Блог

#Све се осипа, сестро моја!

Бити живљен!

Јелена Зеленовић

Бити убијен

Убиство, као чин одузимања живота другој особи с намером, остало је у некој далекој историји коју гледамо преко малих екрана у виду још једног документарца о Другом светском рату у којем Хитлер хистерично виче, а људи гину у рововима и концентрационим логорима. Број документараца о Хитлеровом лику и делу се драстично повећао. Данас је довољно погледати канал Visat History и обратити пажњу колико се пута дневно појављују архивски снимци Хитлера и концетрационих логора.Убиство се као такво појављује још у криминалистичким филмовима и књигама, али све чешће је предмет и комедија, драма, трилера, укратко саставни је део телевизијског програма. Убиство као такво, постало је досадно. Бити убијен је давно пресељено у имагинарни простор медија, како филмова тако и дневног извештавања водитеља, наравно селективно, о окршају банди. Да ће Холокауст бити заборављен премештањем у простор медија, писао је још Бодријар. Друго, идеја о добровољном срљању у смрт је недемократска, нелиберална, застарела и губи се из видокруга реалности, јер не можемо замислити човека који узима пушку и креће у рат да би одбранио своје парче земље и сачувао породицу. Уколико се тако нешто и деси, свет је згрожен дивљаштвом, опет приказаним селективно, преко малих екрана (случај Авганистан, али и ратови деведесетих на простору бивше Југославије до којих долази управо промоцијом мржње путем медија).

Бити занемарен до смрти

Након Другог светског рата суочавамо се са термином бити пуштен да умре, о којем се говорило и писало много. Селекција се врши на основу капитала и сналажљивости, на основу мере и укуса које јединка поседује када је у питању борба за голи живот. Емигрант може да умре на улици од глади, а може и да кријумчари дрогу, оружје, алкохол или да ради као проститутка. Дакле, избори постоје.

Бити онемогућен

Друго је када кажемо да је неко укинут или онемогућен. Особа која је онемогућена од стране друштва наставља да живи, чак може себи и обезбедити онај минимум достојанства, који опет зависи од тога како гледамо на минимум достојанства. Пекић, коментаришући стандардни минимум заштите преко којег није могуће чинити зло над људима, говори о затворима, те је у једној држави стандардни минимум потапање затвореника у говна, у другој батињање, у трећој лишавање слободе кретања. Дакле, спрам тога где сте рођени или где сте се затекли, одређен вам је минимум достојанства, наравно уз дужно поштовање међународних конвенција, опште економске ситуације и котирања  државе међу великим светским силама. У том систему, ви можете бити укинути, а да задржите минимум људског достојанства. Тако гледајући, човек није убијен, није пуштен да умре, онемогућен као целина, као биће, јесте, али то није разлог за претерану панику и побуну. А да ли је то за некога укидање минимума људског достојанства? Уколико одете на Косово, не смете носити мајицу са српском заставом да не бисте некога провоцирали – то ће вам уредно ставити до знања свако ко организује екскурзије, ходочашћа или ко је упознат са ситуацијом на тзв. административном прелазу. Уколико желите да предајете српски језик и књижевност у школама, морате бити члан владајуће странке. Не морате носити мајицу, можете отићи на Косово, можете бити наставник у школи, али ту и тамо ћете учинити неке услуге директору, месној заједници или неком неугледном типу који има новца јер је продоран у сакупљању гласова. Затим се вратите на час и дате писмени задатак на тему ,,Слобода“. Ви живите, нисте убијени, нисте пуштени да умрете, али сте онемогућени као биће, онемогућена вам је слобода мишљења, политичког и националног опредељења, те јавног промовисања истог. Тамо где би требало да стоји особа, стоји црна рупа која може бити попуњена другом одговарајућом робом која уме да објасни једначење сугласника по звучности. Манастире ваших предака чувају странци. Најупечатљивија сцена је војник кинеског порекла који се слободно шета по имању манастира Дечани и не разуме српски, док Срби обилазе манастир у групи од по десет људи са јасно ограниченим боравком од двадесет минута, јер су баш тих дана мало затегнутији односи Београда и Приштине или је пандемија вируса (десила су се оба случаја). Ви сте онемогућени и укинути, понижени јер сте Срби или зато што дишете у присуству Кинеза који живи у изолацији на том простору. Ипак, ту сте, те се стиче утисак да вам није одузет минимум људског достојанства. На крају крајева, неке људе потапају у измет.

