Блог

Хуманизам у 21. веку

Уплашени читалац

Марко Тошовић, Вишеград-Нови Сад

Чим отвори корице романа Ми, избрисани професора Владушића, читалац ће схватити да пред собом нема само роман, већ и видео-игру. Када се неки роман, условно речено, жанровски одреди као видео-игра, већина књижевних критичара ће такву жанровску одредницу протумачити као крајњу могућу тачку модернизације књижевности. Колико год био тачан, овакав закључак је истовремено и наиван зато што освјетљава тек једну очигледну модерност. Таквим закључком инсистира се на томе да је професоров роман модеран зато што је спојен са нечим што долази из свијета технологије, а то, само по себи, не мора да значи ама баш ништа. У овом тренутку пада ми на памет Бењаминов есеј, или је можда боље да кажем прича, Марамица. Та прича не само да је предивна, већ  поставља и безброј питања и тако ће да буде свакоме кад год је и ко год је буде читао и увјек ће шокирати и бити модерна, а када кажеш „марамица“ некако и не звучи толико обећавајуће. Фора је у томе што Марамица није модерна због марамице, већ због онога што је Бењамин видио у марамици и шта је, у књижевном смислу, да неко не помисли на дување носа, урадио са марамицом. Нису, забога, По, а затим и Бодлер, модерни зато што су пропјевали о ружном, већ због онога што су видјели у ружноћи о којој пјевају. Твитер-приче, ако су добре, биле би добре и модерне и да их у камен урезују. Не чини их Твитер модерним. Питам се да ли би их заиста урезивали у камен да нам није Твитера. Лакше је истипкати нешто и рећи како људи данас немају времена да читају, па треба бити што сажетији, али ако ти је заиста стало до приче, онда би и жуљеве набио док је не урежеш, па ако ти се учини да би неку ријеч било боље замјенити другом, а ти урезуј поново, крвари, јер не можеш да ријешиш незадовољство са тип-тип! И не само то, стару мораш да огулиш, да се не види, јер ти се не свиђа, а дјеца гладна, мораш у лов. Кад су бре људи имали времена? Сада имамо интернет, што је добро, али не чини интернет књижевност модерном и није књижевност добра због интернета, што је има на интернету и што се може писати о интернету, већ зато што је то добра књижевност. Хемингвеј је написао причу на салвети која има пет ријечи и, избројао сам намјерно, тридесет пет карактера. Човјек је прекуцао игрицу сажимања, а није могао да твитне.

Модерност Избрисаних, дакле, не лежи тек у жанровском (видео-игра је постала нови књижевни жанр и тако је потчињена роману) или наджанровском споју књижевности и технологије (роман, као представник књижевности, и видео-игра, као представник технологије, у том споју постоје као равноправни чланови), већ у ономе што тај спој значи и симболизује. У том значењу, и у ономе што је професор видио у видео-игри, крије се она друга, неочигледна модерност романа због које је он (роман) заиста важан. Та неочигледна модерност тиче се преиспитивања актуелне позиције читаоца у књижевности. Другим ријечима, ако један роман може истовремено да буде и видео-игра, онда се таквим спојем, ма каква била његова природа, укида свака врста дистинкције између читаоца и играча. Не морате ми вјеровати, и онако сам ја све ово измислио, а волим да измишљам јер тако имам осјећај да сам надохват истине. Још више од измишљања волим да тражим доказе за своје измишљотине, као мала охола грешка за своје постојање, па зато ево прве реченице из Упутства за употребу због које нам се може учинити да је и професор имао сличну идеју, а и да није, баш нас брига: „Читалац/играч ће током приче/игре свакако запазити ознаку DLC у фуснотама“. (13).

Питање позиције читаоца у књижевности заправо је и питање њене рецепције. Брисање разлика између читаоца и играча упућује на то да читалац није тек пасиван посматрач, већ активан учесник у књижевности, као што ни играч није пасиван посматрач, већ активан учесник (видео)-игре.

Шта, заправо, значи, активно учествовати у књижевности? Активно учествовати у књижевности не значи само много читати или писати. И то може да буде само једно велико ништа на крају. Активно учествовати у књижевности значи непрестано покушавати сачувати у животу оне вриједности које се чувају у књижевности и до којих нам је у књижевности, као и у животу, стало. То непрекидно хтијење ка бољем и љепшем, колико год нас тежина реалности прикивала за тле, оно је што нас ослобађања и даје животу једну нову димензију. Активно учествовати у књижевности значи живјети књижевност коју волимо, читамо или пишемо. Активно учествовати у књижевности значи покушати сачувати у животу љепоту и достојанство коју нам она пружа, свједочити истину коју нам она свједочи, понекад ризиковати и бити храбар. То значи својим примјером чинити живот и свијет бољим, другима бити извор онога што желимо да имамо у свом животу, а то је тешко. Много је лакше прилагодити се нечему што доминира него покушавати створити оно што желимо да буде доминантно. Међутим, уколико се књижевност не прожима са животом, ни живот са књижевношћу, плашим се да и једно и друго вриједе много мање. Активно учествовати у књижевности значи сјединити Аристотелов и Платонов доживљај умјетности у односу на стварност: прво, дакле, схватити какав је свијет заиста, а онда и какав би он могао да буде, а шта онда? Онда изаћи у тај свијет и борити се за њега, па макар и са бејзбол-палицом у руци! Мада, морам да признам да некада и сам волим да послушам и дословно схватим оно Миљковићево: Они који имају свет / Нека мисле шта ће с њим / а ми који имамо само речи / дивно смо се снашли у тој немаштини

