Блог

Trade и Традиција

Гордана Ласковић

Дан Филозофског факултета у Новом Саду обележава се 1. децембра, а 2020. године је навршио свој шездесет и шести рођендан што би значило да испуњава законске оквире и стиче право на старосну пензију. Иако није реч о јубилеју, људи задужени за друштвене мреже припремили су кратак видео запис објавивши га на YouTube каналу Филозофског факултета. Оно што тај видео разликује од онога који је настао 2019. године јесте, најкраће речено, суморна слика његове унутрашњости. Ако у симболичком смислу Филозофски факултет замислимо као живо биће, онда ћемо приметити да је он на свој 65. рођендан заиста био жив, односно, био је у радном односу. Ходници су врвели од студената којих је било на сваком његовом спрату, и у сваком његовом куту, а за мене – која сам тамо провела више од четири године – такве слике представљају оличење предивних времена током којих је међусобно прожимање било константно. Он не може без студената, и студенти (некада) нису могли без њега. Ипак, само годину дана касније, стање се драстично мења и он у симболичком смислу одлази у пензију. У то име - Срећан ти рођендан, драги Факултету или Срећан ти одлазак у пензију.

Иако су прошла скоро четири месеца од како сам мастерирала и званично се растала са Филозофским факултетом у Новом Саду, осећање повезаности са том установом није нестало. А и како би... Више од четири године свакодневних сусрета и тумарања њеним ходницима свакако броје велику километражу у ногама, срцу и души (ма колико ово банално звучало, а зазвучало је неким пријатељима којима ,,на памет не пада“ да на тај начин посматрају своје матичне факултете). Ипак, није овде примарно реч о згради (која је свакако на аутентичан начин пројектована и поседује извесну симболику) већ je пре реч о духовном искуству које није једноставно објаснити, а да напослетку има смисла. Ишчитавајући капитално штиво Жарка Видовића ,,Огледи о духовном искуству“ покушала сам да дођем до одговора шта је заправо духовно искуство које спомиње(м). Видовић у овој књизи свој фокус усмерава најпре ка православној вери и човековом односу ка њој, односно људској побуни против метафизике која је у директној вези са личношћу. Између осталог, Видовић је казао и следеће:

,,Духовно искуство је сећање на то осећање: осећање духа као смисла битија (иначе у себи бесмисленог). Kад то осећање прође, од њега у души (као искуство) остаје духовно искуство, сећање на дух (на осећање смисла!); то сећање онда у нама остаје стално, похрањено у несвесном памћењу. Мишљење тек онда може да мисли о ,духу’, тј. о томе духовном искуству: наравно када свест осветли то искуство. (...) Но, како духовно искуство човека (искуство личности) стално бива прекривано мраком заборава и губи се у несвесном, то је са сваким покушајем јасноће појма о личности – са сваким покушајем да се тачно укаже на искуства означена појмом личности – неопходно освешћење, да се ,будимо’ као да се будимо први пут! а при томе још и против навике чијем знању (и његовој навикној сигурности дејства) свест не само да није потребна, него јој је и на сметњи. (...) Зато је потребно до краја (и увек изнова) бити упоран у тражењу везе између егзистенције и личности (или ,индивидуе’, како то чешће каже Kиркергорд).’’

Дакле, Видовић говори о сећању на духовно осећање које је у нераскидивој вези са егзистенцијом и личношћу. О феномену личности пише и Слободан Владушић у књизи ,,Kњижевност и коментари“ истичући разлике управо између феномена личности и роба, односно биочестице. Доминантна црта која раздваја ова два појма јесте перцепција времена која се умногоме разликује. Владушић запажа да робови живе искључиво и само у садашњости – тачније, наметнутном тренутку – док личност своје постојање прожима кроз сва три феномена времена: кроз прошлост, садашњост и будућност. Тако је с разлогом роб осуђен само на садашњост – роб нема своју животну причу која повезује три феномена времена и зато је осуђен на оно што Владушић назива ,,Мегалополис“, од којег роб купује безличне доживљаје који у њему не остављају никакав траг. Овакву матрицу живљења је Мегалополис наметнуо знајући да ће се робови изнова и изнова враћати по ,,нову дозу доживљаја“. Он даље објашњава: ,,Личност, насупрот робу, има животну причу која је састављена од секвенци искустава. За разлику од доживљаја који су привремени, искуства су трајна у времену. Ако су записана, могу да претрају и личност која их је створила. (…) Поседовање искустава и животне приче ствара могућност личности да буде у извесној мери независна од Мегалополиса. (…) Суштина је у томе да човек створи своју животну причу, јер само тако може да се супротстави Мегалополису. А може да је створи само тако што ће оно што је привремено – а то су доживљаји –претворити у искуства, а то је оно трајно, оно што се може испричати.’’

