Блог
поводом двадесетшестогодишњице пада Книна
Почетак друге четвртине
Растко Лончар
Има у роману Јована Радуловића, Од Огњене до Благе Марије, један тренутак, када Милокус, бивши министар у влади Републике Српске Крајине, у избегличкој се налазећи колони, машта о неком отоку, на који ће населити Крајину. Нема више илузија о повратку матици, нема више шумадијских песама из грла, којима су сва славља обележавана. Остаје само жеља да све престане. Преостаје колона, и поново Петровачка цеста и Сремска Рача, и мостови који повезују обалу на којој је све спаљено, са оном која је нéма.
Када смо почели да говоримо „Догодине у Призрену“, уплашио сам се да то не значи још једно одустајање и препуштање наслеђа „западних Срба“ постепеном забораву, пошто је до тада Книн био у носећем делу ове синтагме. Наиме, пред нама се налази незахвалан задатак који су наметнуле деценије запуштања и подметања под тепих – очување нашег културног наслеђа на Косову и Метохији и Црној Гори, али и отимање од заборава и стереотипа културе Крајине – Кордуна, Лике, Баније, Далмације, Славоније. А колике су наше могућности са овим и оваквим (не)улагањем државе у заштиту онога што нас на мапи света једино не чини рајем за капиталистичку експлоатацију и имаголошке спинове Брисела и Вашингтона? Има ли већ данас видљивих последица ове и овакве културне политике, а која се тиче стваралаштва Срба из „западних крајева“?
Пре свега, крајишка песма је данас добила једну погрдну конотацију. Више се не ради о ојкачкој песми, римованом дистиху у десетерачком облику који се изводи „на суво“, или уз тамбурицу, хармонику или шаргију, већ се може говорити о песми која се трансформисала у, по правилу, прилично агресивно полуартикулисање, писано у различитим метричким облицима, а обавезно са пратњом синтетички створене музичке подлоге која је у сваком смислу фовистичка. Овде, дакле, можемо говорити о постепеном пропадању једног аутентичног песничког облика српске културе и његове синкретичности, а о трансформацији само у оној мери у којој то осликава и судбину народа са чијег је тла поникла. Крајишки Срби су, у годинама док још није било речи о страним донацијама (да се странском помоћу подигне што је уз њихову помоћ и сатирано и затирано, нека ми се не замери уколико горчина није на месту), једини појам о завичају заснивали на касетама са песмама крајишких група – синова ових, делија оних, јата овог или изворног оног. И сваки од њих су у првих неколико година певали о спаљеном, изгубљеном, отетом, о несрећној судбини изгнаника и свега онога што је чинило тематско-мотивски инвентар представе о изгубљеном рају. Деца из избегличких колона су једино тако, и из прича, могла да чују за топониме који ће дуго – а у неким случајевима, и заувек – остати непознаница. Песме о политичким фигурама су већ полако бледеле како је у колективној свести Крајишника била устаљенија свест о продаји, о издаји Крајине – оном што ће сваки мислити, али неће моћи то да преко уста превали. Крајишник је увек најпре био Србин, а онда тек Кордунаш, Личанин, Банијац, Славонац, онда тек када се треба надгорњавати и надјачавати са Србима из других крајева.
У годинама које су уследиле, и како је један мали талас остарелих Крајишника почео да се враћа у завичај, а други да остаје на просторима „егзила међу своје“ или да одлази у Немачку, са великим „Њ“, и крајишка песма је почињала да прати савремени живот – како гастарбајтера, са представом барбарогенија заточеног у оквирима Митропе и бечке госпоштине, тако и оних који су остали у Србији, да износе све гнусобе које је собом донело доба транзиције – зеленаштво, коцку, кладионице, (успели?) покушај наметања материјалног као врховне вредности. У том смислу, овај тип песама у целокупном корпусу српске музике је једини полазио од миметичког и стварносног, на тај начин успевајући да очува своје суштинско, изворно обележје које истиче из онога што бисмо могли назвати „ситном збиљом“, са којом се сви могу идентификовати.
