Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Досије

Адамов пад

И после пада, љубав (II)

Јеромонах Игњатије Урош Ђорђевић и Луна Градиншћак

Сва разноликост, сва дивота, сва лепота живота

састоји се од сенке и светла.

Лав Н. Толстој

Једно од функционалних питања које би се човеку данашњице могло поставити јесте колико је често у прилици да размишља о својим емоцијама. Несумњиво, данас су емоције људска категорија која у савременој психологији с правом добија све већи значај. Но, интересантно је запитати се да ли човек има развијену навику да размишља о њима с обзиром на то да су оне увек, без погрешке, присутне у датим околностима, услед чега их, практично, узимамо здраво за готово. Можда се о њима и не размишља – и то би била сасвим коректна констатација. Човек је кроз историју могао да ствара и постиже успех без промишљања о овом свом неодвојивом делу људскости. Међутим, ако се емоције узму у свесно разматрање, управо би се кроз њих, научно, могло објаснити много тога што наизглед делује необјашњиво. Као, на пример, зашто су баш наши преци успевали да на задивљујући начин односе победе у ратовима, да у низу битака постижу успехе који не могу оставити равнодишним онога ко о овим подвизима слуша, или откуда многобројне задивљујуће ратне сцене пуне чудесних догађања на страни српске војске које су одавно прерасле накнадно стваране холивудске филмове.

Ови феномени данас су објашњиви захваљујући др Дејвид Р. Хокинсу, реномираном енглеском психијатару, који је крајем двадесетог века у својој докторској дисертацији објављеној под називом Power vs. Force: an anatomy of consciousness (1995), доказао да субјекти и објекти имају своју енергију, и да та енергија вибрира, односно да има своју фреквенцију коју одашиље. Ово је представио кроз такозвану скалу свесности која унутар себе садржи одређене емоције као одговоре ове свесности у зависности од тога на којем се ступњу скале сама свесност налази. Као што је представљено, неке од емоција на најнижим фреквенцијама јесу кајање и кривица, док су међу изразито високофреквентним емоцијама хероизам, побожност, али и чуда и предаја Богу. Једна од главних и надасве лако уочљивих карактеристика наших предака јесте та да су они своја дела чинили управо са ове високофреквенте лествице. Њихово порицање стварности, која је често указивала на то да је непријатељ двоструко, троструко јачи или да је победа у датом тренутку немогућа, заправо је значило одбијање спуштања своје разине свести са ове високофреквентне лествице на ону која би подразумевала прихватање очигледне реалности. Овоме доприноси и једна констатација професорке Божице Младеновић са Филозофског факултета у Нишу. На питање да „опише атмосферу безнађа народа” уочи Топличког устанка подигнутог 1917. године професорка Младеновић образлаже да, пре свега, осећање које српски народ у том периоду има „није осећање безнађа” јер „српски народ никада није изгубио веру у коначну победу српске војске” (емисија Око, „Трећи српски устанак”, 24. фебруар 2017) што, како и сама наводи, потврђују бројни извештаји аустроугарске и бугарске власти из тог периода.

Из овога је јасно да оне акције које чисто и јасно извиру из Хокинсове високофреквентне лествице имају своје резултате који обезбеђују сутрашњици чист и јасан пут ка успеху. Од велике је важности распознавати своје емоције и обраћати пажњу на њихове поруке и, на крају, делати са високофреквентне разине. А та важност се може испратити још у причи о Адамовом паду.

Ове амплитуде на Хокинсовој скали свесности, нису нешто лоше, него оне у целости воде ка усавршавању човека. Такође, гледано са појединих аспеката грчке филозофије који својство променљивости света не посматрају оптимистично, Библија на контрасте као живот и смрт гледа конструктивније. Богом створена, сва материја је добра, иако долази из свог контраста, односно небића. Као што она, дакле, некада није постојала, а њено стварање бива супротност претходном њеном непостојању, тако се и из лепоте кроз контрасте рађа нова лепота. Овоме је пример циклично рађање и умирање природе, што Христос објашњава речима: ,,... ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси” (Јн 12, 24).

Материјална стварност до тренутка стварања није постојала. Међутим, Божје мисли о творевини од вечности постоје у Њему. У одређеном моменту на основу тих мисли Он ствара материју. Ове мисли или енергије Божје, Максим Исповедник дефинише као логосе бића. Према томе, сваки ентитет бива створен кроз логосе бића. То подсећа на, рецимо, уметника који слика из главе. Али, уметник ствара на основу већ виђене реалности, док Бог у одређеном временском тренутку остварује своју вечнопостојећу мисао. Те вечнопостојеће мисли Божје о материјалној стварности су логоси бића. И Адам бива створен логосима бића, те је смисао његовог постојања био предвиђен као живот у сагласју са њима, односно са вољом Божјом. Најједноставније речено, бити усаглашен са логосима бића значило би деловати кроз врлину која је природна човеку и високофреквентна на скали свесности.

