Блог

Колика је дубина једног стиха?

А на крају, извор

Марко Тошовић, Вишеград-Нови Сад

У једном тренутку Бећковићеве „Приче о светом Сави“ лирски субјект ће читаоцу саопштити да се на крају пута којим је пошао Свети Сава, на крају пута којим (би требало да) идемо и сви ми, налази Савин извор. Извор се, дакле, у овој пјесми поима као идеја и смисао путовања/живота, као крајњи циљ којем сваки путник/душа треба да тежи. Дубину Бећковићевог стиха, упркос бистрини на коју симболика извора недвосмислено упућује, није тако лако процијенити. Зарад спознаје неистражених дубина можда, за почетак, не би било лоше заронити у поезију питањем које открива један мали парадокс: Како то да се извор намеће као циљ који се налази на крају, када би, по природи ствари, извор требало да буде на почетку?

Разгранатост симболике Савиног извора постаје јасна када се на поменуто питање покуша одговорити. Наиме, извор не представља само мјесто на којем ријека извире, на којем се рађа; не представља, дакле, само њен почетак, већ је извор уједно и мјесто на којем је ријека најчистија. Слично је и са душом: рођење дјетета није тек почетак људског живота, већ је оно и тренутак у којем је наша душа најчистија. Другим ријечима, почетак ријеке и почетак живота спаја један посебан моменат, а то је моменат чистоће.

Када се ствари овако поставе види се колико су метафоре (Савиног) путовања и (Савиног) извора који се налази на његовом крају обасјане идејом хришћанства или, још прецизније, идејом православља: смисао је, дакле, (п)остати чист и на крају, бити чист на крају као и на почетку, односно, неокаљан прећи пут. Како би смисао путовања био испуњен потребно је сачувати тај првобитни дар који добијамо рођењем, сачувати чистоћу која нам је дата на почетку, или јој се поново вратити, поново је заслужити, тј. освојити је или додирнути путовањем. Чак и онда када нам се тај циљ учини сувише далек и немогућ, када нам се све то учини као недостижан идеал, не треба одустајати од пута, јер што се више приближимо извору то је смисао испуњенији, а путовање узвишеније.

Досадашње читање извора у вјерском кључу, читање извора као метафоре једне врхунске вриједности и чистоће која нам се даје на почетку (али и чистоће која даје смисао крају) неодвојиво је од хришћанске идеје Господа – јер Господ је уједно и почетак и крај, алфа и омега, онај од кога све почиње, али и онај са којим се све завршава. Поменута аналогија своју потпору налази и у чињеници да је Извор у Светом писму, као и у појединим списима средњовијековних мислилаца и духовника, једно од господњих имена. Како би још више нагласио узвишену и трансценденталну природу извора и пута којим се до њега долази, Бећковић већ следећим стихом повлачи вертикалу која се труди да додирне небо. Смијештање (Савиног) извора на (Савин) врх у наредном стиху није случајно, јер се тиме сугерише да је путања којом је ишао Свети Сава, путања којом и ми треба да идемо, једна усправна путања, односно путања према горе. Оваквим гестом Бећковић је удовољио и традиционалној световној представи о Господу као сили која настањује царство небеско, а Савин живот, у виду пута чисте етичности на чијем се концу човјек, испунивши своју мисију, сједињује са Богом, представио као узор који треба слиједити.

Овде, међутим, још ништа није готово јер се дно Савиног извора не може сагледати кроз Бећковићеве стихове. На том дну налази се бистро око у камену отворено засвагда четвероструким пољупцем штапа и за свакога ко црну своју сузу ту напусти; налази се трава која сањивим и зеленим трепавицама скрива и открива студену провидну истину; на дну те воде сија биљурна вучја глава са дугом у чељустима, на чијем је челу исписан знак новог обећаног сазвежђа...

Претходни пасус можда дјелује апстрактно, али ће добро послужити да открије коначну, чисто поетску дубину Бећковићевог стиха у којој се метафора Савиног извора претвара у својеврстан пјеснички хиперлинк који нас води до поезије једног другог српског пјесника, а то је Васко Попа. Претходни пасус није ништа друго до произвољан колаж састављен од парафразираних стихова који се могу пронаћи у другом циклусу Попине Усправне земље. Тај циклус носи наслов „Савин извор“. Међутим, оно што претходно тумачење Бећковићевог стиха  доводи у везу са Попиним циклусом јесте то што поменути циклус ПОЧИЊЕ пјесмом „Савин извор“, а ЗАВРШАВА СЕ пјесмом „Свети Сава на своме извору“, која долази након „Путовања Светог Саве“. Извор је, дакле, почетак, али и крај и смисао и циљ... И Сава је почетак, онај идентитетски, за којим се, како каже Васко Попа, рађао пут; али Сава је и крај – онај духовни идеал који треба (поново) достићи.

Сем тога, и даље је, упркос наведеном објашњењу, помало необично то што се извор као крајња инстанца путовања не помаља и не појављује негдје на хоризонту или неком, за сам извор, природнијем мјесту, већ на врху... То је, ваљда, могуће једино тамо гдје је земља усправна.

Можда, на крају, у свему овоме и јесте љепота поезије: што се дубина једног стиха може простирати пјесмама.

Аутор је мастер професор српске књижевности и језика из Вишеграда-Новог Сада

Фотографије: Ђорђе Бојовић- flickr.com

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)