Дисплеј

Добре вести - Гавранови

Растко Лончар, Нови Сад

Сад, колико моје слушалачко искуство допушта, мислим да сам се први пут сусрео са гуслама у забавној музици, „неиронично“ – да се помогнем том, данас у великој мери неизбежном епитетском пролазницом која безмало и осликава време које је морало доћи након, иронично,гвозденог – код Индекса, у „Боју на Мишару“. Не сасвим успела мешавина којој је придодат и звук шаргије и психоделичних клавијатура, и Даворин Поповић који пева назалније него иначе, али свакако помена вредна појава, не без својих чари.

У неко доба су и Идоли на „најбољи Ex YU“ албум свих времена покушали да уврсте и „Мирослављеву ћирилицу“ и православно појање у шапероидном балканском дада лонцу, а потом је и Рамбо Амадеус реповао „Смрт попа Мила Јововића“. Крагујевачки Торнадо је покушао да оствари синтезу визуре Косовског мита у „хеви-метал“ издању Банета Керца са, је ли, хеви металом, а са осредњим – али пријатним за чути – резултатима. Визант је, такође, покушао да укључи православно појање, али уз крајње догматично и неинвентивно инвентарисање српских светиња. Аца Селтик је са Деспотом начео причу која би требало тек да доживи пун потенцијал, а Саша Трајковић је подухватом „Сербон“, са појавом гардисте цара Душана и сонорним гласом за сада још увек остао „onehit wonder“. 357 је имао сјајних тренутака, али су стали у потпуној распршености између ватри на Северу и сеоских паљевина. Напослетку, у међувремену се читав низ бендова појавио који су покушали да допру до искона словенства у Србаља, али који од Арконе и Растка Петровића као да ништа нису били у стању да науче.[1]

Уопштено говорећи: много пастиша, много кокетирања са различитим жанровима – од ска до паганског метала – али премало суштинске аутентичности и песничке виртуозности да се изнесе оно што би, по Тодору Манојловићу, спадало у традицију, а не чисту доктрину.

Управо такав став, чини ми се, у великој мери гајимо према одређеним чиниоцима сопствене културе, а услед и комерцијалистичког девалвирања свега што би требало да буде изворно наше, те масмедиологизације уметничких садржаја и става општег иронизовања стварности, а априорног одустајања од начела стваралачке етике као такве. Гусле ће, тако, за многе бити или „светиња“ или „примитивни инструмент“, али – у оба случаја – нешто што се не дира, или, у шта се не дира.

Средство израза у остваривању уметничке истине би требало да буде ограничено једино и искључиво оним кодом који подразумева да ништа не треба да страда или буде повређено зарад тог циља,[2] а чему уметници неретко прибегавају да подсете друштво на општу отупелост чула.[3]

На сву срећу, појава Гавранова подразумева (само) божанствен амалгам гусала, блек метала и његошевске етике у песничком изразу.

Зашто су Гавранови, конкретно, успели, а сви претходно побројани или нису (још) остварили пуни сјај, или напросто нису уопште могли да се подигну са нивоа куриозитета са сјајним потенцијалом? Разлог је једноставан за уочити – због одабира тежег, пута спремности да се радије искористи пун потенцијал сопственог, него оствари тек осредња, комерцијална успешност туђег, а на просторима културног кода који је научен, и пре подразумева једнострано усвајање, него што допушта дијалог.

У описима обеју песама до сада објављених, постоји и препев на енглески – препев који нуди слично или исто значење, али у потпуности лишен конотативног, језгровитог, десетерачког егзистенцијалног принципа који пршти побуном против свих сапетости, људским само створом осмисливим.

Две укупно објављене песме – „Пјеванија прва“ и „Пјеванија друга“ – све су оно што Светозар Бркић покушава да дочара као „просторе тескобе у Горском вијенцу“ и све оно што је можда једини могући начин за излазак из колективне хистерије изазване – никада нестрпљивије испраћеном – претходном годином. Не забрињава толико чињеница да је на планетарном нивоу било толико помешаних рецепција појаве новог вируса, нити да су све политичке врхушке поступале на дијаметрално различитим половима[4] – од најаве опште пропасти и дистопичних стварности до одвећ сулудог игнорисања чињеничног стања – колико чињеница да се човек са поплавом података, „међу се се“ завађеним ставовима борио ничим другим до ли иронијом, као последњим уточиштем половичних, личности обликованих на виртуелном простору који је у потпуности безбедан за именовање сваке изјаве ставом, до те мере да више не препознаје концепт било какве етичности.