Уколико личност представља оног човека који поседује своју животну причу и свој аутентични доживљај света, како то наводи Владушић, онда феномен духовног искуства у том смислу значи: пронаћи везу између егзистенције и духовности у простору и времену које аутор назива Мегалополис. Иако прва асоцијација на овај термин упућује на велики град, његова суштина ипак почива на наметнутим обрасцима живљења који представљају економски тоталитаризам. Економски тоталитаризам аутор објашњава као ситуацију у којој економија управља свим другим сферама друштва, а као пример наводи научне институте и универзитете који се не баве истраживањем и откривањем истине, већ превасходно зарађивањем новца – дакле, спремни су да фалсификују истину, ако тако могу да зараде. Овако стање у друштву је једно крајње антихуманистичко стање јер опстанак јединке зависи од њеног присуства у економским токовима којим влада мањина – елита. Остали су, како објашњава Владушић, робови те елите, и зато савремено друштво није више грађанско, а још мање демократско, а ако бисмо га морали некако описати, онда бисмо казали да оно има примесе неофеудалног и неоробовласничког друштва.

У том случају, уколико антихуманистичко друштво о којем пише Владушић посматрамо из угла научне дисциплине, уочићемо занимљив феномен. Наиме, хуманистичке, али и друштвене науке, заиста јесу потцењене јер не доносе економски профит, а социолози, политиколози, филозофи, књижевници или историчари уметности за већину (па чак и за неке моје познанике) представљају баш то – филозофе – с нагласком да је у овом случају реч о негативној конотацији. Питање које се у том случају поставља, узмемо ли у обзир њихову позицију у друштву јесте, да ли су филозофи потребни овом свету? А можда би исправније гласило: коме филозофи сметају? И длаку с лица склањамо јер голица, зашто онда не бисмо и установе, или чак и споменике? Занимљив податак је да су у Сједињеним Америчким Државама у последњих неколико година угашени бројни департмани на којима су проучаване ове науке, док су у Јапану забележни и радикалнији случајеви, попут гашења читавих универзитета на којима су доминантну позицију заузимале управо ове науке. Осврнемо ли се у не тако далеку прошлост, приметићемо да је реч о феномену који сеже из периода Хладног рата, када су Амерички универзитети и институти згрнули енормне суме новца не би ли послали човека на Месец, и не би ли произвели више нуклеарне опреме од Совјета. Ипак, поштено говорећи, у том периоду су и друштвено-хуманистичке науке новчано потпомагане, али ни изблиза као природне. Почетком 21. века стање се радикално мења (и) у Србији, услед економске кризе која је ,,захтевала“ (и) мере штедње. Не би ли се народу замазале очи, тада наступа период финансирања наука од стране Запада и Европе, али не хуманистичких, већ оних наука које доносе профит, са идејом да ће доминантну светску позицију заузети она друштва која преузму примат у дисциплинама попут математике, физике, инжењерства, технологије... Овако посматрано стање на пољу образовања изискује питање: да ли одлика јаког друштва зависи само од куцања кодова? И, да ли су овом свету заиста потребни (само) РОБОТИ да би људи (ПРЕ)ЖИВЕЛИ?

Одговор на ово питање можемо потражити у светлу најсвежијег протеста због постављања споменика Стефану Немањи у Београду, а портал Н1 је ову вест – ни мање ни више – пропратио насловом:  Протест због постављања споменика: Ругло, срамота, споменик бахатости. Даље се у тексту наводи и следеће: ,,Уклањање ,такозваног споменика’ Стефану Немањи је дужност грађанске Србије, речено је вечерас на протесту због постављања тог споменика, који је на платоу испред Филозофског факултета у Београду окупио педесетак људи.”

