Блог
Прилог магијској рецепцији Павићевог стваралаштва
Два случаја Ениса Гарипија
Марко Тошовић
На деветим Књижевним сусретима у Трстенику, сада већ давне 1992. године, за округлим столом посвећеном стваралаштву Милорада Павића, Јасмина Михајловић је један дио свог излагања посветила магијској рецепцији овог писца. Двије анегдоте, односно два волшебна догађаја која се помињу и коментаришу у тексту/излагању, везана су за читање романа Унутрашња страна ветра. У првом роман спасава живот „познатом приватном издавачу“ намамивши га у кабину са палубе на којој би га, да је на њој остао само тренутак дуже, сасвим сигурно устријелио залутали метак из аутоматског оружја који је, свега неколико секунди након уласка кабину, пробио столицу на којој је сједио (в. Михајловић 1994: 25-26). Како би се ућуткао цинчни читалац који ће пожурити да каже „како је то могла бити било која друга књига“, одмах треба рећи да овај догађај добија на тежини тек уколико се сама ситуација повеже са радњом, тематиком, годином издања ('91.), па чак и са, условно речено, жанром (магијски реализам) Унутрашње стране ветра.
Други догађај везан је за шок Павићевог читаоца презимењака који је на страницама већ поменутог романа – опет та Унутрашња страна ветра! – набасао на детаљан опис сопственог стана у којем живи у Добрачиној 6/III(в. Михајловић 1994: 26). Павићу читаоцу несумњиво је лакнуло када је успио да сазна да је Павић писац, прије отприлике неколико деценија, становао у истом том стану: Павић писац, дакле, није никаква фантомска ухода, нити су по среди натприродне силе, већ просто – сјећање.
Када је ријеч о шокирању читаоца, ни Хазарски речник није посве недужан. У овом тренутку читалац ће се несумњиво сјетити „Завршних напомена аутора о користи овог речника“ које упућују на ванкњижевне или, боље, вантекстуалне домете Павићевог роман-лексикона. Иако се не зна поуздано да ли се неки пар, слиједећи Павићева упутства, заиста упознао те прве сриједе у мјесецу, испред посластичарнице у центру града, једином центру који овај роман-лавиринт дозвољава, познат је случај да је једна љубавна веза зачета у возу „када су он и она извадили исту књигу за читање. Био је то Павићев Хазарски речник“ (в. Владушић 2007: 19).
Као мали допринос магијској рецепцији Павићевих књига овом приликом биће наведена два случаја Ениса Гарипија, у то вријеме асистента на Катедри за физиологију Медицинског факултета у Новом Саду, а сада младог истраживача и научника у Инзбруку. Управо један „невјероватан“ сплет околности заинтересовао је Ениса за читање Хазарског речника, као и за Павића уопште, и допринјео да се магија поново деси. Након два ирационална искуства са романом, Енис је одлучио да своје„читалачке“догодовштине подијели са пријатељем који је студирао српску књижевност, а са којим се упознао током заједничког боравка у студентском дому „Сајмиште“.
Први случај уједно је и Енисов први сусрет са Павићевим „чудом од романа“. Једног викенда у Новом Саду, након ручка у студентској мензи на коју је као студент докторских студија и даље имао право, Енис се, заједно са својим пријатељем Игором Хавраном, студентом виолине на новосадској Академији, и извјесним Лациком, Мађаром и такође музичаром, упутио у посјету њиховим заједничким пријатељицама. Сва тројица су из мензе понијела по једно кувано јаје у склопу тзв. суве вечере. Њихове пријатељице становале су у то вријеме у некој од уличица које се уливају у Јеврејску или се налазе макар близу ње. У приземљу њихове зграде налазила се радња у којој су се штеловале и продавале виолине, односно гудачки инструменти уопште. Човјек којег су затекли у радњи (вјероватно власник) у коју су, разумије се, због Игора и Лацике успут свратили, такође је био Мађар. Све ове појединости не би биле интересантне да Енис горе, у стану, на полици, међу књигама није угледао Хазарски речник, за који је негдје чуо, али који му до тада није био ближе познат. Насумично је отоворио књигу и прво што је угледао била је „Прича о јајету и гудалу“. Почео је да чита баш од тог дијела и кроз неколико тренутака схватио да је одломак који чита у некој необјашњивој вези са његовом тренутном стварношћу. Кокошије јаје, виолине, гудала, виолинисти, Мађари… Било је то за њега, каже, у том тренутку превише појединости, превише подударности и случајности, превише сличних мотива у књизи и детаља из реалности којом је у том тренутку био окружен. Запрепашћен и одушевљен, књигу је понјео са собом у Сплит гдје се обрео на стручно усавршавање од неколико недеља.
