Блог
Хуманизам у 21. веку
Од приче до искуства
Бојан Томић
Није непознато да се Валтер Бењамин, немачки есејиста и мислилац јеврејског порекла из прве половине двадесетог века, у својим есејима писаним у распону између 1913. и 1936. године, озбиљно бавио темама искуства и приповедања. За Бењамина је искуство било исто што и доживљај, односно оно што је непосредно живљено. Овај креативни шетач и путник, како га је у предговору књизи Искуство и сиромаштво назвао Јовица Аћин, чије су се шетње временом претвориле у непрестано бекство без починка, у једном од својих огледа рећи ће да су се људи из Првог светског рата вратили неми. За Бењамина је то значило да никакав доживљај више не налази свој израз у речима, да је стара традиција преношења с колена на колено на свом издисају, да ишчезава.
Она, међутим, не ишезава само због немости, јер немост се није појавила тек тако. Размислимо сада о важности везе између приче и искуства? Веза између искуства и приче почиње на оном месту где прича старијих нараштаја млађе треба да мотивише на доживљај, на живљење, на самостално стицање искуства након којег ће настати нова прича. То не значи да искуства треба да се пресликавају, већ да би свако искуство требало да надмаши претходно тако што ће, захваљујући причи, имати у виду грешке претходника, али ће у исто време освестити оно што од претходника треба преузети, сачувати и унапредити. Веза између приче и искуства важна је зато што се кроз њу може представити развој/напредак одређене заједнице и њених појединачних представника. У међусобном односу искуства/доживљаја и приче, доживљај ипак заузима снажније место. Другим речима, тешко је поверовати причи уколико оно што непосредно живимо има веома мало додирних тачака са причом која се слуша. Како би се разбио континуитет који је залог за прогрес једног друштва, како би се једно друштво деморалисало за живот, било би неопходно почети производити колективне доживљаје, односно колективна искуства његових представника која ће потпуно обесмислити причу према којој је то друштво, да се изразим што једноставније, у прошлости живело лепо и имало чему да се нада. Разбијањем везе између приче и искуства почиње распад једног друштва у којој то друштво одустаје од себе. Причу о економској равнотежи и социјалној правди, према Бењамину, разбиће искуство инфлације и неједнакости, причу о миру и савезу доживљај рата, причу о изобиљу искуство глади итд.
Бењамин ће, међутим, на једном месту указати и још једну негативну страну искуства као приче, назвавши искуство „маском одраслог“. Иако ово није Бењаминова коначна и једина дефиниција искуства она је врло интересантна. Бењамин нас кроз њу упозорава да се „одрасли у својим причама позива на искуство како би нам рекао да је он већ прошао све – младост, идеале, жену – и да је све што тренутно живимо и о чему сањамо само унапред осуђено на пропаст, да је све то само занесењачко пијанство младости након којег нам остаје горки талог искуства.“ Постајемо свесни озбиљности Бењаминовог упозорења када преношење искуства посматрамо као трансфер који се дешава између нараштаја, а не између појединаца. И заиста, данашњи представници старије и средње генерације све чешће говоре својим потомцима да се не вреди борити јер су све битке унапред изгубљене. Можда им не желе да се разочарају као што су се и сами разочарали, али онда заборављају да се искуства генерација разликују и да је смисао приче у томе да се укаже на грешке без којих наши потомци неће доживети горчину нашег искуства, али и на наше подвиге чију им сласт свакако желимо да искусе. Овако их потцењујемо (ми нисмо успели, па не могу ни они; ми немамо подвиге, неће их имати ни они) и лишавамо осећаја за стицање одговорности, пацификујемо их и обесхрабрујемо. Да, обесхрабрујемо их или је можда боље рећи да смо их обесхрабривали. Чини се да је данас прича старих о томе како не вреди покушавати, више алиби младима да ни не покушавају. То је линија мањег отпора, то је оправдање – зашто бисмо покушавали када нећемо успети? Можда зато што се искуства разликују и зато што имамо право на своју причу којој ће легитиметет дати то што је доживљена, а то што је доживљена, упркос ранијим неуспесима, само нас може учинити поносијим.
Пошто се раскол између приче и искуства десио, пошто је тешко поверовати причама када се толико разликују од искуства, пошто је мучно слушати приче које нам говоре да је све узалудно покушавати, пошто је тешко причати и слушати приче које не потврђујемо искуством, да ли то значи да се треба отарасити приче? Не. Бењамин је то схватио. Нада постоји и она је и даље у причи, само треба осмислити причу тако да нас она мотивише на делање упркос тренутном искуству и да тако произведе доживљај какав бисмо пожелели, да нам подари искуство о каквом сањамо. Пример приче из Бењаминовог еесја Искуство и сиромаштво то добро показује. У тој причи отац је, на самртничкој постељи испричао, својим синовима причу о благу које је закопано негде у запуштеном породичном винограду. Желећи да се обогате, браћа су почела да копају. Нарадише се добро, удружише снаге, прекопаше читав виноград, али не нађоше благо. Били су разочарани, мислили су да их је отац обмануо, али те године виноград, тако окопан, родио је као никада ни један виноград у земљи и донео им огромно богатсво. Тек кроз искуство, тек када је доживе, млађе генерације ће схватити поруку приче, а на нама је да је измислимо тако да их она нагна на делање, да и ми постанемо део те приче, без обзира на то што је нисмо доживели, јер нам неке ствари из прошлости говоре да је могуће, упркос томе што ово нису она времена.
Аутор је уредник Новог Полиса
Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.