Организатор овог ,,спонтаног“ окупљања је Друштво за одрживу будућност ,,Kораци“. Парадоксалност самог назива ове НВО организације лежи најпре у чињеници да у свом називу поседује речи попут – одрживо и будућност. Уколико личност своје постојање прожима кроз сва три феномена времена: прошлост, садашњост и будућност – како је претходно у тексту објашњено – а поменута организација прижељкује уклањање споменика једној од најзначајнијих личности из наше прошлости, како у том случају то исто Друштво може да говори о одрживој будућности? Можда одговор пронађемо даље у тексту, у изјавама одређене групе људи која се грчевито борила да искаже незадовољство. Дејан Атанацковић – који је, узгред буди речено, визуелни уметник (штагодтозначило) – запитао сe шта је то Стефан Немања урадио да би заслужио да му се споменик подиже парама украденим од грађана, а Аида Ћоровић додала да: ,,Ово што видимо није никакав споменик Стефану Немањи. То је све супротно од онога што је наша традиција и наша култура”. Хм. ,,Наша традиција’’ ? На овако срамне, а помало и смешне изјаве једино има смисла узвратити питањима: 1) А која је улога Kуће Цвећа? А да... оставићемо је да постоји, да нас подсећа на југословенство и хибридни режим због којег казну плаћамо и данас. 2) Kоја је улога урбанистичких, неретко перверзних инсталација које мало-мало па ничу по Београду, које нити имају симболику, а понајмање неку сврху, осим да шокирају, и напослетку, насилно натерају појединца да прихвати да је то ,,уметност’’? На њихово разочарење, ипак није могуће сваки потез правдати образложењем да је реч о ,,уметности“, јер се на тај начин естетика инструментализује у политичке, односно, идеолошке сврхе, а дизање споменика таквој личности није ствар која се тиче дневне политике јер споменици остају и када се власт промени. 3) За крај, шта тачно одваја групу ових људи – која себе назива грађанском Србијом – од рецимо Немачких бомбардера који су сравнили Народну библиотеку Србије 1941. године? Евентуално, рухо у које су одевени јер њихов протест због постављања споменика није ништа друго но битка против присуства прошлости, односно колективне приче људе, а такве битке су унапред изгубљене. Зато социјални инжењеринг којем теже припадници грађанске Србије за циљ има преумљење и промену идентитета читаве једне нације, а да би се свет разумео, као и разлози због којих је недопустиво споменик уклонити, неопходно је изаћи из доктринарне љуштуре – а ,,грађанистичка“ догматика тешко да може да се примени на свет у коме је национални интерес један од најважнијих аналитичких појмова. Иако ово може да звучи сурово, тако ствари функционишу. Још једна занимљива ствар коју Атанацковић и окупљени спомињу јесте новац. С обзиром на то да Стефан Немања није касица прасица из које је могуће узети новац када је потребан, чему онда споменик? Ако не доноси економски профит, која је његова функција? Одговор је могуће потражитити у маси људи која се окупила током свечаног отварања монументалног споменика једном од највећих српских владара, и која је показала да је наша колективна животна прича снажнија од дневнополитичких збивања.

Међутим, оно што је мени запарало уши читајући ову вест, јесте део где говоре да је уклањање споменика дужност грађанске Србије. Шта је то тачно грађанска Србија, и шта су њене дужности, с обзиром на то да савремено друштво ипак највише подсећа на неофеудално?