Док му је препричавао своја искуства и док су разговарали о Павићу, његов пријатељ се у себи понадао да се Енисова судбина неће подударати са судбином Исаила Сука, јер Енису је промакла једна појединост његове приче: у моменту када се то десило Енис је почињао да се бави науком, а сада је, попут Павићевог јунака за којег је управо и везана „Прича о јајету и гудалу“, како је већ поменуто, заиста научнк.
Друга, још чуднија ситуација, десила се Енису баш током боравка у Сплиту. Своје слободно вријеме проводио је на тераси хотелске собе или на плажи сунчајући се на мајском сунцу и читајући Хазарски речник. С времена на вријеме, током боравака на плажи, Енис би устајао, одлагао књигу, узимао каменчиће и бацао их у море размишљајући, сасвим природно за једногфизиолога у којем је остало заробљено нешто античког духа, о разлици у прецизности између лијеве и десне руке и факторима који на њу утичу. Током једне такве разоноде на плажи почео је да баца камење у вис једном руком, покушавајући да га погоди другим каменом који је спремно држао у другој. И све тако, камен по камен. Заситивши се такве игре, Енис се вратио књизи и почео да чита од мјеста на којем је читање малочас било прекинуто. Прва реченица коју је прочитао вративши се књизи гласила је овако: „Читање је у ствари гађање баченог камена другим каменон, при чему су сугласници камење а њихова брзина самогласници“ (Павић 2012: 210). Кроз ишчуђавање, смијех и усхићење током разговора о овим „случајностима“ Енис и његов пријатељ су закључили да се Павић и са оног свијета поиграва са својим читаоцима. Његов пријатељ се тада сјетио једног добро знаног, више пута и у више текстова понављаног исказа по којем он (Павић) „не прави књижевност од истине, већ истину од књижевности“ и помислио како се у једној таквој изјави огледа читав један концепт, схватање и представа, не само књижевности, већ умјетности уопште, према којој умјетничка дјела, да парафразирам Јасмину Михајловић, у свом post festum остваривању постају истина и живот сам.
А онда му је – са разлогом, јер је слична „читалачка“ искуства и сам имао – кроз главу прошло име још једног српског писца од чије је књижевности настајала стварност и први пут се наслутила једна невидљива, али дубока (над)литерарна веза. Веза заснована на невидљивој магијско-архетипској нити која на начин недокучив разуму спаја књижевност и стварност, осликавајући једно јединствено схватање времена, мита, архетипа, књижевности, живота... То је исти онај писац којег је Павић, као да од старог учитеља тражи последњи савјет пред полазак на онај свијет, пред смрт последњег читао: „У многим изјавама, интервјуима, Павић често говори са искреном запитаношћу о томе која ће бити књига коју ће последњу читати. Сада, на жалост, ја могу да му одговорим. Биће то (била је) Травничка хроника Иве Андрића. Ишчитавана по ко зна који пут“ (Михајловић 2010: 168).
На крају се, упркос свој важности литературе, ипак мора дати предност животу, без којег – ако се у њему не остварују и не живе; ако нас он сам не изненађује! – све оне хуманистичке мисли и идеје исписане на страницама књига остају само неми крик заробљен у дивној слици, а чему смо, такође, пречесто свједоци. Што се, пак, Ениса тиче, његова судбина, у то сам увјерен, неће имати више додирних тачака са судбином Исаила Сука, јер је Павић нежељено дејство своје литературе спутао једним, у односу на остале прилично контрадикторним исказом из интервјуа за Књижевну реч из '85., који је дат управо поводом појављивања и успјеха Хазарског речника. У том исказу писац тврди да „то како је у литератури, а како у животу, једно са другим нема никакве везе“, што, у односу на све до сада речено, дјелује невјероватно.
А истина је, чини се, негдје на пола.
Цитирана литература:
Владушић, Слободан. Страх од читања. На промаји. Зрењанин: Агора. 2007, 17-19.
Михајловић, Јасмина. Живети за књижевност до последње струне свог DNK. Павићеви палимпсести, зборник уредио Сава Дамјанов. Бајина Башта: Фондација Рачанска баштина. 2010, 165-171.
Михајловић, Јасмина. Читање и пол. Савремена српска проза, II издање. Трстеник – Београд: Народни универзитет, Маркетинг агенција „ТИЛТ“, ГИТП „Металограф“ – КТРЗ „Сфаирос“. 1994, 21-32.
