Култура

Miserere mei, Deus

Луна Градиншћак, Суботица

Композиција Miserere mei, Deus (Боже, смилуј ми се) и данас живо, у својој неокаљаној тајновитости комуницира са нашом суштином. Настала на основу Псалма 50из композиторског пера Грегориа Алегриа (1582 - 7. 2. 1652), одражавала је покајнички тон ренесансно-барокног човека, али је исто тако стекла невероватну популарност међу народом. Извођење ове музичке виртуозности везује се за Сикстинску капелу, иако је с почетка оно било шире распрострањено. Одвијало се током јутрења, уз свеће које би се гасиле, једна по једна, осим последње која би остала упаљена и скривена. Временом, човек је, из неког разлога, желео да композицију присвоји за себе, а не само да је доживи. Свечаност којом она одише, није било довољно само духом препознати и усвојити, већ је, на неки начин, слушалац покушао и да је чулно конзумира. Сикстинска капела ову композицију изводи у оквиру своје службе, али одлучује да забрани преписивање ове полифоније и чак строго казни оне који би се огрешили о цензуру. На тај начин, уместо да загуши популарност овог музичког дела, мистериозност композиције расла је и бивала све пожељнија. Међутим, Ватикан није могао да рачуна на ванвременску талентованост једног Моцарта, који је у Риму на основу једног слушања Miserere, по сећању, записао уз мале корекције све ноте „поноса Сикстинске капеле“ алтернативно писаних за шест гласова, те свој поступак уврстио међу прва „неовлашћена копирања“.

Снага којом Miserere обузима биће необјашњива је, баш због тога што нас јасно подсећа на оно што је у нама замућено и магловито обмотано рациом, а што је елементарно када је реч о етеричном делу нашег бића. Она нас усамљује, тражи од нас да се окренемо својој унутрашњости од које толико журно бежимо, и зауставља нас у екстатичном преобликовању свега што смо до сада мислили да осећамо. Мамећи нас да јој се посветимо до краја, учи нас стрпљењу и одмарању. Иако покајничког карактера, она нас из своје снажне вибрације, последњим својим тоном изводи из медитативног стања на светлост. На крају, као што је Достојевски у Идиоту рекао да због ренесансне слике Ханса Холбајна Млађег, Христос у гробу, "може човек веру да изгуби", Miserere је са сигурношћу враћа у пуној снази уз осећај сједињености човека са исконским вредностима.