Интервју
Од постхуманизма до постистине
Слободан Рељић, интервју
Драматична искушења постхуманизма, "сукоб цивилизација", "крај историје", релативизација људског и техницизација човечанства, масовне миграције... знаци су озбиљне "изглобљености" света у којем живимо. О коренима тих појава, историјским аналогијама које нам могу послужити као својеврсни оријентир у антиципирању будућности разговарамо са Слободаном Рељићем, новинаром и аналитичаром, бившим главним и одговорним уредником недељника НИН (2002-2009), аутором књига "Одумирање слободних медија"(2011), "Криза медија и медији кризе" (2013) и "Медији и Трећи светски рат- сматрајте се мобилисаним (2016).
Односи између Запада и Русије су врло напети. Да ли је узрок ове напетости само геополитика или чињеница да Русија представља и неку врсту цивилизацијске алтернативе западним друштвима?
Однос Запада према Русији је фобичан. Болестан, у основи. Што има своје разлоге. За Запад је то најједноставније објаснио Самјуел Хантингтон кад је пре четврт века Русију описао као посебну цивилизацију – лидера православне цивилизације. Било је то време кад су на Западу више волели да се надају како су стигли до “краја историје”, па је та мисао примана као горка пилула. Али сваком разумном она је звучала основано. Кад се каже да је Москва “Трећи Рим” то никоме ко зна историју није нелогично. Данас више у то нико не сумња. Русија јесте следбеник и наследник Византије. Али Русија је и нов ентитет. У “руској души” су наталожени и источни утицаја од татарског ропства као и окретање Петра Великог Западу кад им је требало да не изгубе корак са техничком цивилизације Запада. Таква каква је, да парафразирамо Тјутчева, Русија се западним умом спознати не може. На све то она је била неосвојива за западни експанзионизам који је изгледао и незајажљив и незаустављив. Највећи западни освајачи Швеђанин Карл XII, Напоелон, незаустављива Хителерова војна машина пали су у Русији. Кад су антикомунисти као Винстон Черчил посалали 1918. трупе да покушају да науди руском бољшевизму морали су се повући. Истина, појављивали су се на Западу људи od Лајбница до Дегола, који су упозоравали да Запад без Русије остаје без контакта са Истоком, писане су о томе и књиге понекад, али западна ароганција моћи је то одбацивала. Данас кад се већ код озбиљних аналитичара користи појам eastarnezation - насупрот развиканој вестренизацији света - Русија је Западу потребнија него икад. И? То западну буку и бес диже до неба. Проблем није у Русији него у Западу. Запад не уме да сарађује. Запад уме само да диктира. Моћ Запада је шкорпионска. И он ће се пре самоуништити него научити да истински коегзистира. То је можда највећи проблем савременог света који се неповратно мења. Да ли Запад може да прихвати цивилизацијске алтернативе? Стојимо пред тим питањем.
У западним медијима се данас говори у појмовима који почињу префиксом пост, од постхришћанства до постистине. Да ли су ово само еуфемизми који прикривају објављивање постхуманизма као званичне идеологије Запада?
Лично мислим да је западни постхуманизам последица западног посттеизма – радикалне демонтаже хришћанства које је сама суштина и западне цивилизације. Запад је, као што је то приметио Мирча Елијаде, прво друштво у историји човечанства које је антитеистичко. Увек је и у свим друштвима било појединаца који не верују. Група које одбацују веру. Али никад ни једно друштво није било безбожничко. После Ничеовог објављивања “Бог је мртав” Запад је ушао у фазу у којој Човек - а пошто то друштво неупитно држи до материјалних вредности – богат Човек настоји да преузме Божје моћи и ингеренције. Тај Натчовек одређује Зло и Добро, релативизује пол, размишља о бесмртности. Парадокс је у томе што се та поплава хуманизма постепено претвара у антихуманизам, у потребу да се Човек на крају тог пута претвори у људски фабрикат – робота. Завнична идеологија Запада је Прогрес, што се своди у суштини на технолошки прогрес. Тако, по тој идеолошкој матрици, први пут Човек више није становник Божјег царства него постаје шраф Машине. Међутим, једна од последица тога је и јачање Истока. Јер Исток није протерао Бога, није се одрекао духа, није угасио душу у Човеку. То је стварна основа надмоћи, како је говорио Достојевски. Без тога, Човек се изгуби у лавиринту историје и прождре га Хронос. Прогес Запада почиње да се врти у круг неспособан да произведе нове идеје и отвори нове хоризонте иза царства профита.
Европску политичку сцену данас као да карактеришу два супротна политичка правца: са једне стране, Емануел Макрон заговора суверенитет Европе на штету националног суверенитета, док, са друге стране актуелне власти у Пољској и Мађарској тражи више националног суверенитета. Шта су узроци и последице овог сукоба?
