Блог

Зашто стално читам Бернардијеву собу Слободана Тишме

Јелена Зеленовић, Нови Сад

Прво зато што:

Ипак, нешто ми није јасно: како неки човек, нека индивидуа, једног тренутка зна да је компетентна за нешто, да су сви други испод ње, да мање знају и умеју, да су мање способни? Још јуче он није имао појма, или је тек невешто учио, а данас, ето га на олимпијском трону. Прометеј, иако „ промишљен “, није имао појма, за Хефеста или Хермеса беше он обична незналица. Али одважио се, рекао је председнику Громовнику: Ко те јебе! Шчепао је ватру, тј. паре, не плашећи се да ће се опећи. То је тај исконски безобразлук у сваком победнику, његов примитивизам. Наравно, цена је папрена. Нема ништа за џабе. Има ли ишта скупље од светлости, од ватре. [1]

Питање које се овде поставља делује важно,  међутим,  вреди ли данас постављати такво питање, када се од појединца заправо мање него икада у књижевности и у животу очекује да дела, да засија индивидуалношћу, спремношћу да се бори за нешто. Он више плута између опција, и не успева да досегне рајска острва, најлепше обале ( Лалић, Аргонаути ) јер... шта? Неће да плати папрену цену, или не види ватру, светлост, не разуме је, не налази смисао. Не може да ухвати добар правац. Не разуме зашто је ватра важна.

Друго, зато што, вероватно због посебне, личне, не баш објашњиве љубави према овој књизи, ја је свуда препознајем и враћам јој се док и она мене не почне да препознаје. Најсвежије сам  је препознала у Мансарди Данила Киша, у позоришној представи Дух који хода  ( Прометејев пут). Самим тим што је други назив за представу то што стоји у загради, аутоматски сам почела о свему што видим на сцени да размишљам  повезујући са горе наведеним одломком, дакле са Прометејем код Слободана Тишме. И, заиста, то је то. Уживала сам у представи сигурно много више него да никада нисам читала ову књигу, да нисам добро запамтила, много пута прочитан одломак, горе наведен, и још неке друге.

Драма Дејана Дуковског ( аутор и драме„ Буре барута “ ) тематизује прометејску борбу једног интелектуалца  ( шекспиролога, што ће имати посебног значаја у представи, пре свега због потезања неких цитата из Хамлета и других Шекспирових дела да би неке идејне основе тих цитата поново биле осветљене али сада из наизглед  другачијег угла, или ипак истог – појединац и систем ) са политичким и мафијашким тајкунима чији се број, врх, траг, једва може наслутити ( обратити пажњу и на имена –  Николај, Месар, Вук ), а све те ликове са којим се шекспиролог сусреће и обрачунава, не би ли дошао до врха ( Вука ), тумачи исти глумац ( зликовци увек имају исто лице, само други положај, другоме су надређени, другоме подређени ) господин Радоје Чупић. Мара, главни лик, шекспиролог, је кренуо у борбу за своју кућу коју му неко због нечега одузима. Дакле, имамо место за живот, некакво уточиште, некакво гнездо стваралачко – кућу, мансарду, Бернардијеву собу и олупину аутомобила остављену на паркингу.

У сва три дела простор је објекат око којег и у којем се дешава живот и за који се боре јунаци сва три наведена дела. Наравно, код Киша је то мало комплексније, јер шта је све његова мансарда?  Место за живљење, дело коју пише главни лик, назив дела које је написао Киш, метафора . . . ? Главни ликови сва три дела су уметници, интелектуалци, који се  сналазе у систему само када бивају на то принуђени. Мара, се од повученог интелектуалца претвара у убицу и човека од акције, тек када је схватио како систем функционише, он постаје део истог.  У Бернардијевој соби , главни лик Пишта привидно дела, али иронизирајући неке његове поступке, писац од њега ипак прави антијунака који узалуд покушава да коначно почне да живи како је одувек хтео ( епизода са покушајем да промени пол, али не успева због неких очигледних сметњи у закону, делује као пародија појмова слободна воља, лични избор, а ту је и флоскула „ узимања  ствари у своје руке“ ) Међутим, главни јунак ту чињеницу да неће моћи никада да буде оно што мисли да заправо јесте, прихвата потпуно мирно. Жанровска књижевност и филм би око тога направили добар заплет и што је важније, добру продају. Питање које се доима важним јер последњих година о томе полемише и сам државни врх, овде се потпуно деградира, тј. одузима се важност, интегритет  том проблему пола, промене пола, на крају и те слободне воље и осталог горе наведеног. Јунак наставља да плива. Али, Бернардијева соба заправо даје одговор на оно, помало исфурано питање- ШТА ЈЕ ВАМА СТВАРНО ВАЖНО?                                                                                                                                                            

