Агора

Хуманизам у 21. веку

Рђава наука

LLewllyn Hinkes-Jones

У центру приступа медицинској науци (вођеног профитом) у систему здравствене заштите у САД-у налази се груба истина да само новац може продужити животни век. Узмимо за пример гене који се називају „супресорима тумора“. Због њихове способности да регулишу раст станица, ти гени представљају најважније подручје истраживања за превенцију рака. Позитиван резултат теста за мутације супресивних гена као што су BRCA1 или BRCA2 водећи је индикатор високог ризика за добијање рака дојке или јајника.

Монопол на људске гене

Упркос потенцијалној важности тог открића у циљу спасавања људских живота, цена тестирања на гене BRCA1 или BRCA2 је изузетно висока. Износ од четири хиљаде долара по тесту четири је пута скупљи од комплетног генетског секвенцирања. Једини разлог због којег је цена тог тестирања, који може некоме спасти живот, тако висока  су поступци једне компаније, Myriad Genetics. Иако је Врховни суд САД-а донео одлуку да  Myriad нема права на гене  BRCA1 и BRCA2, закључивши како људске гене нико не може патентирати, Myriad и даље покушава да успостави монопол на тестирање подложности рака дојке.

Још више шокира чињеница да је добар део трошкова за развој тестова за BRCA1 и BRCA2 већ плаћен јавним средствима. Истраживање за идентификацију тих гена као кључног окидача за рак, јавно је финансирао Медицински факултет Јута.Myriad Genetics је једноставно start-up који су основали истраживачи на том универзитету како би стекли власништво над патентом након тестирања.

Претходно су изуми јавних универзитета могли бити уступљени приватном сектору искључиво кроз неексклузивне лиценце. Приватна лица су могла развити нове лекове засноване на иновативном открићу јавног универзитета, али је то исто могла урадити било која друга компанија. Заговорници закона Bayh-Dole о патентима и trade mark-овима који је донет 1980. године износили су аргумент да се тиме у суштини обесхрабрују иновације. Ако једна компанија нема ексклузивно право на изум, тада се слабо може профитирати од његовог даљњег развоја. Зашто да се мучимо са иновативношћу ако конкуренција може направити исту ствар и УГРАБИТИ њихову профитну маржу? Изуми би у том случају остали да чаме на прашњавим полицама.

Али оно што би могло изгледати као опскуран део правних ситних слова повезаних са интелектуалним власништвом у ствари је поприште распада универзитетског истраживачког система. Рестрикција јавне лиценце штитила је академско истраживање од пада у златну грозницу интелектуалног власништва. Укидање рестрикција суновратило је доток капитала из приватне сфере која је грозничаво настојала да се домогне монопола на најдалекосежније научне напоре. Приватне особе сада помажу у финансирању академских институција у замену за првенство у процесу „преноса технологија“- ексклузивног лиценцирања јавно финансираних истраживања приватној индустрији. Велики фармацеутски конгломерати као што су Merck или GlaxoSmithKline  дају финансијску подлогу за партнерства између приватних и државних универзитета на пројектима за истраживање тренутноо неизлечивих болести, с јасном претпоставком да ће те компаније „покупити кајмак“ тако што ће добити ексклузивне лиценце на сва открића која буду произишла из тог истраживачког пројекта. Та открића, била она повезана са изворним циљем пројекта или не, потом се претварају у прескупе, брендиране лекове.

Не само да патенти намећу више цене за потрошаче, већ наваљују на плећа истраживачке заједнице веће трошкове за интелектуално власништво који су потребни за рад на будућем истраживању. Истраживачке лабораторије морају да плате хиљаде долара за процесе потребне за унапређење тренутних достигнућа што увећава трошкове за бочна истраживања. (...)

Пирамидална схема

Иако се чини да већи прилив инвестиција у јавно образовање и убрзавање развоја нових технологија стварају јвно добро, утицај капитала из приватне сфере нагриза јавне универзитете. У комбинацији са са великим падом државног финансирања образовања Bayh-Dole закон је помогао у процесу приватизације јавног универзитетског система. Без тих јавних средстава универзитети су више него икада зависни од приватних инвестиција кроз грантове и донације. А новац са собом доноси заразни утицај капитала у академској сфери.

Цех туче за новац и славу плаћају студенти. У последњих тридесет година, школарине су се повећале шест пута. Све мање и мање је прилика за постдипломске студије, чак и у  областима  академских истраживања у која се много улаже. Прилив приватног новца у истраживачки систем није допринео повећању броја радних места у високошколском систему. Уместо да запосле за стално више научника, у пола цене се ангажују потплаћени постдипломци да производе привлачна истраживања која могу привући пажњу даваоца грантова. Ти студенти затим стекну дипломе у научном пољу преплављеном докторандима који се директно такмиче за све мањи број доступних истраживачких радних места. Резултат свега тога- крајње компететивно тржиште рада на којем превише људи конкурише за премало радних места.

