Блог

Само не ремети моје кругове - Хипербореја Милоша Црњанског

Јелена Зеленовић, Нови Сад

Док сам читала роман, путопис, итд. Милоша Црњанског Код Хиперборејаца стекла сам утисак да се управо у овој књизи може упознати Милош Црњански какав је био, или макар каквог је себе приказао, јер је таквог хтео да га памтимо – што му дође на исто.  Песник, леп господин, џентлмен, уздржани шмекер, веран супруг, пријатељ, хуманиста, добар човек, увек помало тужан меланхолик. Док су сви људи око њега, његови пријатељи, или тзв.  бели паразити обележени неком врстом фалинке  ( перверзњаци, педофили, попут маркиза, маркизе и њене умишљене или истините ? везе са папом, богата Американка и њен неверни, незрели супруг, на крају чак и она девојка савршене лепоте која има изузетно ружне прсте на ногама - фантастично и важно запажање Црњанског о врсти, а онда и о тоталитету лепоте ) он је међу белим паразитима, лепи бели медвед, који га је и самог фасцинирао и инспирисао.

Он то друштво посматра са стране увек некако успевајући да се држи на дистанци, и увек са дозом некакве фине мистериозности (где је његова супруга, једно је од често му постављаних питања ) задржавајући право на интимност , што му све гарантује дугорочно достојанство. Његово неучествовање у интригама и спекулацијама белих паразита је  његов легитимни песнички иступ, јер он је пре свега био то – песник, а онда дипломатски службеник, новинар и фаца у тадашњим елитним круговима Рима. Црњански приликом боравка у Риму иза себе има већ један рат, а сада чека други. Шансе за оптимизам и Црњанског као веселог путописца и туристу, су никакве. Такву атмосферу у Риму он је успео да дочара на један посебан начин, за који сматрам да не може да се објасни научним апаратом. Перцепција  ( израз преузет од Саве Дамјанова из књиге Шта то беше млада српска проза:„ овде се намерно избегава појам рецепција, који подразумева саму праксу читања, насупрот појму перцепција, за који се везује опажање и доживљај у ширем смислу “[1]  ) читаоца је та која је пресудна када исти жели да „ суди “ или просто размишља о овом делу Милоша Црњанског.

Како доживљвамо Рим, Италију, Европу пред Други светски рат, њен corpo diplomatico, како доживљавамо потребу Црњанског да се стално враћа далеким, леденим пределима, његов Шпицберген, и на крају како доживљвамо њега са својим драгоценим везама у свету које га држе да не забаса у некакав нездрави, а опет свеприсутни песимизам? Аутентичан доживљај дугујемо самом писцу. Не налазим другачији израз него онај који колега Филип Маринковић воли,  а то је –Црњански, бесмртни геније.  Доживљавамо Црњанског као генија, јер само геније уме тако да пише са свеприсутном дозом меланхолије једног песника, у атмосфери отежалој од песимизма, али истовремено да нас убеди да постоји нешто. И да почнемо да верујемо у нешто. Само врхунски песници, бесмртни генији попут неке магије оживљавају светлост изнад врхова Шпицбергена, али тако да та светлост, то нешто коначано почињемо и да осећамо као своје, да нас греје исто сунце које је и њега морало грејати.

Погледајмо његов опис људи из сиротињског предграђа преко пута којег је живео једно време: „ Сиротиња стоји под мојим прозорима и сакуће и дрхти. У Риму су, ноћи каткад хладне и у пролеће, а камоли зими. Људи трче укруг, дувају у шаке, поигравају помодрели. Жене се каткад псују преко улице, док трамваји пролазе и шкрипе. Смирују се тек када сунце гране, онда се наслањају на зид и, од уживања, затварају очи “[2]  Нису ли и те жене осетиле нешто?  Ово би био један од многобројих примера како Црњански на микроплану, само у једној сцени мири беду света са суматраистичким, хиперборејским далеким, вечитим  и топлим, осунчаним лепотама.  Лепоте ван каљуге света који познајемо. Моја перцепција, тј. доживљај ове маестралне сцене је механички нашла одређени визуал, који опет спаја две супротности - једна скулптура из доба барока је у питању. Назив скулптуре је Света Тереза у заносу[3], дакле еротско и сакрално у истом камену. Сиротиња чије лице обасја светлост, светлост попут белине снега и леда Шпицбергена, на моменат добија тај израз лица, трен ухваћен у вечност, заробљен у камену: Света Тереза у заносу.                                                                                                    