Ипак, није могуће отргнути се утиску да се управо у овој трансформацији синкретизма једне песме – која је подразумевала артикулисаност природне снаге човекове и елокуција његове маштовитости, природног осећаја за мелодију и песничко обликовање свега животног, и трагичног и комичког – у њен костимирани антипод – са певачима конобарско-шанерски идентично обученим, са, скоро по обичају, или лошим озвучењем или очајним музичким извођењем, неретко неартикулисаним и невештим певањем на свадбама и сеоским славама – може сагледати и једно одустајање и напуштање епског и традиционалног концепта који су Крајишници чували вековима као врховно начело опстанка, те његово претварање у карневалску изопаченост народа који је из спаљеног избегао у обрушено. Држава није заштитила овај део српске традиције, и он је остављен на милост и немилост другима, који нису гадљиви на било шта што могу да заштите као своје у културној баштини УНЕСКА и тако „на папиру“ покажу шта су радили тисућу и више љета, док су други ковали планове како да шире Велику, Већу, Највећу, XXXL Србију.
Деца оних који су дошли у колонама већ неће знати за изворни део овог дела свог наслеђа – новац се не издваја за штампање антологија крајишког стваралаштва које би у свакој кући, са пуним правом, могло да стоји као и антологије народног блага у избору Војислава Ђурића, Хатиџе Крњевић, Владана Недића у издању Српске књижевне задруге. Нема емисија које би истражиле феномен изворне крајишке песме, а у приредбама државне телевизије, крајишка песма заузима тек простор мањи од једне двадесетине. Не назире се ни могућност компилацијског избора, „у новом руху“, најлепших песама са овог простора, урађен макар једном у квалитетној продукцији, доступан у вишегласју најлепше, наше изворне песме.
Иста та деца, историју и прошлост немају могућност да спознају из озбиљних књига и студија, немају монографије и атласе који говоре о коренима њиховим у Далмацији, Лици, Славонији, на Банији и Кордуну. Независно говори ли се или не о нужности историјске и научне дистанце – не постоји валидно оправдање за ћутњу и по ретко доступним зборницима расутост о коренима српског на овим просторима и њиховом бивствовању макар до Другог светског рата, уколико је већ немогуће поуздано говорити о скоријој прошлости (што оставља простора легитимном питању, на који начин заправо сагледавамо скорију будућност, сем по принципу да очекујемо најгоре, а надамо се најбољем). Наместо тога, препуштени су оном трансформисању прича о историји са кафанских столова на анонимне коментаре и непоуздана сведочења
по мрежи глобалног сметлишта, што ни на који начин не омогућава превазилажење трауме, а још мање могућности о причама у миру у „региону“.
На филму, више је речи о страдању српског живља на просторима Крајине било у филмовима „Козара“ и „Доктор Младен“, него у практично целокупном остатку српске кинематографије која говори о догађајима од 1995. наовамо. Више се о животу Срба у Загори може сазнати из Шотриних „Вучара Горње и Доње Полаче“, него из било ког остварења у последња четврт века, о било ком простору са ког су „Западни Срби“. Од Ћопићевог Николетине Бурсаћа, није постојао архетип крајишког Србина све до појаве Драгана Торбице, што верујем да ипак много говори. Од 1995. наовамо, Срби из Крајине имају тек периферна појављивања у српским филмовима и телевизијским серијама („Убиство с предумишљајем“, „Три летња дана“, „Буре барута“, „Турнеја“, „YU филм“1), и све до „Даре из Јасеновца“, страдање Срба из ових крајева, у најмрачнијем понору звероликог у човеку, било је незабележено седмом уметношћу. Последњи снажан моменат у скорим остварењима јавља се када избеглица из Книна, таксиста, кога у серији „Породица“ тумачи Александар Стојковић, упита председника Милошевића зашто је ћутао када је пала Крајина, а овај га оставља без одговора.
Исти глумац је показао, филмом „Коридор“, да је могуће направити дело које говори о догађајима који су дефинисали нашу скорију прошлост, без оних промиџбених квалитета присутних у филмовима других „помирених“ страна. Нико не тражи филм о генералима, председницима, званичницима и онима који су имали овлашћење да потпишу званичне документе. Таман да се сними двоепизодна серија по постојећем сценарију Јована Радуловића, на основу романа у првом пасусу поменутог, па може да се говори о почетку подизања свести о највећем етничком чишћењу у Европи од завршетка Другог светског рата.
