Блог
Das ist Berlin
Јелена Зеленовић, Нови Сад
Шетајући Берлином и возећи се његовом бескрајном железницом, човек стекне утисак да у овом граду особа лако може нестати као што је нестао радник Милутин Топаловић, те да тај нестанак може проћи непримећено јер уместо те особе не остаје празнина, њу попуњава следећа једника подобна за упражњено место. Das ist Berlin.
Ово је била парафраза реченица из романа Слободана Владушића ,,Омама“ у којем је Милутин Топаловић нестали радник из Србије, чије постојање би било избрисано као да га никада и није било, да није било Милоша Црњанског којем је, из, другим јунацима, необјашњивог разлога, било изузетно стало да пронађе сународника у туђој земљи. Поменути роман и путопис Милоша Црњанског ,,Ирис Берлина“ помогли су ми да не лутам махнито као туриста и правим много лажних успомена, већ само да лутам махнито као путник (јер град лутање и махнитост углавном и нуди) и направим само по коју фотографију која вреди због „хуманости тренутка у којем је настала“ (непознат аутор, могућа парафраза). Да моје тинејџерске године нису биле улуд потрошене, већсу донекле протицале у васпитању и сазревању, показала ми је прва станица на којој сам застала као туриста купивши хладно пиво и wurst – то је била станица ЗОО из чувене књиге ,,Ми деца са станице ЗОО“ Кристијане Ф. Осећање које ме је прожело било је троструко дивно – лепота, захвалност и понос због сазнања да у овом случају нисам само туриста који пије пиво и једе wurst, већ путник којег многе емоције везују за место на којем се нашао први пут, а све то захваљујући култури читања. Ту је настала и прва фотографија мене у Берлину. Присетила сам се себе у време када сам читала ту књигу, својих веровања, страхова и размишљања, умела сам нешто и да испричам другима и поделим своје изненађење како је сасвим случајна станица нашег обиласка, дакле ненамерно заустављање, била баш та станица о којој сам размишљала пре више од десет година никако не слутећи да ћу је видети и доживети.
Берлин је велик и сив град који не припада никоме и припада свима. Педесет посто становништва чине Немци, а остало су људи са свих страна света. Берлин прати глас да је град културе и уметности, музике, журки, дроге, слободе и једнакости. Историја је више на мишићима него што се заиста осети било каква прошлост овог града. Берлински зид је пре свега добар извор прихода кроз туризам него што заиста уме да исприча причу, мада шапуће. Пад Берлинског зида је најважнији догађај у новијој историји Берлина и потпуно се уклапа у оно што Берлин промовише – слобода, људска права, заједништво, али под строгом присмотром да се ничија индивидуалност не угрози. Тако да све то делује натегнуто и лажно на моменте – продавци су изузетно љубазни на касама у Мек-у и Бургер Кинг-у, осмехују се, желе леп дан, али купци остају смркнути, одлазе без поздрава и осмеха, те се стиче утисак да је касирима наређено да буду љубазни и осмехну се, то им је у опису посла. Да они не могу бити спокојни, потврђује и пријатељица која се тамо преселила пре три године. Каже да они имају малу плату и да не зна како плаћају кирију, сигурно мора бити још три човека (цимера, не породице) у том стану (малом) да би се покрили трошкови. Гледам лице једне Индијке која ради на каси у Бургер Кинг-у размишљам шта она добија од овог града и колико ли му тек даје. ,,Њему се чини да не постоји град у коме се мање верује у човека од Берлина“[1] , мисао је јунака Црњанског из романа ,,Омама“.
Пријатељица прича како је, у том граду, са људима слично и у ИТ индустрији - лажни осмеси и љубазност. Она не може да нађе пријатеље на послу јер су сви такмичарски настројени, не због жеље да буду најбољи, него из страха да не буду замењени уколико се појави неко ко може да уради више и брже од њих. Нерадо ћаскају са колегама током радног времена (иако им је вероватно и то у опису посла, да се труде да буду лежерни колико год да се убијају од посла) али и након радног времена је тешко одржати континуитет у дружењу – другарица каже да отказују уговорена дружења у последњем моменту јер им се указала нека друга прилика да се боље забаве, да се боље испразне или напуне (како Црњански пише - ступидни напор жвакања, тако чест и непријатан прелаз из жвакања у музику). Овако није било када се бавила тим послом у другим градовима и земљама, да ли је то случајност и она просто нема среће, могуће је.
Небо се види као из подрума, пише Црњански у ,,Ирису Берлина“. А да се то заборави и да се предахне од сивила и машина, одлази се у паркове, Тиргартен пре свега. Тиргартен и ботаничка башта у западном делу града су она ,,Златна риба“ Паула Клеа коју је Црњански представио у ,,Ирису Берлина“ као смисао који недостаје у свој тој прашини, угљу, јурњави и сивилу:
,,Златна та риба сећала ме је, да изнад тих бруталности, беда, људских глупости, изнад свих слика Берлина, има нешто што није болно, што није телесно, што није пролазно, није видљиво. Ирис нечега огромнијег од Берлина.“[2]
Сигурно је да град крије много оваквих драгоцених ствари. Овог пута смо видели једну од њих – кафић на реци Шпре у источном Берлину, велика башта која се спушта ка реци са својим пањевима као намештајем и простиркама за лежање и седење. Ту су измилели људи као гуштери да уживају на вечном сунцу које се тако ретко појављује у граду, далеко од диктатуре пороцедуре и на моменте лагани, ослобођени од тегова мегалополиса.
Немци су изузетно штедљиви, боре се и брину за свој цент. На каси за мном виче касирка и једна жена која купује, заборавила сам свој цент да покупим кад ми је вратила кусур. Враћам се по њега, деловало ми је да ћу их увредити ако га не покупим. Касније тај цент и још неколико остављам бескућнику, момку који седи у неком кутку подземне станице, чита књигу, чеше се, а испред себе има картон на ком пише Ich will essen nicht drogen.
Сигурно је да Берлин има свој ирис. Он се склапа попут слагалице у скривеним кутковима парка, под огромном крошњом дрвета у ботаничкој башти, у музејима (под условом да уме да се гледа) у разговору са људима који су опијени самом чињеницом да имају времена да се друже, на реци, и од низа светала који окупају Берлин када падне мрак, а којима се и Црњански дивио. Ирис се укаже свакоме ко уме да гледа, ко је умео да чита.
[1]Владушић,Слободан. Омама. Београд: Лагуна, 2021. стр. 263.
[2]Црњански, Милош. Путописи. Београд: Просвета, 1966, стр. 265
