Блог

Дрезден, тренутак и Кокошка

Луна Градиншћак, Суботица

Крајем јуна 2009. године, код нас је осванула вест да је Дрезден избрисан са Унескове листе светске културне баштине. На тај начин, Немачка је била прва земља у Европи, а друга у свету, која је изгубила место на листи светске баштине. Разлог за овај поступак врло је ироничан. Наиме, саксонске власти одлучиле су да изграде мост „у најлепшем делу долине Елбе“ који би, према проценама стручњака у Комитету светске баштине, покварио „изузетну универзалну вредност“ овог града, па следи закључак да  нема разлога да се штити од заборава оно што губи аутентичност. Овакав би поступак можда и био јасан, да није познато какву катаклизму доживљава овај град 12. и 13. фебруара 1945. о чему је такође писано у Политици пре две године. Разлог за наношење катастрофалне и пресудне грешке овом  граду, нису расветљене до краја. Што се његове аутентичности тиче, она јеу најмању руку дискутабилна, бар од периода тих немилих догађаја.

Можда би питање какву судбину кује савремени ковач света било интересантно, међутим, одговор се сам једноставно намеће – никакву, будући да је Дрезден на листу светске културне баштине  примљен широм отворених очију Унеска исте године када је тај исти Унеско зажмурио на нашу територију – 2004. Али, поред свих начина да се пламеним језиком похотника што брже збрише са лица земље културна вредност једног града, државе и народа, постоје и они који предосете и делују пре таквог кулутног помора, па остављају неизбирсив траг једног времена због чега се помињани новински чланци могу сматрати сведочанством историјске истине која постоји, но „као и свака друга истина, зависи од часних људи и поузданих сведока“, али исто тако поручују да „они који сматрају да историја није важна, греше: нису важни они сами, а историја то никада не заборавља да им докаже".

Изузетно је битно растумачити значај часних и поузданих изван могуће ироничне конотације ових појмова. У извесној мери, то могу бити уметници и њихово визионарство. Баш тако, визионарско, пророчанско у њима. Дрезденом се, на тај начин, детаљније бавио аустријски сликар Оскар Кокошка. Реч о њему обично започиње детињством, које се у његовом случају везује за бечко предграђе на прелазу из традиционалног урбаног села ка његовом недовољном  укалупљивању у  град, као и за две девојчице с којима се играо на аристократском имању у Бечу.

Према тексту „О истини, или проналажење нове кутије за боје“ Горана Јуреше, он на сцену ступа у тренутку када је уметност „лишена подршке друштва,“ па она тек треба да прокрчи свој пут. Кокошка се диви јапанским дрворезима сматрајући их најстварнијим имитаторима стварности. Код Јапанаца уочава умеће хватања тренутка, што је видљиво и у њиховој поезији, хаику и танка. Њихове очи „најбрже се у целој историји сликарства“, и кроз такво хватање једног момента, указује се цео један свет. А из једног тренутка може се назрети онај далеки наредни. На тај начин, Кокошка покушава да управља кормилом сликарства. Окушава се у необичном стварању портрета људи дубоким психолошким увидом у потретисаног. Сликање човека значило би осветљавање одраза онога што се одвија изнутра, у његовој глави. За разлику од Фројда, који речима и експериментисањем  у исто време ствара психоаналитичка и психопатолошка истраживања, Кокошка проблем у људској психи имагинацијом извлачи на платно, без обзира на то да ли је он свесно расветљен у човеку или постоји само несвесно. Он је код људи углавном  боравио без укључивања свесног дела човека, будући да портрети нису добијали на значају и често су били остављени без новчане накнаде за сликара, јер, за разлику од оних Климтових, нису представљали оно што купац очекује да види.

Крајњи изазов и пророчки фактор Кокошка начињава 1910. године, када у Швајцарској, више пролећних вечери узастопно слика угледног професора и психијатра Августа Форела у његовој кући, али одмах по завршетку сликања, породица Форел одбија да прими портрет са образложењем да на тој слици није Август Форел већ пре неки „човек који је доживео мождани удар“, и да сличности са њим нема много. Више од годину дана касније, Форел добија мождани удар и полако почиње да личи на свој портрет.