У књижевности, најуверљивија остварења о животу и егзодусу крајишких Срба, оставили су управо ствараоци пореклом са овог поднебља – Јован Радуловић, Славица Гароња Радованац, Анђелко Анушић, једним делом и Слободан Селенић; антологије стваралаштва Срба из Крајине су приредили Небојша Деветак, Здравко Крстановић, Ненад Грујичић, а историје књижевности „западних Срба“, написали су Станко Кораћ и Душан Иванић.2 Као вредан, треба поменути и напор београдског Завода за уџбенике и наставна средства и СКД Просвјета из Загреба, поводом издавања сабраних дела Симе Матавуља, и Радуловићева „Изабрана дјела Мирка Королије“. Али, без озбиљних интересовања институција и института, без приређивања, примера ради, једне едиције стваралаштва Српске Крајине – налик на „Десет векова српске књижевности“ или „Српске књижевности у сто књига“ – постоји реална бојазан да се ово стваралаштво може изгубити у тематским и мало коме доступним и интересантним зборницима, и остати у књигама давно штампаним, без новог критичког читања и приређивања, а некмоли доступности. Огромно народно благо, и ни са чим упоредива приповедачка вештина крајишких Срба, ретко горка и потресна песма савремених песника са ових простора, остаће, у супротном, разасути и обесмишљени. И, мада ми јесмо један од бројношћу невеликих народа, а снагом стваралачког духа међу водећим у оквирима цивилизације која нас упорно одбацује и своди на уске оквире наратива, не можемо себи допустити бахатост и немар. Једно је бити приморан напустити огњиште, извор, шуме, ћувике, као очи чиста језера и планине које до неба сежу, а друго је добровољно остављати и оно једино што се могло понети. Ако смо вековима могли да, у тишини, и без инструмената, очувамо обичаје играјући глува кола и свирајући на једној жици гусала, постоји ли оправдање да данас, када нисмо ни кљасти ни беспомоћни, нити свезани у Платоновој пећини, све оставимо времену на суд и потомцима на муку?
Имамо ли права да им оставимо да верују да су били неспособни да осете дух времена, да су вековима каскали за Европом и опонашали туђе културне обрасце, када су у стању били да и из села Сјеничка пореклом пишу језичке реформе, да из Јастребарског пођу да покрену Зенит, да из Хашана пренесу најживљу приповедну прозу, да са полачким генима пишу драме које ће потресати државу? А где је експресионизам из Стариграда, Чаглића и Петриње, космизам са Хвара, историја уметности из Белог Манастира, социјална књижевност из Поникава, савремено женско писмо из Првче? Аутор модерног јунака из Ислама Грчког, дивни дечији писци из Окучана и Оточца, сјајни есејиста из Обровца, песници из Комоговине, Поповца, Мале Чисте, Мајских Пољана, Сиверића, Плавна, Стрмице, Мале и Велике Градусе, Градине, Бијелог Брда, Горњег Класнића, и наш највећи хелениста, из Бенковца?
У школском програму, стваралаштво Срба из Крајине је сведено искључиво на неколико дела, скоро сва у изборном програму. Мислим да ово говори довољно.
*
На телу бића једног народа могу да остану ожиљци из ратова, могу да остану трауме. Пад Републике Српске Крајине у потпуности задовољава све критеријуме да буде један незарасли ожиљак на телу српског народа, које је је стајало између Сентандреје и Хиландара, Трста и Темишвара, а данас се бори да опстане у Републици Српској, Црној Гори и на Косову и Метохији.
Сваку рану треба неговати, и свака рана тражи време да зацели, како би остала доказ о преживљеном, о томе да је организам још увек виталан и да има физичку снагу и вољу ума да се избори, и да преживи. Ипак, оно што се догађа са наслеђем Српске Крајине, уколико се буде чувало само формално, прети да прерасте у чисту ампутацију. Можда ће наши потомци наћи начина да нам дају бионичке екстремитете, али томе се треба радовати таман толико колико и чињеници да ће програми бити у могућности да пишу поезију.
На крају, и Вук је, са једном ногом, могао да лети од Беча до Крагујевца да се избори у оно што верује – налазили ми њему мане или не – да се рве и са световном и црквеном, и са влашћу у Србији и ван ње, и да истера своје. Истина је да, ко неће, нађе изговор. Али ми нисмо толики мајстори спина и неистине, наратива и патворености, да бисмо трговали својим страдањима, а некмоли да бисмо себи могли да оправдамо чамотињу у којој смо се затекли. Таман да и нисмо у Книну, Босанском Грахову, Бенковцу, Кореници, Војнићу, Вргинмосту, Петрињи, Глини, Пакрацу, Вуковару, Даљу, и да смо из њих протерани – немамо их право прогнати из нас.
