилног телефона или да пронађете члана породице у стану без свести?

Да ли вас више плаши да будете сами са собом без мобилног телефона или да сазнате да болујете од неизлечиве болести?

Да ли вас више плаши да будете сами са собом без мобилног телефона или да све око вас буде разрушено и спаљено јер је почео рат?

Да ли вас више плаши да будете сами са собом без мобилног телефона или да остане без крова над главом?

Ипак, ти млади људи нису оклевали са одговорима, и дефинитивно нису осетили језу која се на мојој кожи назирала док сам слушала о ,,другим опцијама''. Сви су једногласно одговарали да их више плаши да буду сами са собом.

Размишљајући о њиховим ''ко из топа'' одговорима, нисам могла а да се не запитам, зашто им помен на самоћу леди крв у жилама? Парадоксално је што сам све те младе људе могла сам да замислим како објективно говорећи, сате проводе изоловани у своја четири зида, приковани за мали екран у којем је читав један ,,свет''. О каквом страху од самоће је онда реч?

А онда сам се сетила речи Моме Капора који је на племенит начин објаснио да је њихова слабост заправо њихов страх:

Не треба се плашити самоће. Она је племенита, она је део нашег живота, баш као и окупљање. Али њу не може свако да издржи! Она није за слабе, који непрестано морају да буду окружени другима да би заборавили колико су слаби.

Афирмишући идеју о племенитости самоће, Капор указује на важност прихватања времена проведеног са самим собом као драгоценог аспекта живота. У савременом друштву које је често преплављено спољним стимулишућим факторима, може се размотрити како су друштвене мреже, стална повезаност и брза доступност информација, можда и довели до губитка осећаја за унутрашњи свет појединца. (Друштво спектакла) Кроз самоћу, људи су од давнина проналазили простор за интроспекцију, саморазумевање и лични раст. Напослетку, и неке од најлепших самоспознаја најчешће долазе у самоћи.

Осим Моме Капора, и Шопенхауер истиче да: У самоћи бедник осећа сву своју беду; велики дух сву своју величину.

Шопенхауерова тврдња се такође може се размотрити у светлу савремених социјалних притисака. Друштво често поставља стандарде и очекивања која појединци осећају, а страх од самоће може бити резултат потребе за друштвеном валидацијом. Анализирајући ово у контексту савремених феномена, као што су виртуелни свиђићи (лајкови) и коментари на друштвеним мрежама, вреди размислити на који начин људи мире свој унутрашњи свет са спољашњим очекивањима.

У суштини, оба ова филозофско-уметничка концепта нуде алтернативни поглед на страх од самоће, позивајући људе да пронађу вредност и снагу у тренуцима интроспекције и личног раста. Способност суочавања са самоћом постаје, према овим перспективама, мерило унутрашње снаге и величине појединца.

Међутим, питање које би требало размотрити јесте, да ли је те младе људи страх од самоће, усамљености или је посреди нешто друго, попут досаде?

Када живиш у свету и у времену где ти спољни утицаји чак ни не дозвољавају да будеш сам, да ли је то онда страх од самоће или страх до досаде? Можда се под самоћом крије страх од губитка конекције, изгубљене припадности у свету који је непрекидно повезан друштвеним мрежама и виртуелним комуникацијама. (Врли нови свет). Зато стална потреба за друштвом може бити не само потрага за људским погледима, већ и за константном потврдом, у виду свиђића и коментара, који наравно долазе уз виртуелну интеракцију.

Осим тога, досада може бити симптом недостатка стимулације и изазова. Млади људи, окружени брзим технолошким напретком и сталним протоком информација, могу осетити извесну досаду када се налазе сами са собом, без активности која би их задовољила на истовремено, интелектуалном и емоционалном нивоу, те зато и непрестано сежу ка виртуелном свету.

Зато је оправдано запитати се, шта то тачно збуњује у њиховим одговорима? У свету, где се непрестано и неуморно промовише идеја ,,да смо сами себи довољни'', наилазимо на парадокс.

С једне стране, друштво нас подстиче да се окренемо сами себи, да развијамо своје личне интересе, таленте и аутентичност. Међутим, истовремено смо бомбардовани спољним утицајима, нарочито путем друштвених мрежа, које често служе као платформа за константну дистракцију и спољашње потврде. Зато ти покушаји индивидуализације и јесу отежани јер смо стално преплављени информацијама које долазе споља, уместо да се фокусирамо на унутрашњи развој. Уместо да стремимо ка дубљем разумевању властитих вредности, често тежимо спољашњој потврди.

Зато питање праве социјализације постаје кључно у овом контексту. Да ли константна повезаност путем друштвених мрежа и брза доступност информација стварно доприносе дубоким међуљудским односима или нас држе на површини? Може се закључити да, упркос виртуалној повезаности, многи људи суштински остају усамљени јер им недостаје дубља веза са светом.

За крај, хајде да размотримо вредносни пример моје бабе, која проналази радост и испуњење у миру и самоћи у свом селу у Босни. Иако у први мах одају утисак досадних, устаљених радњи, њено задовољство је управо у тим једноставним радњама попут припреме пите, бриге о башти и кокошкама или у гледању телевизијских квизова. Њено искутво сугерише да, упркос савременим притисцима и контрадикцијама у вези са друштвеним очекивањима, постоји лепота и снага у тренуцима дубоког повезивања са сопственим бићем.