Људи, његови пријатељи се насељавају  у његов стан и он се повлачи, уступајући им простор, али Бернардијеву собу држи под кључем.  Он не крије своју пасивност.  Дакле,  Тишмин јунак није онај типични антијунак који страда због немогућности супростављања систему тј. уклапања у исти,  он пре прихвата систем који му је стран и живи у истом, али сам је до сржи пасиван иако, као што смо писали, привидно дела. Он бира да му се ствари десе, а свако његово управљање стварима је пропраћено са неком дозом самоироније, унапред задатог пораза, неиспуњења хтења, жеља, и хладнокрвног прихватања - пораза, условно речено.  Умногоме комплекснији роман Мансарда, је пре роман о делању, стварању, о мукама живљења онога што се пише и обрнуто, писања онога што се живи, прожет низом имплицитних поетичких ставова, али заогрнут причом о студентском животу у влажној соби која је близу звезда, јер се верује још у даљине, звезде и љубав. У Мансарди постоји та прича из Залива Делфина о младићу који  свој живот, тачније смрт поклања својој изабраници, док она дуго гледа у очи младићеве у којима живот гасне. Или, ако га воли и она се убија. На питање нашег Лаутана – зашто би се убили, Там – Там одговара: Можда сам ти и  рекао, али ко зна да ли су то и учинили.[2] Е, ту је хвалоспев делању, размишљању, ту се наслућује сврховитост истраживања, гурања напред, тражења давно заборављених идела и подстицаја.

Ако Пишта, Тишмин јунак пасивно контемплира и свесно постаје објекат система ( и њега избацују из стана;  папири, администрација, закон )  он налази суштину тамо где и јунак Мансарде. Важно је слутити  ко је девојка која га је претицала мерцедесом приликом вожње Јадранском магистралом, са којом се „ надигравао “ тог давног лета.  Али ипак још увек видим на неких двестотинак метара тамну контуру мерцедеса како удара у заштитну ограду, а затим се сурвава у море.( 11 )Укус олупине мерцедеса испред зграде је слан, возачка карта је у касети, али он је не отвара. Да ли је то оно и да ли је то уопште могуће?  Слути, као и јунак Мансарде, али са слутњом се завршава. На трагу су вредностима које враћају животу смисао, смислена постаје и борба за исти. Посегнути за њима?  Плутати. Можда се читањем неће досегнути ватра, јер у модерним временима, кажу, прометејска борба је могућа само као пародија, неће се можда досегнути, али ће се имати у виду. Постојање циља, оквира, собе, олупине, мансарде, довољно је да усмери модерног јунака ( човека ) према једној вредности која још пламти на крају те пловидбе, пардон, плутања.  Нешто постоји.

Највећи проблем сваког човека је његова непостојаност, његова недоследност, неспособност да се у нечему истраје. Отуд та стална кукњава, грижа савести.[3]

... ја сам као неко космичко јаје на таласима Океана.(92)

Ауторка је студент четврте године на Одсеку за  српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду

[1] Слободан, Тишма, Бернардијева соба, Културни центар Новог Сада, 2011, стр. 59. Сви цитати су преузети одавде.

[2] Данило, Киш, Мансарда, Београдски издавачко – графички завод, Београд, 1993. стр. 37

[3] Бернардијева соба, 35.