У целокупном универзитеском систему константни притисак да се секу трошкови подразумева замену редовних предавача спољним сарадницима с ниском накнадом и без сигурности запослења, док у исто време расту плате административног особља и водећих људи на факултетима. Професорка економије Пола Стивен са Државног универзитета Џорџија описује то као академску пирамидалну структуру: диспропорција између потплаћених постдокторанада и спољних сарадника са минималним шансама за академску каријеру и опадајући број редовних, добро плаћених, угледних научника личи на спортско такмичење чији је циљ научно откриће. Влада атмосфера страха од конкуренције што се коначно одражава и на саму науку. Све више радова научника-звезда који нуде потпуно нове увиде мора бити објављено у проминентним часописима да би се привукла пажња и грантови потребни за одржавање привида  и плаћање електричне енергије у лабораторији. Као што Стивен каже: „Што веће-то боље; више финансијских средстава, више радова, више цитата, више научника- није важно хоће ли на тржишту рада бити места за њих“.

Лагати или не објавити

Крајњи резултат свега тога је не само да академски радници треба да објављују или да се носе са свог радног места, него треба да објављују до сада невиђене, провокативне увиде у наше разумевање света(што претпоставља даљње пропитивање у високо цењеним часописима) или- да се носе. Како је рекао Стивен Квејк, професор биоинжењерства на Станфорду- „финансирање или глад“. У таквој матрици постаје захвално фалсификовати налазе, ићи пречицама или тражити иглу у пласту података. Радити све како би се произвело што више радова или добило што више грантова. Дошло је до тога да се међу академски светом може чути да „ништа не кошта ако се направи која грешка, трошак је ако се ништа не објављује“. У мета-анализи објављеног истраживачког рада за Public Library of Science Џон П.А. Јоанидис окривљује управо финансијску структуру истраживања, примећујући да „што су већи финансијски и други интереси и предрасуде у истраживачком пољу- то је мање вероватно да ће налази бити истинити“:

Приватизација академског истраживања не само да кочи научни процес већ подразумева да се директна корупција (при чему приватна индустрија плаћа научнике да обмањују јавност о токсинима у храни или загађењу ваздуха) може несметано одвијати. Истраживачи који очајнички траже изворе финансирања како би задржали своје позиције и наставили са радом, привлачнији су за изворе финансирања оних индустрија које покушавају искривити науку према својим потребама. На тај се начин само охрабрују перверзне субвенције слободног тржишта у искориштавању предности онога што су некад у потпуности биле јавне институције. Ако индустрија која жели да се обогати на канцерогеним хемикалијама финансира истраживање које умањује или негира њихове здравствене ризике- тада више наука не ради у јавном интересу. На крају се све своди на привлачење пажње и новца под маском научног истраживања, а не на науку по себи.

Неолиберални приступ академском истраживању пре свега представља повратак на приватно финансиране корене универзитетског система пре појаве редовних звања, када је високо школство било једноставно лабораторија  и пропагандни огранак приватне индустрије, а никако институција знања која настоји да унапреди науку у јавном интересу. Тада су професори радили у име донатора факултета и његове управе. Лако су могли бити отпуштени због отворених критика или објављивања истраживања која би могла нарушити интересе факултета или донатора. Подршка радничким правима, заговарање социјалистичких политика, веровање у еволуцију, иступање против ропства или информисање јавности о токсичним последицама паре која настаје при обради бакра, могло је довести до отказа без отказног рока.

С могућношћу сталног запослења и јавним финансирањем, истраживачи су могли слободно говорити и усредсредити се на теме које нису биле краткорочно занимљиве, усмерене на потрошњу или стварање профита. Био је то напредак у науци који није имао непосредан потенцијал за стварање профита, и самим тим могао се даље развијати без сталне потребе да се објављује или да се носи са универзитета. У послератном периоду владина улагања у академску сферу и истраживање довела су до многих иновативних открића у науци која данас узимамо здраво за готово. Оно што су многи приписали напретку у дигиталној револуцији, од интернета и GPS-a до секвенцирања DNA, једном су били велики и опсежни, јавно финансирани пројекти који су се развијали у универзитеским кампусима, деценијама пре него што је осмишљен Bayh-Dole и слични закони. Изуми настали у то време нипошто не чаме на прашњавим полицама.

Аутор је новинар и писац из Вашингтона

Превод:  Бојан Томић

Текст је настао у оквиру пројекта "Хуманизам у 21. веку". Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.