Слободан Антонић у књизи ,,Kултурни рат у Србији“ пише о овом феномену, односно културном рату који се у Србији води дуги низ година. Kултурни ратови се за разлику од војних ратова не воде оружаним путем – као што се на пример, воде ратови за одређену територију – него путем уметности, медија, друштвених мрежа. Циљ оваквих ратова је истребљивање културних образаца и симбола српског народа који тај народ чине народом – религија, породица, идентитет, брак. Дакле, највиши и највреднији симболи које би требало оскрнавити и, напослетку истребити. Један од начина на који се то чини, а који Слободан Антонић наводи у поменутној књизи јесте драма ,,Пад“ Биљане Србљановић – ауторке која се сваке године У НАШЕ име извињава за злочине у Сребреници. Србљановићева, која припада српској ,,елити“, на најодвратнији је могући начин оскрнавила лик и дело владике Николаја Велимировића – што је најпре дегутантно, и провокатори попут ње би требало да сносе последице за своје поступке  (али неће, јер је то ,,уметност“). Даље у тексту, Слободан Антонић се пита: ,,Замислимо, дакле, да све што је Биљана Србљановић урадила своме ‘Николају Стратимировићу’ да се исто уради ‘Зорану Kинђићу’. Да ли би то и даље била ‘уметност’ и ‘бескомпромисно суочавање са злом у нама’? Или би то био ‘позоришни скандал’, ‘злоупотреба позоришта у политичке сврхе’, ‘ругање мртвом човеку и историјској личности’? Да ли би се рекло – то је слобода уметничког изражавања, не смемо се у то мешати. Или би се казало – срамота на шта се троше паре грађана ове земље, власт је крива што ово финансира, доле влада! Али, неко ће рећи, једно је Зоран Ђинђић, а друго Николај Велимировић. Зашто друго? У овој земљи зацело није мање људи који уважавају Св. Николаја Српског од оних који славе Првог Демократског Премијера. Такође, свакако да не мисли више њих да је Николај ‘контраверзна историјска личност’, од оних који то мисле за Ђинђића. У чему је онда разлика? У елити. Јер, Ђинђић је култни лик Прокића, Србљановићеве, Горчина, Алисе и осталих припадника наше златне, престоничке елите. И пошто они мрзе Николаја, уметност није изругивање Ђинђићу. Уметност је изругивање Николају.“ Само један у низу примера игранке културне елите потврђује да се са уметношћу игра по њиховим правилима, и да све изван тих оквира више не спада у домен уметности, него у домене злоупотребе и ултрадесничарења. Док се други око нас боре за очување националних симбола и обележја, и храбро и поносно то исказују, ми се стидимо наше вере, заставе и идентитета – а данас, и Стефана Немање.

Напослетку, нит која повезује причу о Филозофском факултету, Жарку Видовићу и Стефану Немањи јесте осећање духовноги колективног искуства које представља нераскидиву везу са прошлошћу, а опет континуирану комуникацију са садашњошћу и будућношћу, јер само тако посматран живот може да има смисао. Научимо, дакле, понешто, научимо да чинимо добро, дигнимо поглед ка небу (или ка споменику), или због наше части или због саме љубави према врлини, или, боље речено, пре због љубави и части свемоћног Бога који је сигуран сведок нашег делања и судија наших недостатака. Што се мене тиче, мислим, и не верујем да грешим, да од тираније нема ништа супротније праведном и добром Богу; зато он сигурно тамо спрема неке посебне муке за тиране и њихове саучеснике.

У међувремену, оно што преостаје да се понови још једном је да су искуства трајна у времену. Ако су записана, могу да претрају и личност која их је створила, и у прилог томе препоручујем есеј једног песника, који је узгред буди речено, Зрењанинац (што је ипак мање значајно у поређењу са оним што је оставио у аманет будућим генерацијама):

,,Традиција је осећање, свест о континуалности нашег живота (личног, као и надличног, колективног, расног, човечанског уопште и, најзад, васионског), о нашој присној повезаности са прошлошћу чија нам искуства, сазнања и примери разјашњавају, расветљују будућност. Ми живимо, стално, такорећи, наслоњени на прошлост која нам служи као нека врста чврсте тачке при нашем надирању у будућност, као мерило и уобличавајуће начело оног новог и незнаног што нам беспрекидно пристиже сваког дана, сваког часа. Помоћу прошлости, ми освајамо, присвајамо или баш и, просто, стварамо своју будућност која се после, поступно, утапа у ону прву, дајући јој све више садржине, смисла и престижа. Без тог стално, активног дејства прошлости кроз медиум наше свести и нашег сећања нема – као што је Бергсон јасно доказао – живота, тј. развоја и напретка, нити у чисто психичком погледу, нити у којој било области конкретне, примењене духовне делатности –у филозофији, поезији, уметности, науци, националном животу итд.“