Блог

О Александру Ходоровском и Думетриусу Кир Ангелосу

Дело које је упокојило свог ствараоца

Јелена Зеленовић, Нови Сад

У последње време размишљам о појму СРЕЋЕ и да ли је циљ живота, баш то – бити срећан ? Али има ту још много питања – да ли се уопште подразумева да живот човека има циљ и разлог, ако има да ли је то нешто универзално или се мења од особе до особе.

„ У последње време

заиста помишљам да је ово последње

време.“

То је био стих Игора Исаковског,  из песме „Смрт има косу од морске траве“ .  Исаковски је преминуо прошле године у 44. години живота.

Посљедње време је дакако оно доба у којем егзистирамо јер друго време и није за нас и самим тим немамо право да о другом времену говоримо.  Ипак, овде неће бити речи о последњим временима него о нечему свевременом. Синдром посљедњег времена се лечи вером у вечност.

Документарац "Дина Ходоровског“ почиње баш тим питањем које поставља овај лик који осваја својом  енергијом, харизмом, на крају крајева - својом стварношћу без холивудске шминке. Почиње питањем Ходоровског: What is the goal of the life? Is to create yourself soul?. Ух! Какав ударац, па циљ живота је само стварање себе , пуњење телесне љуштуре некаквим метафизичким бићем, стварање душе, живот је оно што Ходоровски понавља неколико пута – ширити ум, отворити срце. Могла бих за сада прихватити овај одговор на питање са почетка.

Филм  "Дина Ходоровског" је филм о неснимљеном филму „Дина“[1]. На челу овог пројекта (научно-фантастичног филма „Дина“) је био Александар Ходоровски са својим "духовним ратницима“ како зове све људе, тада највеће мајсторе свог заната, коју су били вољни да учествују у стварању филма пророка. Ходоровски је овај филм стварао целим бићем  и телом. Тако да у једном моменту престаје да се говори о филмској уметности, или цртању, музици, сликању и глуми, него то постаје универзална прича о уметнику и његовом делу које сраста са њим, проижма га, постаје СВЕ што стваралац јесте, да би га на крају само дело надрасло и отцепило се од њега када овај постане или остане само човек, а оно, ДЕЛО је сада нешто попут прелепог чудовишта, горпадно и огромно, али истовремено мистично и ингениозно, попут пророка. I want to create a profet. У документарцу се најмање може сазнати о научно – фантастичном филму који је Ходоровски хтео да сними, боље речено да створи. Да ли је тај филм стварно могао бити толико велик и толико другачији од свега што је са покретне холивудске траке испало, можемо, ипак, само да претпоставимо на основу самих чињеница о филму. Али невероватна екипа коју је Ходоровски тада окупио око себе – Мебијус, Гигер, Салвадор Дали, Орсон Велс па и група Пинк Флојд и Мик Џегер,  много говори о том пројекту у који су највећи уметници и музичари 70-их година, веровали и хтели да га потпишу.

Опет ни велика имена нас не дају заварати, па можемо ићи и дотле да кажемо да о самом филму Ходоровски није ни морао да говори, да ми никада и не морамо поверовати у величину и важност таквог филма. Он говори о поетици, о начину стварања, о односу стваралац-дело-публика, он говори о самој песничкој вештини онда када она постаје симбол свега духовног , метафизичког, доброг и лепог што се ствара, што се издигло из каљуге и бетона, из брлога човечанства. А опет из ума само једног човека, из ума и срца. Ширити ум, отворити срце.

Не може се за много људи који имају 84 године рећи да су бистри, енергични, жељни живота и жељни и гладни стварања и борбе. То је Александар Ходоровски. Породица Ходоровски је украјинског порекла, Ходоровски се родио у Чилеу, а живи углавном у Паризу. Френк Павич који је у сарадњи са Ходоровским и екипом духовних ратника снимио овај документарац  је хрватског порекла, а већ дуго живи у Њујорку. Какав занимљив спој људи различите националности и народности, а ипак негде спојених душом словенском из којих не провејава,  већ пре попут тајфуна навире страст за свим далеким, непознатим, великим и моћним у својој страшној лепоти. Или само страст, страст за било чиме и у свему што раде. Какав словенски удес! Каква олуја нерава, као она мождана oлуја која се догађа О' Банону  када му Ходоровски даје да пуши врхунску марихуану. Последицама пушења марихуане је подлегао и прихватио посао Ходоровског, радиће специјалне ефекте за "Дину“. Дина никада није снимљена, а Ходорвски се тада повукао са филмске сцене и 23 године ништа није радио. Дело га је прогутало.

Како бих приводила овај текст крају дужна сам још једно краће поређење, а дужна сам и себи да дам одушка и говорим о ономе што ме такође ових дана интересује, а то је Пекићева приповетка „Мегалос Масторас и његово дело“. Паралела коју ћу повући са Ходоровским је већ јасна. Дело је Кир Ангелоса убило.  Колико је уметнику дано, толико ће дати. А то је све. Толико је он, Кир Ангелос дао – све.[2] Црни господин је, говорећи о Кир Ангелосу, говорио о два велика уметника, о уметнику и ратнику који су дали све, живот. Али они нису издахнули као животиње, гашењем виталних органа. Они су положили своје животе са смислом на жртвеник уметности. Они су дали свој смисао, они су дали нешто.  Cut my arms  ready to die doing that, каже Ходоровски. А његов живот је имао смисао јер је дошао до циља – To create yourself soul . Зато овај текст не говори о последњим временима, него је благо оптимистички, говори о Кир Ангелосима међу нама. Да ли су гробари направили амајлију од мајсторове кости да би се бранили од куге? Да ли је борба смрћу против смрти једина преостала борба у она или ова, чудна смртна времена? Ако постоји амајлија, ретки уживаоци њеног дејства су људи попут Ходоровског.  А он је свакако биће ватре: умирање оваквих људи увек је рађање новог и неизвесног[3]

На самом крају документарца син Ходоровског говори о томе како филм, истина, никада није заживео, али се чује како многи други филмови после снимљени шапућу: I'm Dune... I'm Dune... У сусрет „ Ратовима звезда “.

Ауторка је студент четврте године на Одсеку за  српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду

[1] Како је ових дана популаран нови део филма „Ратови звезда“, лепо би било размислити о томе што говоре у овом документарцу, а то је да би се научно – фантастични филм потпуно другачије развијао као жанр да је „Дина“ заживела, да је снимљена пре великих „Ратова звезда“.

[2] Пекић, Борислав. Нови Јерусалим. Соларис, Нови Сад, 2001.стр. 34.

[3] Исто, стр.9.