Мементо
Страст за слободом, истином и демократијом Борислава Пекића
Јован Крушић
Када истражујемо биографију неке знамените личности, тражимо, понекад, ријечи које би најбоље описале њен живот и које би биле лајтмотив свега што та личност представља. То може да се пронађе код Борислава Пекића, тако да је страст према слободи, истини и демократији била тај фундаментални мисаони кључ за разумијевање огромне литературе и политичке борбе Борислава Пекића.
Прича о Бориславу Пекићу јесте сага о демократији и слободи као печату његовог пута од школских дана до краја живота. Мање су познати почеци, мотиви због којих је Пекићева породица често морала да мијења мјесто боравка. Прича која је у вези са његовим оцем Војиславом Пекићем, и очевим приступом према властитом идентитету, несаломивим чврстим карактером и ставовима јесте на неки начи и генетско насљеђе Пекићевог стваралаштва. У вријеме окупације Италијана на Цетињу, Пекићев отац одбија да се изјасни као Црногорац, па је фактички побјегао, протјеран из Црне Горе.
Период после Другог свјетског рата представља мучан живот Борислава Пекића. Формира се привремена ДФЈ а владу чине: НКОЈ, припадници краљеве владе у егзилу, неке политичке странке (међу њима и Демократска странка). Лист Демократија оштро је нападао сваки вид сарадње са КПЈ. Влада је функционисала, али временом многи нису били задовољни и оштро су критиковали њен однос према штампи, слободи говора. Симболично присуство опозиције у скупштини 1945. Пекићева дружина посматрала је као издају. Незадовољство радом Владе показале су српске странке, које су после рата оптуживали за колаборацију. У једном свом дјелу Пекић је записао да се чекала слобода и пјесма, али не та слобода и не та пјесма.
Лист Демократија је лист о којем се врло мало зна, али који је посматрано из данашње перспективе невјероватан. Зна се да је то био једини опозициони лист тога времена. Пекић је у овом листу имао врло запажену улогу. Након ослобођења Београда, Пекић приступа разним организацијама, прије свега антикомунистичким. Своје дјеловање видио је у овом листу,првенствено кроз Демократску омладину. У њему се препознао млади бунт, знање, љубав, али је као реакција прорадила идеологизована свијест обичног човјека, који је у овом листу препознао антиреволуционарне и антинародне елементе. Чланове листа Демократија третирали су као издајнике. То је записао Срђан Цветковић, младе скојевце који су палили тај лист, а уличне продавце пребијали, отимали лист, палили бензином. Ни то није било довољно, него су палили одјећу и руке онима који су тај лист продавали. Милан Грол је тим поводом иступио и дочарао да треба да се бавимо садашњошћу, и да би уредили свој живот морамо да га гледамо онако како он сада изгледа.
Реаговао је Тито, који је настојао да мистификује улогу и дјеловање СКОЈ-а, да са себе склони сву одговорност, па је истакао како све њих занима шта Грол има да каже у Демократији.
Лист Демократија видио је то на другачији начин и имао је одговор:
Предизборка
Немогућа то је збрка
То јахачу квари славу
само један коњ се трка
претиче га коњ за главу
ко је бржи од зеленка?
Ал и њему ћар је лепа
сустиже га само сенка
јер је бржи он од репа!
Лист је излазио од 27.септембра до 8. новембра 1945. године и то само седам бројева. Проблематизовао је злоупотребу власти, однос власти према изборном систему. Милан Грол је носио потпис у већини коментара, као уредник и предсједник Демократске странке. На неким мјестима може се препознати Пекић. Први број листа Демократија на насловној страни имао је текст „Истина пре свега“. Јавни наступи, предизборна атмосфера додатно су подгријавали негативан однос око листа и имали су за циљ потпуно гушење сваке слободне мисли, која би била супротна тековинама НОБ-е. На примјер:
„Ту смо опозицију у рату тукли не гуменим него оним правим челичним куглицама.“
Милован Ђилас на митингу на Славији, 7. октобра 1945., пред 70000 људи
„Правду треба да деле људи који знају да чувају тековине НОБ-а...“
М. Минић на Законодавном одбору, Политика, 5. септембар 1945.
„Доле Грол фашиста!“
„Смрт Гролу!“
Овакав однос наставиће се. Подсјећа Пекић да је почетком 1946. године урађена таква хајка и прогон антикомуниста међу ученицима по цијелој Србији. Трећа београдска гимназија у Београду била је примјер репресије, батинања Пекића и четрдесет и двоје ученика. Сви из СКОЈ-а који су учествовали у тој, тзв, „топли зец“, акцији касније су само прошли кроз исти процес. У чему се састојала кривица, описаће Пекић, а што је записано код Срђана Цветковића:
„Не сећам се у чему се састојала моја оптужница. Мислим између осталог, у мојим отвореним нападима на марксизам на часовима, у пропаганди против акција народне омладине, али једна од најважнијих била је уредништво гимназијских зидних новина. Уредништво је прелазило са једног на други виши разред и у децембру 1945. дошао је ред и на нас. Секретаријат народне омладине био је пријатно изненађен, кад смо се, ни од кога натерани, Ф. и ја понудили да посао обавимо. Радили смо неколико недеља вредно и једног дана зидне новине, раскошно технички опремљене, освануле су на улазном предворју. Век им је на жалост био врло кратак. Скинуте су истог данакада их је прочитао неко паметнији од активиста. То што су чланци обрађивали неке важније датуме из византијске историје, процедуре при прављењу анилинских боја, механизам америчког дводомног парламентаризма, британску победу код Ел Амајена, биографију Томажа Масарика, итд. већ је било довољно, али је нашу уредничку каријеру првенствено покопала чињеница да се у целим новинама ни један једини пут није споменула Партија, ни народноослободилачка борба нити једна од тема тада у моди...“
О том времену Пекић пише невољно, када су дјечаци од дванаест година узвикивали „Смрт“.