Право питање, међутим, гласи овако: шта се то у међувремену десило са читаоцем да га је потребно подсјећати на све ово? Читалац се, изгледа, уплашио књижевности! Он од књижевности више не очекује да га суочи са реалношћу и са свијетом који га окружује, па самим тим и са самим собом, већ да му пружи бијег од тог свијета и од те реалности, па самим тим и од себе сама. Зато се књижевност све више замјењује  оним  што у теорији зовемо производима индустрије забаве (а то су и видео-игре јер се потенцијал видео-игре исцрпљује тамо гдје снага књижевности почиње – у могућности да нас забави) који нису исплативи зато што се сами добро продају, већ зато што добро продају маглу. Отварање књиге, симболички, више не значи отварање прозора кроз који се свијет може боље сагледати, већ спуштање ролетни, а странице књига се претварају у латице лотоса чије гутање учвршћује летаргичну удобност фотеље у којој се читлац намјестио. Не пропагира то ни Миљковић. Његови стихови, онај ко препозна о којој пјесми је ријеч знаће о чему говорим, блиски су идеји Његошевог позитивног нихилизма у којој се осликава сав парадокс истинске љепоте читања и тумачења у којој се мијешају и бол и радост, љепоте читања која нас узбуркава и тјера да не бјежимо од живота и да стварамо оно што, према мишљењу већине, бити не може. Дистанца од реалности није могућа када покушавамо да заборавимо на њу, јер свијет од којег покушавамо да се сакријемо постоји и када се ролетне спусте. У реду је некада не мислити о њој, али непрестано бјежати од ње и правити се луд није ок, јер смо тако и сами дио онога од чега желимо побјећи. Књижевност, драги моји, ем нас забавља, ем нас подучава, ем поставља питања, ем пружа могућност да уживамо у љепоти коју свијет и живот не нуде свима, ем пружа и дистанцу од стварности иако смо баш због те дистанце у њој још присутнији, ем нам даје право на комплексност јер ни сами нисмо банални, ем нас чини свјеснијим и спремнијим на отпор ономе што нам се не свиђа.

Ево још једног примјера из романа који ће ми послужити као доказ за ово што измишљам: У роману постоје два симболички повезана зида. Један је зид собе Миленка Павловића, а други Фејсбук странице Анђела Фројнда. На оба зида налазе се текстови који читаоцима покушавају да кажу истину о свијету који их окружује, од Лалићеве, Павловићеве и Миљковићеве поезије, па до модерних бајки чији је главни јунак, као што то у бајкама обично бива, татин син, само што у бајкама татини синови не смију да погријеше ако хоће да живе срећно до краја живота, а овдје татин син непрестано гријеши и стално му то толеришу – и татица и принцезе и остала багра – да би он био сигуран и срећан. Када се суоче са тим текстовима, јунаци овог романа од њих окрећу главу, јер су морбидни, тешки, неразумљиви, а можда их је, како кажу, неко измислио, иако су и сами већ раније чули за нешто слично. Зашто би то било тачно? Зашто би их се тицало? Не желе да виде, не желе да се суоче, или не могу, и то је у реду. Можемо их назвати кукавицама, али не треба такве читаоце омаловажавати и потцјењивати. Треба их охрабрити и бити уз њих јер све смо то Ми.

Чињеница да роман има своје додатке који се појављују на интернету одлично се уклапа у идеју да књижевност постоји и дјелује и изван корица књига. Могу да примјетим да посљедњи додаци нису никада ни постављени на сајт. Могу на основу тога да кажем да је професор лијен и немаран, да је испалио своје читаоце, не могу више пасти испит, али можда нам професор тако поручује да је процес брисања почео и прије него што се писање завршило? А можда нам стварањем утиска недовршености поручује да прича ни не треба да се заврши ту, да се игра још увјек игра, да након читања неке књиге не треба да пише GAME OVER. Ko ће знати професору. Лукав је стари професор, воли он да буде мистериозан. Тако је, на примјер, створио мрачан наслов, који на први поглед дјелује као апокалипса, а у ствари зрачи оптимизмом. Као што је то примјетила професорка Гога (Горана Раичевић), зарез у наслову књиге Црњански, мегалополис има задатак да укаже на два појма која су међусобно непомирљива. Професорово Ми, дакле, не наликује оном Замјатиновом Ми које пријети да угуши сваку индивидуалност. То је оно Ми које, попут снопа прућа из поучне приче у којој је снага снопа супротстављена крхкој саломивости сваког појединачног прута, оснажује свако индивидуално ја. То је оно Ми које се супротставља сили брисања, јер докле год постоји то Ми, ми ни не можемо бити избрисани.

Тако нам писац Тестаментарног и играјућег писања пишући своју игру оставља тестамент. Нећу сада да причам о овој књизи као о кенотафу, а о њеним страницама као о камењу на које је гвозденом писаљком... Она то јесте, али професорове књиге дођу му некако и као бејзболке којима он удара у лица многлавог чудовишта мегалополиса које га опсједа јер прождире вриједности до којих му је стало. А бије, Бога ми, и оно нас. Не знам зашто ми сада падају на памет они Зостерови стихови: „Они тукууу, безболним палицама у главу те бииијууу“. На крају, ко бије јаче? Сиги Стру ће повикати: „Братеее, у овом ланцу исхране, ја се борим к'о Спартанац да у кланцу истрајем“! И то је то. Ако ме питате да ли књижевност може да промијени свијет, да ли може да побједи, мислим да не може, али знам да можемо да се боримо. Не могу сада да цитирам аутопоетичке пасаже из 1984. и Омер-паше Латаса гдје је смисао писања и читања доведен до апсурда, али мислили су тако и Орвел и Андрић. Ипак, писали су и упозоравали, нудили нека рјешења као залог за будућност. Далеко од тога да је књижевност бескорисна, са њом може да почне много тога, али сама по себи није довољна...

Ма дајте нам те палице!

Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.