Бити живљен

Пасив који ваља размотрити је – бити живљен. Како уопште живимо? Све што нам се дешава приписујемо „новим временима“. За разлику од бити убијен, бити пуштен да умре (бити занемарен до смрти) и бити укинут, за овај пасив смо одговорни искључиво ми као појединци. Стално се жалимо како нам неко кроји садашњост, како смо немоћни пред тржиштем свега, свачега и свакога, падамо ничице пред интернетом, порно сајтовима, Инстаграмом, пред чувеном фразом „намеће нам се“, падамо ничице пред вредностима које смо сами прогласили вредностима и баратамо епитетима које лепимо једни на друге, а које смо опет сами изабрали са се огрнемо у њих. Идеал женске лепоте? Сами смо га направили. Однос мушкарца и жене, цена, вредност љубави, тржиште, све смо то сами изабрали. Путовања смо заменили туризмом забележеним на Инстаграму, академски рад вреднујемо бодовима, шеровима и лајковима, сами смо све то изабрали и онда се осврнули као жалосни Орфеј гледајући како нам Еуридика тоне у подземље интернета и тржишта. Бити живљен је пасив који можемо приписати једино нама самима. Кад су људи открили ватру, нису се угушили у диму, а данас се стиче утисак да се гушимо у сопственим изборима који се опет, мистериозно сужавају и завршавају као једна фина фотографија испред факултета са дипломом у руци, а одатле се сели на екран телефона где ће заувек остати у свету симлулакрума, а прави папир ће скупљати прашину на врху полице са књигама. Ипак, да године студирања нису појели скакавци, знамо једино ако настављамо да живимо, а не да будемо живљени. Шта бисмо требали да урадимо када видимо да симулирана идеја о женском или мушком телу квари наше везе са реалношћу? Да престанемо да опонашамо интернет, да кажемо не трендовима, стоички можемо да посматрамо онлајн свет, а не да бивамо жртве у чељустима немани и да жалимо што не изгледамо као глумац/глумица у порно филму. Када сам била мала, до једанаесте године сам чекала да ми стигне писмо из Хогвортса, дубоко свесна да је све то фикција. Које нам је данас оправдање? Свесно признајемо да смо конзументи свих благодети интернета, а опет тупи у ономе што Кант назива малолетност, чекамо да направимо савршену фотографију како бисмо изгледали добро на Инстаграму и налепили на себе све оне епитете које смо посрамљени пригрили јер „нам је тако наметнуто“. Парадокс је у томе што нико не зна да смо живи ако нисмо живљени, а живи смо ако нас нема тамо где се простор живљења преселио – у мрак симулакрума који поставља своја правила. Да је ово проблематично, нема потребе посебно доказивати, сведоци смо гнусних догађаја који су прешли сваку меру, посебно појавом Тик Тока, нове друштвене мреже чија правила игре иду дотле да, поштујући их, можете физички да нестанете, да се убијете или умрете испуњавајући неки од „изазова“. Тако се коначно и смрт премешта на екран, а како је тамо одавно и живот, целокупно људско бивствовање, од рођења до смрти, пресељено је у имагинарни свет, који је, опет парадоксално, једино стваран.

Избори постоје. Да ли ћемо бити живљени посредством изазова, доказивања свету и премештању нашег живота на екран, а опет поштујући правила друштвених мрежа, јер правила постоје, или ћемо коначно преузети одговорност и почети да живимо у садашњости, на нама је. Ми се фотографишемо поред Дечана, а Кинез тамо живи. Окривљено тржиште и озлоглашени Мегалополис могу и без нас, а можемо и ми, вала, без њих. Ако не можемо онда је у реду бити живљен, бити укинут, бити занемарен до смрти, бити убијен. Сести и гледати Задругу у сласти, помало жалећи што нисмо и ми тамо, с оне стране екрана.