Могло би се поставити питање, откуд Божје заповести, ако је врлина природна човеку.Треба уочити да Божија заповест да се плод са дрвета познања добра и зла не једе, није била наредба Адаму, већ да су њоме назначене границе његовог бића. Реч заповест има корен у речи вједјеније (вѣдѣнїе), што значи знање. Према томе, заповест не представља императив, него знање које усмерава ка испуњењењу људске природе. Када Христос каже ученицима: ,,Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге” (Јн 14, 34) Он им не даје наредбу, него их упућује да је љубав начин постојања људске природе чији је архетип Бог. А да овде термин љубави не подразумева само осећање или радњу, потврђује апостол Јован Богослов речима: ,,...јер Бог је љубав” (1 Јн 4, 8).Једење забрањеног плода представља могућност да поричемо, а што је, опет, последица наше створености ни из чега. А ово омогућава наша бирајућа воља.

Бог као самопостојање има апсолутну слободу, док је човекова слобода, дакле, бирајућа (гномичка), она која подразумева чак и могућност порицања Бога. Када наша слобода бива сагласна вољи Божјој, она узраста ка апсолутној слободи, налик Божанској. Ово је и природни начин постојања човека. На овај начин људска природа се остварује и надилази себе, узраста на скали свесности, до обожења. Адам, супротно овоме, убире плод познања добра и зла. Овај његов чин није био пуки прекршај заповести Божје коме следи казна, већ избор порицања, услед његове прогрешно усмерених енергија. Према томе, пад не представља искључиви прекршај, него промашај. Кроз грех, Адам је изабрао начин живота изван Бога и ограничио себе унутар своје људскости. Укратко, Адам није протеран, него губи Бога из вида.

Адам се кроз пад супротставио својим логосима бића, односно својој људској природи, те тако себе доводи у расцеп. Грехом, као чином негације, активирана је смрт која је била потенцијална последица наше створености ни из чега. Пошто се одваја од Бога као извора живота, Адам почиње да стари, а са њим и сва природа бива оденута пролазношћу. То значи да смрт није казна, већ препрека вечном животу који би наставио да живи у нескладу. Смрт представља начин на који се прекида тај могући вечни несклад. Међутим, Бог је и тада остао присутан уз нас, јер управо смрт треба да нам омогући да не заборавимо да живот треба да живимо у свој његовој пуноћи. Отуда и толико позната изрека memento mori – сећати се смрти значило би, не пребивати у чињеници да смо смртни, него управо да смртност ову садашњост чини величанственом. А бол коју смрт као губитак представља заправо је Божји наговештај да смо се удаљили од истине коју смрт носи.

Бог као апсолутно Добро ствара с циљем да суштина свега бива добро (грч. καλός). И суштина човекове природе је позитивна, а енергије природе се могу пројавити као добре или лоше. Без обзира на начин пројаве енергија, суштина бића остаје оно добро. На овај начин и Адам после пада, испољивши своју негативну вољу, прља своју божанску својственост. Но, лик Божји у њему остаје неизбрисив. Из овога следи да зло нема суштину, већ да је дело енергије (воље). Оваква енергија мења начин постојања природе, доводи је у неприродно и нездраво стање, али не мења њену суштину.

Требало би и обратити пажњу на то да је реч енергија адекватна речју емоција. Етимологија речи енергија, као изворно грчка реч, састоји се из префикса εν- (у) и речи ἔργον (рад), што би значило унутрашњи рад, покрет, који има своју пројаву ка споља. Реч емоција[1] је латинског порекла и састоји се из префикса ex- (из) и речи motus (покрет), односно movere (кретати се). Према томе, емоција је унутрашњи процес као одговор на нашу мисао, а коју, опет, пројављујемо ка споља. И Адамов чин тако није био прост поступак, већ процес који мења његово психофизичко стање, што је био чест мотив ренесансних сликара.

Италијански ренесансни сликар познат као Мазачо, на својој слици Изгнање из раја приказује Адама и Еву како уплакани и очајни напуштају Рај. Иза њих је анђео са мачем који их изгони из Раја као места Божанског присуства. Али, они у ствари не бивају изгнани, јер то не би могао бити поступак Бога који је Љубав. Едемски врт који је описан у Библији не представља део земље из које Адам бива изгнан у други њен део, већ првобитни бесмртни начин постојања Адама и целокупне творевине који сада бива нарушен. Изгнање из Раја као последица греха Адама и Еве, значило је да они напуштају јединство са Богом унутар себе. А губећи Бога унутар себе, све њихове тежње распрскавају се изван циља који је обожење и сједињење с Богом. То значи да чињењем греха Адам скреће са пута својственог његовој природи, и пада на скали свесности у њен нискофреквентни део, што јесте извесно стање пакла. Према томе, рај и пакао су стања сваке личности и они су већ у садашњем тренутку свакога од нас.

