Блог
Не зови ме да играм
Милан Ружић
Не зови ме да играм. Превише сам висок да бих био грациозан. Да узмем твоју руку у своју, а другу ставим око твог струка, размишљао бих колико ти је дуга линија живота коју би тада гушила моја и како је понижавајуће за једну тако важну линију да постане корито мале реке зноја која би кроз њу потекла. Она рука на струку би покушавала да остане мирна и тако сачува илузију о мојој пристојности.
Играј са неким другим. Док моје снене очи буду покушавале да се својим илузијама уљуљају у ритам твог тела и на њему одспавају читаву песму, ноге још увек не би ни схватиле шта треба да раде. Клизале би се, газиле твоја стопала углављена у отмене ципеле. Лак на тој обући спао би пре него осмех људи около које би толико радовала моја за плес урођена смотаност.
Не могу да играм уз песму. То је понижење за музику, а и дужан сам да слушам речи кад већ оне мене тако добро слушају. И док год чујем речи, какве год биле, биће ми важније од тебе и плеса. А тек музика, зар и њу да подредим плесу.
Можемо да певамо ако хоћеш. Тада бих могао да замишљам како те речи изговараш мени и ликујем варајући себе како си свој глас наговорила да милује моје уши. Не певам најбоље, али сигурно то радим боље него што играм, па ме немој звати на плес.
Знам ја да је играње за тебе што и речи за мене, али ти и ја нисмо исти. Играњем ти задовољаваш импулсе свог тела, а ја сам човек који те надражаје не региструје. Моји пријемници су баждарени тако да хватају само таласе које шаље твој ум. Мене покреће машта и радује ме дух, а ако су то двоје ремек-дела, баш ме брига у каквом су се телу настанили. А опет, и да си лепа као сама поезија, ништа ти то не вреди ако се твоји штих-стихови не римују са титрајима душе и не терају моје срце да се аритмично смеје. Јер, можда ти то не знаш, све је у аритмији када су двоје људи у питању. Ако разговарамо, а наша срца раде правилно, онда не радимо ништа. И ти сад мени, уместо губљења у тим аритмијама, нудиш да хватамо ритам.
Позовеш ли ме да играм, не мораш ме више никад звати ни због чега. Можда и јесам тежак човек како многи кажу, али би тек осетила колико сам тежи него што мислиш кад бих те само једном нагазио током плеса. Питај некога другог да играте, а мене остави за шанком да трагам, не за пићем, већ за причом. Док ти будеш бацала своје тело уз музику, ја ћу скупљати нечије приче и опијати се речима, а кад оне пресуше за шанком, трезнићу се пићем.
Не волим плес, јер он долази као последица нечега. Мора бити музике да би било и њега. Он је обичан паразит.
Изула си лакиране ципеле на излазу из клуба, изнервирано си ме зграбила за руку и вукла за собом у парк преко пута. У песку дечјег игралишта, твоје ноге су стале, а руке су заврљачиле ципеле које си понела и једна лакирана висока штикла, распалила ме је по усни. Крв се сливала низ браду, а ја сам размишљао о томе зашто си пошла на плес са тако високим штиклама. Дванаестица, рекло би се по процепу на усни.
Привукла си ме себи и бацила своје руке око мог врата. Једва да си дохватала песак стопалима, али си почела да плешеш. Без музике, без ритма, без речи. Заплесале су и моје ноге кроз песак, испрва нисам знао зашто, али знала је глава о чијем си врату висила као орден моје победе, а уједно и као доказ твоје попустљивости. Плесао сам, јер сам знао да те више нећу видети. Ако је жена спремна да попусти сваком хиру мушкарца, она не може бити тврђава, а ја желим баш то – град на неприступачном узвишењу који ћу стално освајати. Хоћу да будем витез, а не робовласник.
Док се бујица моје крви сливала и згрушњавала у твојој коси, а ми плесали у мрачном парку обасјаном месечином, све време сам размишљао о томе зашто не раде лампиони. Песак ми је полако улазио у ципеле, а ти нешто брже излазила из срца. Неки човек нас је гледао са прозора завидећи мени, а ја сам завидео њему.
