Култура

Деценије ,,Хане"

Растко Лончар, Нови Сад

Тридесете године, све у знаку полемика између „левице“ и „деснице“, „модерниста“ и „реалиста“, па помешано сваких са сваким, неретко и са собом самима, када је замах „средњег модернизма“ опао и када су многи аутори с почетка треће деценије ХХ века већ проглашени за „традиционалисте“, наднеле су сенку на сјајна књижевна остварења која су се тада јавила. Примера ради, у прози: Српска трилогија, Девојка за све, Покошено поље, Глухо доба, Невидбог, Теразије, а у песничком облику: Турпитуда, Улис, Један човек на прозору, Подвизи дружине 'Пет петлића', Ратни другови и, вероватно најзначајније лирско дело, које је својом маштовитошћу, речитошћу и језгровитошћу, тада отворило нове изражајне могућности – Хана Оскара Давича.

Мада је савременицима могло изгледати као бесмислица, али Хана, са очима попут зрна бибера, са ванилом и ољуштеним бадемима, та Хана, „колонијална“, кћи трговца који има и механу, можда је најбољи одговор на све захтеве ондашње „социјалне литературе“, која је у великом броју случајева углавном успевала да тек новинарски уочи неправду и на њу гледа са жаобитношћу или букалачким осветољубљем. Давичо је Хану описао оним стварима које је окружују, предметима из околине њеног посла, њеног рада („Реци ми шта је твој рад, и рећи ћу ти ко си“)и тако ближе од свих дошао до (марксистичке?)  уметничке истине за којом су трагали они писци који су се осећали „напреднима“.

Ипак, иако је не среће, удату, у цркви (не само из идеолошких побуда), иако њихова љубав није забрањена услед разлике у годинама или друштвеном положају, немогућност остварења љубави постоји, и то је немир који песник разрађује у наставку поеме.

Шта је оно што недостаје, што их раздваја?

Не рађај ланце на рукама робљу(!)

Није ли ово мисао која Давичово стваралаштво управо чини ванвременским? Написао је поему или циклус – уопште, они који се баве жанровским одређењима поезије као суштинским питањима, држим, у заблуди су – о осећању потребе за побуном без да је користио било коју од слика које су до тада социјалистички песници имали на располагању: црвене барјаке, последњи бој, крв тирана, златне градове, туберкулозу, заповедно „чујте“ којим је тако обојено стваралаштво, скоро свих, наших левичарских песника – од Косте Абрашевића до, безмало, Славка Вукосављевића.

Давичо је у Хани песник синтезе, која се огледа у дијалектичком односу два вечита појма која су занимала песнике – љубав и слобода (с тим што је трећи смрт, чини се). Да ли може бити слободе без љубави, и може ли бити љубави без слободе? Које условљава које? Како друкчије сагледати Хану мимо колонијалних ситница које у потпуности чине њену свакодневицу, које одређују њено свакодневно кретање, бриге са којима полази на спавање, осећање колотечине са којим се буди?

Спознаја обилне, плодне, Хане са прсима као „бибаво море“, била је заслужна што је глас песников спознао друштво шатроваца у ком се креће, друштво „ћоравих ћора“, из којег се, хотимично или не, потом удаљава. Хана постаје средиште његовог света, у њему се буди чулно биће које жели са њом најпре чулни, а потом и онај однос који ћемо називати „основном ћелијом друштва“ – породицу.

Али, средина је оно што гуши, и није чудо што песник након трећег певања почиње да објашњава себи – али и читаоцу, што ненаметљиво постиже понављањем здружених у сажаљиво над нама: „Ти не знаш…“ – каква је то околина из које са Ханом жели да побегне најпре са копна, да отплове. Хана је барка, она је средство одласка, а он је једра. Она је светионик, он је спасени поморац. Али бекства нема са копна за које су ланцима везани – Хана барка, на барци сапета једра – Он.

Од петог певања, поглед се враћа и уназад, примећено је како су сва колена предака трпела у жељи да сачувају „оно мало“, и управо у овом смислу занимљива је учесталост мотива сунца, као неминовног понављања, временски тачно одређеног, против којега се глас песников буни – против беде треба подићи глас. Хана говори да ће „три света да истера из своје утробе“, „да приме нашу радост и носе невољу“, на известан се начин мирећи са неминовношћу потлачености. Она је спремна да, зарад љубави и њеног оваплоћења кроз потомке, живи ситне животне радости и носи несразмерно веће невоље. Но, Он је видео зла, пушке и вешала, логоре, и најпре немоћан – а још увек у недоумици – жали што бол светски не може да победи зло које доносе појединци. Он је видео и „масакре“, и Он познаје „све сузе“, и на тај начин се поставља у улогу онога који подучава читаоца, стварајући предуслове да му се, у најпознатијим сонетима Хане (IX, X) и представи, отвори, објасни.

Ни од ића, ни од коленовића, већ син „мутнога ловца“, представља се као онај чији су жедни старци изгубили све („све што су хтели вода је однела“) преведени „жедни преко воде“. Он се удаљава од оних обесних, што „лов ловују“, што постоје бесмислени у својој досади, који се не „радују“ – као они којима припада глас песников – већ „веселе“, који „бију и лумпују“. Јасно је да, овим удаљавањем, глас песников престаје да буде „и видра и овца“, и увиђа своју потчињеност „ловцима што лов ловују“. Ти, тако бледо, а ипак тако упечатљиво оцртани „они“, више нису они који ће тражити ius primae noctis, већ чија страховласт, чије пијанчење и мучење убија мир сваке брачне ноћи, сваку љубав чини бесмисленом, а од којих опасност вреба стално.

Глас тражи друга, за борбу – независно од тога да ли је тај друг Хана, или не, али неминовност сукоба постаје све очигледнија, јер они „још лају пред капијом“, и глас песников увиђа да је бекствена могућност узалудна: борба за слободу и слободу љубави, која ће ускоро попримити и национално, а не само финансијско и идеолошко обележје – јер, Хана се управо у септембру 1939, пророчки још само за оне непоправљиве „млечне младиће“ којима песник говори, појављује у „Печату“ – у рату из ког се родио свет у ком и данас постојимо.Но, суштина није била да се на нови или другачији начин прикаже једно читање Хане.

Осам десетлећа од њеног објављивања, четири од смрти њеног ствараоца, а уметничка вредност њена – која се огледа и у могућности да буде глас непобитне истине и након толико промена на толико нивоа – не само да не опада, већ је и драгоценијом постала.

Савременог човека посао и незанимање за начине којима стварност извргава руглу најосновније појмове без којих човек није човек – истину, правду, слободу и љубав – све више одређују. Како се дете роди, већ можемо да израчунамо колико је дужно Светској банци; како се двоје спознају и у тој спознаји пронађу истинску љубав човека за човека, велике су прилике да ће се „крити као голуби / по мрачним собама предграђа“.

Треба се свакодневно подсећати на истинитост „Хане“, јер бекства не постоје у правом смислу те речи. Нема тог „хоћу стално да путујем“ које нема рок трајања.  Постоји одложено плаћање, чекови грађана, дозвољени минимум, и никада веће одушевљење лепим – када возач у аутобусу каже „Добар дан, изволите“ или духовита бакица која продаје цвеће код подземног, са попустом за заљубљене студенте.

Имати слободу да се воли се може само када се заволи слобода и када она постане свакодневно Вјерују и циљ ка којем човек – свестан своје заменљивости у сваком пољу живота, па и самом животу који протиче ма овај и мислио да стоји – стреми, као биће које када Воли истински постоји и остаје у летописима човечанског.