Међутим, Бог је присутан уз човека и у паду, комуницирајући са њим кроз емоцију. Даром боголикости људска природа је кроз унутарњи осећај добила могућност да препозна оно што је природно и добро. Тако је и савест једна од емоција која нас враћа назад у равнотежу, уколико после ње уследи прихватање одговорности за учињено дело. Реч савест у својој етимологији има исти словенски корен као и реч заповест, (со)вједјеније (со-вѣдѣнїе) – (са)знање. Савест је оно што апостол Павле наводи као закон Божји исписан на срцима (Рм 2, 15). То је осећај за препознавање онога што је добро и природно, и онога што је томе супротно.

У складу с тим Христос народу прича причу О Добром пастиру и каже: ,,...и овце иду за њим, јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца” (Јн 10, 4-5). Пастир добри је Христос, који за себе каже: ,,Ја сам пут и истина и живот” (Јн 14, 6). А глас Његов је Истина која је увек унутар нас (она се открива, управо јер је у нама) и њу ослушкујемо кроз онај унутарњи осећај који нам сугерише у ком правцу иде наше усклађивање унутар нас. Кроз тај осећај се спознаје глас истине. А емоције су наслеђе наше боголикости, будући да оне нису позитивне или негативне, него високе или ниске фреквенције и показују нам нашу блискост или удаљеност од истине. Оне емоције које су ниске фреквенције, а које ми називамо негативнима, заправо би требало да буду покретачи. Оне су контраст који нам сугерише да је истина у супротном смеру: у смеру мишљења, делања и веровања. Тако ми све време управо кроз емоцију комуницарамо са Богом. Глас туђинаца који Христос спомиње, јесте оно супротно истини, несклад, који је стран нашој природи, а што се препознаје буђењем негативних емоција које нису нешто од чега се треба бранити или бежати, него су путовође које нас опомињу да смо далеко од истине, од себе.

Адамов пад није аутоматски сурвао његову природу, већ је био процес који је ишао силазном путањом на емоционалној скали или скали свесности. Он, који је гледао у лице Бога, бивао просветљен и у миру и сагласју свога бића, својим избором бива помрачен. Некада одевен светлошћу невиности Творца, почиње да се стиди Еве и Бога и прави прегаче од смоквиног лишћа. Некада услед љубави према Богу храбар, сада се у страху крије у Рају, затворен у себе и тужан. Сагледавао је Бога као истину у себи, а сада лаже и оптужује Еву. Некада сигуран, сада игра улогу жртве. Некада одговоран за своје достојанство, сада постаје незаинтересован и апатичан. Некада смео, сада се каје. Пун вере, сада је забринут. Био је бог, а сада бива самодеструктиван. Некада је волео себе, а сада себе одбацује. Бесмртан, постаје смртан. Љубав, као начин постојања човекове природе, чији је архетип Бог, бива надјачана страхом, услед прекинутог познања љубави, а као последица тога јавиће се касније мржња у односу између Каина и Авеља.

Кроз историју је појам наследног греха често митологизован као казна која прати потомке, или нека врста космичке правде. Пошто је грех акт личности, а не акт природе, она га рођењем не може пренети. Али, он, као стање личности, и те како бива преношен на потомство. Од рођења људско биће учи посматрањем онога што види унутар породице и то је један од начина на које усваја животне обрасце. Отуда и пророк Давид каже за праведника: ,,...и на наслеђу је његовом благослов” (Пс 37, 26).  То значи да потомство правдних наслеђује обрасце здравог сагледавања живота у истини. Тако ће свака генерација овим обрасцима креирати стварност.

Отуда је важно сетити се наших предака који су, предани Богу, својом посвећеношћу и вером обезбедили здраве животне обрасце нама као потомцима. Можда је то далеко важније од многих вредних достигнућа и усавршавања једног народа, будући да су управо дела наших предака поставила темеље за наше потенцијалне успехе. Као што нас Адам упозорава на лутање кроз живот својим местом на нискофреквентној скали свести, тако су нам и преци, насупрот њему, оставили добре примере живота у истини. Али, и један и други пример служе нам за експанзију нашег бића, односно нашег очовечења и обожења у Христу.

 

[1]Реч емоција није била фреквентна у хришћанској литератури, јер је она практично уплив француске терминологије из 16. века када постаје дефинисана и заступљена као засебан термин. Данашње њено уобичајено значење је прихваћено управо из овог француског детерминисања као émouvoir (узбудити), односно као нешто што је условљено, али и зависно од спољашњег фактора. Међутим, требало би обратити пажњу на чињеницу да емоција јесте енергија која полази од нас, и иако je условљенa, она тиме не зависи  од спољашњег фактора. Но, као што видимо, психолошка достигнућа у вези са термином емоција су узнапредовала и узела у обзир сва њена првобитна значења. С тим у вези, и хришћанско богословље осветлило би многе аспекте антропологије уколико би у своје разматрање узело овај термин.