Необично, Кокошка ће у четири наврата сликати и – Дрезден. У петогодишњем периоду (1919-1923) бележења на платну овог града, Дрезден ће се у његовим сликама развијати на начин који би се из данашње перспективе уочио као упозоравајући. На првој слици град је приказан складно, вертикалом спојен, будући да су плава на небу и у реци одраз космичког и земаљског. То се опет може протумачити и као хармоничан спој Логоса, сила и Бога са оним ко их на земљи поштује.

Овај се складан след нарушава на другој слици из 1921, када се умеће зелена боја на небо, што је у нехармонији са оним бојама које на небу треба да одражавају земаљско. Оно што ће уследити на трећој слици из 1922. изјасниће јасно експресионистичку црту овог сликара. То је слутња, она што се осети у ваздуху, да оно што смо имали на претходним сликама о Дрездену сада полако нестаје. На небу ће се појавити црвена птица (или авион?) која уништава космичко, па самим тим и све вредности које су човека подстицале да ствара и чини један град онаквим каквим он јесте – град за памћење. Плава боја губи на значају, а црвена постаје, иако још увек не главна, веома упадљива.

У разговору са старијим пријатељем, последња слика дала ми је идеју да је пресудна баш због онога што се налази на небу уместо црвенила. Сфинга се надвија над град постављајући питање на живот и смрт, унапред доносећи сивило и космичком и земаљском, као и угашен пепео под којим ће Дрезден бити затрпан као заборављена културна тековина. Оваква неман налазиће се на још неким сликама Кокошкиним, претежно када је у питању осликавање града.

Једна од његових каснијих слика била је на наговор Аксела Шпингера, немачког новинара и власника медијске куће која се налазила близу Берлинског зида. Кокошка је неколико пута долазио на кров зграде посматрајући и један и други Берлин, али потпуно немоћан, несигуран и забринут због задатка који је добио – да наслика подељени Берлин. И сам је навео да није био сигуран да може да наслика  Берлин. Када је то током врелих летњих дана и учинио, назив слике везао је за датум и годину. Док Дрезден ниже слике, према Кокошкином уметничко-визионарском нахођењу, Берлин као такав више нема тренутак који би се могао ухватити једним потезом и надовезати на један далеки наредни. Он ни није представљен као праволинијски зид који га дели, већ кружно, са понором (празнином) у средини. Кокошка с једне стране зида види Европу, с друге варварство. На годишњицу подизања зида, овај сликар ће са крова видети војнике који парадирају у славу овог догађаја. Шокиран, одлучиће да ипак нешто предузме, да направи запис на платну као частан и поуздан човек, чувајући оно што је видео још док је сликао прву слику Дрездена.

Не би требало заборавити ни италијанског сликара из XVIII столећа, Бернарда Белота, изванредно верног стварности, који нам је оставио сведочанства Дрездена из свог времена. Он ће, баш као и Кокошка, приказати људе у тренутку и покрету. То је посебно уочљиво у сликама са десне обале Елбе из 1748. и 1750. године.

Иако су у размаку од две године, слике су се у истом тренутку надовезале, са истим људима који као да настављају своју започету радњу. Уколико не постоји назнака о различитим годинама у којима слике настају, стиче се утисак да Белото готово фотографски бележи Дрезден на платну, из тренутка у тренутак, остављајући људе у покрету који су посвећени ономе што у том моменту раде.

Кокошкина проницљивост, бунтовност изрођена из чврстог веровања у ослонац вертикале космичко-земаљско, као и истрајност у непопуларности и одбацивању бечлијске публике, одражавале су јачину његове вере у сопство. Из тога излази духом снажнији и приснији нематеријалним вредностима, етеричном поимању ствари, и успева да осети будућност која је једним делом одраз поступака садашњице. На тај начин, Кокошка јесте изузетан сведок дрезденске аутентичности, али и чињенице да они који о њој треба да брину нису поуздан ослонац. Тако остаје на нама да то разумемо, а затим не дозволимо себи да се убројимо у оне који поседују гумицу за брисање, не претварајући се притом у оне неме посматраче брисања, већ да нашу савест не занемаримо и схватимо да ће и после нас доћи они који ће можда желети да памте. Било би лепо оставити им частан и поуздан материјал.

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика из Суботице