Он је настојао да буде другачији од устаљеног обрасца понашања и кроз начин одијевања и обраћања. Тако је славио крсну славу, Божић, Српску нову годину, обраћао се са господине, а не друже, носио је шешир, а не качкет, избјегавање одласка на радне акције, одласци на пројекције америчких филмова, учењу енглеског језика, а не руског итд. Јасно је да је Пекић водио рачуна да његова критичка мисао, недвосмислена, буде образац понашања, стила, али и пркоса. Он је увијек био у сукобу са ауторитетима. Иако 1945. Пекић није добио изборе, није се обесхрабрио, него је наставио са политичким ангажманом, све до затвора.
Вријеме после Другог свјетског рата не уклапа се у слику Југославије коју смо имали 70-их и 80-их година. Просто је невјероватно да су сваки пламен критичке мисли одмах гасили. Хаписли су чланове свих организација (које су имале српски предзнак) и слали их у затвор. Игора Васиљева нису могли да пошаљу у затвор, јер је био малољетник, али су му касније понудили да буде дио Удбе. Пошто је то одбио, послати су га у затвор.
Савез демократске омладине Југославије требало је да буде алтернатива Уједињеном савезу антифашистичке омладије Југославије. Један од идејних твораца СДОЈ-а био је Пекић. Није случајно што обје организације у изговору дјелују врло слично. Заступали су тежњу да је вријеме у којем живе вријеме тоталитаризма, против којег се треба борити. Они су лијепили брошуре, штампали летке и потом их дистрибуирали. То је био аларм за све у држави, да овој организацији стану на пут. У новембру 1948. од стране УДБЕ ухапшени су чланови ове организације, а у мају, између 5−8. одржано је суђење. Оптужено је дванаест особа, углавном гимназијалаца, и осуђено на укупно 122. године затвора. Пекић је осуђен на 10. Када се жалио, онда је добио 15. година затвора. У оптужници се наводи да су формирали организацију која је имала непријатељске мотиве према Народној омладини, прије свега опструкције у раду те омладинске организације. Пекић је касније записао да у оптужници стоји како су имали организоване акције према СКОЈ, практиковање вјерских празника и часова вјеронауке. Конкретно Пекић је довођен у везу са четништвом 1945. године, тј. бавио се непријатељском дјелатношћу. Приписали су му како је у повратку у Београд наставио са својим издајниичким дјеловањем, како је био члан разних издајничких организација. Пекић је у овој причи дјеловао као неко „зрно прашине“, које се супротставило једној машинерији.
Борио се за демократију.до последњег дана, чак и на робији. Демократију је видио као нешто што мора да има националне корице. О демократији је рекао:
„Стога, као демократи, никад не допустимо да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију је демократија њен изабрани циљ.
Демократија и Нација – ДА!
Демократија или Нација – НЕ!“
И у затвору је имао групу људи који су били образовани, са којима је дијелио исте вриједности. Тако да, ако се направи нека паралела, у затвору су били слободнији, јер су имали већу слободу говора. Међутим, и ту је било доушника. Затвореници, ако би их открили, физички су их мучили, док је Пекић имао један лежерни, демократски приступ, како је боље не дирати их, већ само се дистанцирати и бити обазрив шта говориш у њиховом присуству, јер у супротном довешће друге, па ће човјек бити на почетку. Али у то вријеме спас је нашао у читању. Помилован је 1953. године (након смрти Стаљинове, промијенила се и слика Југославије према политичким затвореницима). Колико је био досљедан, карактерна личност, говори и анегдота приликом изласка из затвора. Добио је своје ствари, али је недостајало његово пенкало, које је добио за рођендан. Тражио је да му га врате, малтене је дошло до инцидента. Пекић то описује детаљно. У њиховим очима он није дјеловао нормално. У тако важном тренутку, после пет година робије, коначно слободан и тражи наливперо. Они су му нудили друга пенкала, извадили су једно из фиоке, које је било боље, али је он остао принципијалан. Они су се констатовали, па су хтјели да му дају три наливпера. Хтјели су да га врате у затвор, па су га на крају избацили.
Пекић објашњава да је то наливперо метафора, нешто од чега се не прави питање, али се мора правити, јер ако се пристане на било какве ситне уступке, на укидање права на ситно, онда ће се прихватити све оно што иза тога слиједи.
Закон зависи од малих ствари.