Дакле, шта овај текст покушава да каже? Ако Љубиша Јеремић у тексту „ Код Хиперборејаца – путопис, успомене, памфлет, или роман? “[4] пише да је крај ове књиге у знаку губљења илузија, то дефинитивно не би требало да буде коначно тумачење. Можемо да кажемо да  ова књига у целини нуди  једну суматраистичку визију света, света који ће постојати и након ратова, и након пропасти Европе какву познајемо, какву су је познавали. То је нешто као са тишином у овој књизи. У чему је највећа лепота? „Ни то, међутим, тамо, мени се није чинило, највећа лепота. Него она тишина, која настаје после сваког сурвавања огромних, смрзнутих, глечера, кад стигну у море и сруше се у њега. За тренут, страшни водоскоци скачу у висину из мора. Затим се читав облик ледене прашине витла над дубином обала. Затим све то пада и стишава се у води, као потонула ледена брда. Настаје потпуна тишина. Велика тишина.“[5]   

Овакве водоскоке ће Црњански повезати са фонтанама у Риму, суматраистички, видећи у томе исти смисао, исту лепоту, исту тежину лепоте такве тишине која долази након узбурканог мора, узбуркане младости, хаоса и бесмисла рата. Беда ћутања и величанственост тишине. Да се ова књига не завршава у знаку губљења илузија већ пре у знаку вере у далеку земљу вечног сунца и мира ( коју може да пронађе само геније, попут нашег писца, у чији проналазак здушно верујемо, јер како бисмо, другачије, камо бисмо ? ) доказује и последњих неколико реченица овог романа. Његова жена се још једном осврће пре него што напусте стан у Риму, гаси њихову собну фонтану. Док смо затварали врата на стану остала је за нама тишина.[6]    А управо тишина је највећа лепота, како је написао сам писац, а сигурно се није случајно одлучио да управо овом речју заврши свој роман.

Шта значе кругови из наслова?

Овде ћемо навести још један цитат из романа. Наиме, Црњански ће писати о ономе што му је жена причала: „ Отац јој је, у детињству, причао, о Архимеду, и показивао јој неку илустрацију, на којој се видело, како тај стар човек, који је бранио своје радно место од окупатора, седи, пред својим цртежима геометрије, и како каже војнику: Само не ремети моје кругове “[7]  Кругови из наслова значе нешто. Све што један човек може да понесе након сурвавања леда, хаоса рата, након водоскока у фонтани. Шпицберген, Суматра, тишина, кругови, нешто. Ипак, остаје питање. Да ли једино геније уме да пронађе своје нешто, вечну светлост иза врхова Шпицбергена, тихи суматраизам, огромну тишину. Шта ако ја нисам геније?  Ипак, ако не пронађем своје нешто, знаћу да постоји. А то је за пристојан живот довољно. А за пристојним животом чезне, ваљда, сваки други грађанин Републике Србије, а и шире. Али хајде, нећемо се шалити.  Само још ... једну пијану чашу Банату.

[1] Дамјанов, Сава. Шта то беше „ млада српска проза“ ?. Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1990.  стр.43.

[2] Црњански, Милош. Код Хиперборејаца I. Лагуна, Београд, 2015. стр. 12

[3] Барокна скулптура, дело Бернинија ( Ђовани Лоренцо ), налази се у цркви Санта Марија дела Виторија у Риму.

[4] Јеремић, Љубиша. „ Код Хиперборејаца – путопис, успомене, памфлет, или роман? “

[5] Црњански, Милош. Код Хиперборејаца II. Лагуна, Београд, 2015.  стр.241.

[6] Црњански, Милош. Код Хиперборејаца II. Лагуна, Београд, 2015.  стр.407.

[7] Црњански, Милош. Код Хиперборејаца II. Лагуна, Београд, 2015.  стр.144.