Гавранови су не само избегли замке општих места и сталних епитета – тако својствених онима који се стихоклепањем диве поезијом оствареној уметничкој истини – него и у потпуности ресемантизовали словенску антитезу, а притом сасвим безбедно и успешно остварили полифонију наизменичности епског десетерца и симетричног осмерца („Пјеванија прва“). У првој се песми – да ли симболично објављеној 29. фебруара – суочава појединац, једно ничим дефинисано, те самим тим и универзално „ја“, са мраком који пада на очи и који – као и код Љубомира Симовића – заклања стварносни, а отвара душевни вид. Такво „Ја“ не жели да остане у мишјој рупи, и подршку добија од принципа мајчинског – оног који са сасвим другог становишта говори оно у шта ће појединца, зарад зараде, данас упирати да убеде сви осредњи „тренери живота“ – „Ако нијеси то што јеси / што си онда, ко си, ђе си?“

Одиста, ово је време поремећено и / пре свега због крајње фриволно схваћеног појма слободе. Да се нешто вратимо Џонију Штулићу,[5] мислим да бисмо могли да остваримо далеко једноставније коегзистирање, но оставимо утопијско на страну до даљњег, а Хенрији Осми нека се жене до бесвести, ако већ узимају за право – а прећуткивање им то право даје – да се према људским душама понашају као према рециклажном материјалу.

„Што зна лећет знаде и да пада“ (или, како је писао Гундулић, „Тко би гори, ето је доли“), и пад као такав јесте неминовност условљена – уколико искључимо дијалектичност људског постојања и живимо у илузији да постојање нема другог пада до оног кардиограмског, те да смо савршени какви јесмо – ако ништа, нашом коначношћу. Ипак, код Гавранова, пад се жели да је „у славу својијех висина“, пад достојан лета и пад који не искључује могућност поновног успона, а који је најављен управо стихом са призвуком есхатолошке истинитости Његошем обликоване: „Нема смрти до Судњега дана“. „Расутог се скупит у громаду“, пре него бити у извесној мери (п)лутајући шобићевски јунак („Расут у комаде / везан само пјесмом / себи и животу тражим смисао и лијек“), и „устат већи, јачи, бољи, нови / лећет јопет ђе га вуку снови“.

Nil desperаndum – гесло Корнвеловог Ричарда Шарпа и његових Изабраних људи – и најочигледнија истина која није самим тим мање истинита јер се мора да понавља – већ пре сведочанство о људској недоказаности – јесте, и можда и мора да буде основни животни credoили Вјерују, још од Хорацијевих Ода до Дулета Савића у „Муњама“ („Ако не данас – сутра, ако не сутра – прекосутра“), а нарочито је потребно у времену које је мрвило душе и онима који памте (мало)грађански распад Југославије и НАТО агресију, а некмоли онима који таква искуства имали нису и којима је 2020. била до сада највеће животно искушење.

Није ли довољан доказ већ могућност комбиновања блек метала са звуком устаничких гусала и косовском етиком, а са циљем остваривања макар и двају – а чека се још – песама које узбуњују крв, а на рањена чула пријањају попут мелема?

 

[1]Нека ми добри читалац опрости ако сам што у инвентарисању искуства прескочио, а нека ме куне само ако сам изоставио штогод револуционарно, истински упоредиво са темом о којој говорим.

[2]Подразумева се да би ова начела требало да важе у случају сваког човечијег деловања, у супротном долази до појава попут Јозефа Менгелеа или Јединице 731, и никаква открића до којих је дођено на овакав начин не би требало да могу да буду оправдавана, сем у друштвима општерелативизујућим, која се косе са етиком морала Истока у Достојевског.

[3]Ово ће оне који су свесни да је људска чулна отупелост тек делом производ садашњице као такве, а заправо последица чињенице да сваки појединац за себе мора да освоји простор душевне надградње, сасвим легитимно доводити до питања – да ли је ово заиста једини начин?

[4]Не забрињава јер нису ни они изашли до ли из народа који представљају. Односно, да парафразирам Луку Лабана, ни сами се нису могли „сачувати од греха“, јер „нису странци“.

[5]„Право на љубав / право на рађање / право да будем што хоћу / ако могу“, при чему се нагласак мора ставити на последњи стих, данас крајње пренебрегнут. У 21. веку појединац би да буде шта му год падне на памет, и да се притом његова жеља да се буде шта се год хоће да буде – па могло то или не, компликовало то живот читавој планети или не – пошто-пото поштује. Шраф се упире да му се призна право на самодекларисање да је „џедај гусеница“, да би што успешније могао да функционише у систему, а не у колективу, тиме остварујући привид идентитетске слободе која је ипак секундарна у односу на ону економску, а која је светиња капитала који, по свему судећи, жели да постане пети елемент.