Блог
По-родити језик
Растко Лончар
Одбор за стандардизацију српског језика и Матица српска су се огласили услед чињенице да су у потпуности прескочени по питању било каквог консултовања у вези са доношењем Закона који подразумева и свест о „родној сензитивности“ у свакодневној употреби језика.
На страну што се ради о чињеници да закон покушава да пропише језик и начин комуницирања – при чему се, дакле, сасвим легитимно може усвојити и ставка да се малолетна лица морају пунолетницима обраћати персирајући им – не може се превазићи чињеница да се покушавају измислити речи по ирационалним и ни на који начин схватљивим творбеним моделима. Етнопсихолошки посматрано, пре свега, то подразумева генетско модификовање менталитета једног народа који с разлогом нема своје термине за све што постоји у његовој свакодневици, а они који су означавали једно, сада бивају пасивно замењивани страним терминима. Пре смо говорили кадровско (кадар, способан, у времену док смо веровали у радничко самоуправљање), данас говоримо људски ресурси, ејч ар, односно – људска потрошност, заменљивост (јер боље је дошло на наш праг, како рече Дамир Авдић). А примера је, безмало, читав низ.
Време не бих одвајао превише на карикирање онога што се искрало из ковачнице новоговора – то су далеко боље учинили они који су за то стручни и надлежни, односно, институције које нису консултоване при конципирању предлога овог закона – и постављао питање како ће изгледати маскулинитиви (ако је то антоним феминитивима?) одређених занимања, већ бих се пре позабавио елементарним поставкама, чисто семантичким, које овај закон ствара као проблем себи самом, и онда када две странке могу на њега да се позову пред судом.
Закон је, пре свега, о сензитивности – да ли случајно или намерно, али варваризам се увлачи и у наше законодавство и када то не мора – а постоји осећајност и осетљивост. Осећајност свакако није најсрећнији превод, а осетљивост, биће, може да има негативну конотацију („Он је осетљив, пази како ћеш са њим“, „Она је прилично осетљива, мислим да је боље да је ништа не питамо“). Када бисмо, дакле, говорили о родној осетљивости, може бити да би то повукло оне конотације које закон управо жели да избегне, те се самим тим не бира права реч.
Али питање које је проблем јесте реч род.
Српски језик, да сам ја упознат, има три граматичка рода – мушки, женски и, је ли, средњи. А закон треба да обезбеди „равноправност мушкараца и жена“, њихову подједнаку заступљеност у свим спектрима људског живота – парафразирано – и тому слично.
На страну што се тиме враћамо оној југословенској болести бирања репрезентације по кључу и тако остављамо реалном могућност да у оним делатностима где би један мушкарац или жена независно од тога да ли су мушкарац или жена боље обављали одређени посао од оне особе супротног им пола која по кључу бива изабрана е да би била подједнака заступљеност мушкараца и жена у једној фирми или установи, ни овај проблем није суштински везан за овај закон.
Како рекох, постоје три граматичка рода, а говори се о равноправности мушкараца и жена у физичком свету, где се прави катастрофално велики слободан простор за слободно тумачење епитета родно. Самим тим што се равноправност у закону дефинише као родна, а не полна – иако делује да је ово друго иницијална идеја – оставља се знатан простор за даље махинације и допуне. Пола постоје два – као што сама реч и сугерише (пол-половина; а три половине постоје само у нашој народној епској поезији, као лирски топос), и самим тим што би се закон дефинисао као онај о полној равноправности, то би значило да се може говорити само о додатним феминитивима и маскулинитивима, и да се надамо да би прича стала ту, што се језика тиче.
Али не треба губити из вида да пола постоје два, а да се реч род код нас у говору употребљава да обележи и оно што бисмо у преводу са енглеског окарактерисали као gender. Овде уопште не желим да улазим у питање жеље човекове да се данас декларише како жели или како се осећа – сиротињи и радничкој класи је увек била највећа забава контролисани привид слободе, таман као и псу на дугачком ланцу лајање на месец – већ у питање тога да се свесно или несвесно ради на модификовању значења једне речи која са оном, у чије се име користи, суштинске везе нема.