Иако политичка усмерења данашње Пољске и данашње Мађарске, и геополитичка усмерења нису иста, узроци промена су исти – повратак светог. Макрон и претежна владајућа елита у оцвалој Европској унији су заштитиници status quo-а. Али њихова позиција је данас пре ограничење него основа за конкурентну моћ у свету који се мења. Европа је стигла до стања кад систематски поништава своје вредности из Новог века. Истина је постала роба, Слобода је угурана у кавез и показује се свету као најбољи улов, Правда је претворена у инвалида који би требало да побеђује на маратонима. Последица тога су распади. Рецимо, национализам и нација. Нацију је у XVII и XVIII веку створила “капиталистичка цивилизација”. Стопљени су етноси, мало економијом, мало бизмарковски “челиком и крвљу”. Кад су се бизнис и корпоративна пљачка разлили по целој Земаљској кугли онда је другим народима прећено национализмом. То што је допуштено и пожељно на Западу, али зло је и кажњиво код других. Кад чујете на CNN-у да је неко националиста, то звучи као пресуда суда за злочине против човечности. Али тако сложени процеси су ван могућности да их банални материјални интереси контролишу. Отму се. Тако данас имамо Каталонију и десетине Каталонија по Европи. Делимично је тачно то поређење Каталоније с Косовом. Али само са становишта међународног права. У својој суштини Каталонија је много тежа хаварија. На Косову је сукоб две нације - српске и албанске, а у Каталонији се ради о распаду шпанске нације. Распадање нације, то је тежи процес од распадање Уније. Али исте такве пукотине постоје и у немачкој, француској, италијанској нацији. Европска унија је у својој суштини катализатор тог дубинског распада. Не може лажно јединство да заустави дубински распад. Зато нације које имају живота у себи реагују. Мађари су ту најбољи пример. И у суштини они само следе нашу, српску побуну против оног Франкештајна који се некад звао Нови светски поредак, а данас нема ни име. То праћење зова идентитета ће, највероватније, постати све раширеније.
Сведоци смо огромних миграција које се дешавају последњих деценија: неке од њих су очигледне, попут миграција становништва Африке и Блиског истока у Европу; неке трају дуже, али су прикривене, попут миграција становништва Источне Европе ка Западу. О катастрофичним размерама исељавања у Србији, скоро да се и не говори. Какве ће по вама бити последице ових миграционих процеса и да ли се и у којој мери на њих може утицати?
Миграциони таласи на Европу имају елементарну историјску логику. Као кад су “сви путеви водили у Рим”. Велико царство је у средиште навукло сво богатство свог доба и народи су ишли за тим. Одузето им је, опљачкано, однесено и они иду за својим богатством. Тако је европска “пљачкашка цивилизација” све присвојила – у Берлину и Лондону су остаци старогрчке културе, дијамнати из Конга одлазе на руке западних госпи, злато Африке и Азије је сељено у Швајцарску… Пљачка је привлачна, али се дугорочно не исплати. Погледајте последице наше транзиције у којој су нам помагали “западни пријатељи” а да по правилима “вашингтонског консензуса” кренемо у “бољу будућност”. Под дикататором Титом и у неефикасном самоуправљању ми смо били земља пред Другим светом – то је свет богатих, одмах иза света најбогатијих. Ми смо данас Четврти свет. Њихове банке чувају наше паре, њихове корпорације гуше нашу индустрију, њихови издавачи издају наше уџбенике… Катастрофа! Али они овде држе један слој бескарактерних људи којима се даје да и они пљачкају тај народ али да они бестидно јављају како “сваког дана у сваком погледу напредујемо”. Што више пропадамо то се пуца јачим речима. Живот нам је претворен у лудницу. И, шта? Кад си млад и још јак и можеш да им послужиш, они ће платити твоје тело или неку вештину. Јер то су тамо стара и уморна друштва. Треба испратити старе на вечни пут док њихова деца, прескачући да се окруже својом децом, уживају у својој себичности и слободно бирајући пут који то друштво подрива до границе пада. У таквом друштву се жртвујеш за каријеру а никако за друге људе, који су некад била “наша браћа”. То је основа миграције. Последице се у овом трену не могу предвидети. Два-три потреса у “државама благостања” све то могу претворити у прах и пепео. Не затварајте очи. Те државе које се данас доживљавају као сушта сигурност биле су и узрок и жртве два светска рата. Пре њих није било светских ратова.
Једна од одлика овог доба је и постдемократија, али и радикализација политичких сукоба, што потврђују догађаји у Америци након Трампове инаугурације. Ако је премештање политике на улицу вероватно био део плана, да ли сматрате да се такав процес и његове последице до краја могу контролисати?
Велика је заблуда да један расклиматани механизам као што је данашња западна држава, чак и најјача- америчка, може бескрајно контролисати изливе револуционарне срџбе маса које драматични раст друштвене неједнакости доводи на руб пуцања. Пре шест месеци је објављено да осам људи на свету има богатство као пола човечанства, 3,6 милијарди људи. Ових дана јављају како три америчка бизнисмена имају пара као 160 милиона Американаца. Никад нису постојала друштва тако великих социјалних разлика. Никад и нигде. Никаве диктатуре нису биле тако безобзирне према својим поданицима као либералне демократије. Кад се данас објашњавају разлози зашто је нешто лоше онда се каже да је то донео неолиберализам. Као либерализам је добар, само је мало приспао. Не, ово су последице либералног поретка. То заклањање иза неолиберализма је смешно. До пре неколико година су се кривци звали “неоконси” – неоконзервативци. Имена у друштву поремећених вредности више не казују о чему се ради. Перспективе не одишу оптимизмом, упркос томе што је је прогрес оптимистички поглед претворио у друштвену обавезу на Западу. “Светска сцена која је одшкринута 1989, ослободила је потенцијал патње и беде, неправде и злоупотребе моћи, експолатације и неправде, што би могло да произведе еквивалент од најмање петнаест револуција какве су биле Француска 1789. и руска 1917”, говори италијански филозоф Дијего Фузаро. Ко ће то контролисати? Трамп? Дубока држава? Ангела Меркел? Па они не могу да контролишу ни своје партије. Свет је пред променом. Није бесмислено плашити се тога, али није смислено веровати да ће било чији страх зауставити историју.
Интервју је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.