Род је, код Срба, зна се шта. За родбину и породицу имамо таман толико термина колико читав запад дефинисаних појмова за gendere, мада се уопште не ради о истом појмовном пољу. Несумњиво, исто, ако не и више, времена, треба мени да једном Канађанину објасним ко су јетрве, колико и он мени потребу за постојањем цис идентитета, али то су дефиниције и мене, као Србина, и њега, као Канађанина, односно, психологије наших језика и његових говорника. У супротном, уколико овај закон настави да буде о родној равноправности, шта нас онда спречава да, уместо рођена кажемо цис-браћа?
Даље, ако закон остане о родној равноправности, а говори о мушкарцима и женама, шта мене спречава да се кроз недељу дана декларишем као средњи род мушког пола? И да ме се ословљава са госпоче уместо господин? Да за себе могу пуноправно и пунокрвно да кажем да сам књижевно критичарче или есејишче? И да, при томе, инсистирам да буде евидентирано и санкционисано свако кршење мојег идентификовања са средњим родом који се осећам да јесам, независно од мог пола? И да ли ће то оставити даље простора да се само на основу чињенице да се осећам као средњи род, мора обезбедити простора и за мене у оквирима једне радне организације, а да би се попунила квота о равноправности родова? Не оставља ли то простора за злоупотребу, уз сву добру вољу и веру у напредно и асертивно човечанство? Шта ме спречава, као мушкарца, да се сутра или прекосутра, уколико видим да се негде не траже више мушкарци на послу – а жена нисам – декларишем као средњи род, где још има места? И, уколико се и мушко и женско декларишу као средњи род, ко има предност? Онај ко боље обавља посао за који се пријављује?
*
Говорим језиком који нема речи колико имају други светски језици, али који и није у оној мери светски колико није ни колонизаторски. А управо је то оно што се може догодити ступањем на снагу овог закона – не само комични ефекат када изговарам „центархалфка“ или „центархалфкиња“ или „центархалфица“, налик оном када у „Непокореном граду“ усташе вичу илегалцима да баце „самокрес“, и не само отворен напад на слободу говора и изражавања, већ и суштинска промена и редефинисање појмова које је српски народ једино успео да очува кроз своје постојање на историјској равни.
Некада смо били присутни и у Сентандреји, у Темишвару, у Трсту – има споменика, свега ми – у „САО Крајини“, у Албанији, Северној Македонији, Федерацији БиХ. Сада сам прилично сигуран да нас још увек има у Црној Гори, Републици Српској и у Републици Србији, и кроз историју смо показали да смо неспособни да сачувамо територије које смо насељавали, било да смо на њих сишли пре првих амеба, током сеоба или освајања. Оно што јесмо успели да сачувамо, јесте језик који је претрпео и немачки, и француски, и мађарски, турски, румунски и енглески утицај и и даље остао српски. Не српскохрватски, не регионални, не ЦСБХ. Из тих окршаја, изашао је победник колико је народ могао да прихвати као своје оне реалије које су појмови означавали. Скоро комплетан наш механичарски вокабулар је немачки, кулинарски француски или италијански, софтверски енглески – све с разлогом. Али језик и даље опстаје, јер има фундаменте које је немогуће дотаћи и променити.
А један од тих фундамената, један од темеља који омогућавају да једни друге након сваке историјске катастрофе дочекамо и пригрлимо, јесте тај што смо једни другима, ипак, и пре свега, (на)род рођени. И с тим у вези, и не сме се допустити злоупотреба овог термина у оне сврхе у које – независно од тога да ли нужно или не – може да буде искоришћен.
Закон мора бити о равноправности полова ако се жели инсистирати на подједнаком учешћу мушкараца и жена у друштву.
Закон мора бити о равноправности џендера уколико се жели у наш свакодневни живот увести појам трансџендеризма и свих оних осталих речи које треба озбиљно проучавати да би се покушало схватити шта конкретно значе.
Закон не може да буде о родној равноправности – ако се говори о равноправности мушкараца и жена – већ искључиво полној. То налаже чиста логика – не потписника овог, или било ког текста, већ иманентна логика српског језика.
